„Bagdadsko pričešće“ je treći po redu roman Sinana Antuna, i to na arapskom jeziku. Ovaj roman se našao u užem izboru za Internacionalnu nagradu za arapsku fikciju 2013. godine, poznatiju kao arapski Buker. Događaji u romanu, sastavljenom od pet poglavlja, odigravaju se nakon pada režima Sadama Huseina. Jusuf je narator prvog i trećeg poglavlja, oba pod naslovom Živeti u prošlosti. Drugo poglavlje nosi naziv Porodične fotografije i pripoveda o najužim članovima Jusufove porodice koji su raštrakani po Kanadi, Libanu i Švedskoj. Četvrto i peto poglavlje nose naslov Žalosna mati i Sveto pričešće, i pripovedač je Maha, Jusufova rođaka koja privremeno živi kod njega sa svojim mužem.
Roman oslikava odnos između prošlosti i sadašnjosti, uglavnom se fokusirajući na priče Jusufa i Mahe. Maha je u dvadesetim godinama i studira medicinu u Bagdadu. Penzionisani Jusuf je jedini član najuže porodice koji je ostao u Iraku. On svom prijatelju Saadunu prepričava san u kom je njegova kuća postala muzej, gde je on vodič koji posetiocima pokazuje prostorije. Jusuf se pita:
„Da li zaista bežim iz sadašnjosti u sklonište prošlosti kako me ona optužuje? I šta u tome ne valja, čak i ako je tačno, ako je sadašnjost nakrcana eksplozivom i prepuna detonacija, i ubistava, i grozota? Možda je prošlost bila poput kućnog dvorišta s vrtom koji volim i o kojem se staram kao da mi je rođeno dete. Bežim tu od belosvetske buke i užasa. Ona je moj raj u srcu pakla ili moja ’autonomna oblast’, kako je ponekad nazivam. Braniću je jer su prošlost i dom poslednje stvari koje su mi preostale.
Moram joj oprostiti jer njeno vreme je drukčije od moga vremena, i njena mladost od moje. Ona je progledala svojim zelenim okicama pravo na ratove i sankcije, i zarana kušala ukus suše, i ubijanja, i beskućništva. A ja sam živeo u doba blagostanja i još ga pamtim i verujem da je ono stvarnost.“
Jusuf štiti ne samo svoju kuću, već i uspomene koje su vezane za nju.
„Kao što palma nije puka palma, već je život u celosti, isprepletana sa tlom koje je ispod nje… Kuća takođe nije puka cigla, i beton i farba, već je ceo život.“
Saadun i Jusuf, dva bliska prijatelja, jedan musliman, drugi hrišćanin, razglabaju o uzrocima sektaštva, nečemu što nikada ranije nisu osetili. Saadun tvrdi kako je oduvek bilo i ovih i onih, ali nikada ubistava, nereda ili eksplozija. Premda Jusuf ne posećuje redovno crkvu, on uživa u ritualima i drevnim tradicijima. Zamišlja glas sveštenika, posebno kako peva na aramejskom ili sirijskom, glas koji kao da potiče iz nečeg dubokog i misterioznog.
„Misu sam doživljavao kao slavljenje života, rođenja, smrti i vaskrsenja, ne samo Hristovog, već svačijeg.“
Maha se s druge strane pita nisu li Jusuf i Saadun postali zatočenici oplakivanjem prošlih vremena. Primećuje kako Jusuf veći deo vremena troši slušajući stare pesme, čitajući knjige ili uživajući u svojoj bašti.
„Ali njegov lepi vrt je jedno ostrvo koje nema veze s groznim spoljnim svetom u kom ja živim. Onaj ko onde sedi ne može čak ni da vidi ulicu. On se ne sreće sa svima onima s kojima se ja svakodnevno srećem, ne čuje ono što ja čujem, ne vidi što ja vidim svakoga dana. On ne može ni da zamisli osećanja žene koja je izložena svim onim pogledima [zato što ne povezujem glavu maramom].“
Dve godine je Maha odbijala da pokrije svoju glavu kada izlazi iz kuće. U prošlosti je glavu pokrivala samo u crkvi. Ali napokon popušta.
Dok razmišlja o prošlosti, priznaje: „Bilo je poklona, i svečanosti, i rasutih srećnih trenutaka, ali oni sada izgledaju kao ostrvca što plutaju na dubokom moru od tuge, koje je progutalo moje najmilije ili ih odnelo daleko od mene“. I premda kritikuje Jusufa za istovetnu stvar, Maha se takođe izoluje od spoljašnjeg sveta uz pomoć čepova za uši jer: „Otkrila sam da je svakodnevni život milostiviji, manje surov i besmislen, kad liči na neme filmove.“ Ona razmišlja i o tome kada prošlost počinje ili se završava: da li je to bilo 1963, 1979, 1991. ili 2003. godine?
„Počeci i krajevi se mešaju. Svak plače za svojim srećnim Irakom, ali ja sam osećala, gledajući u sve one fotografije i čitajući komentare koji ih prate, da ja nemam svojeg srećnog vremena za kojim bih čeznula. Moje srećno doba još se nije rodilo. Možda ću biti srećna tamo negde, daleko od Iraka.“
Ceo roman ispunjen je jezičkim ukrasima uz pomoć kojih autor želi da opiše bednu stvarnost. Uz biblijski osvrt na žrtvovanje i spasenje, „Bagdadsko pričešće“ završava se komentarom na politički, religijski i generacijski suživot i predstojeću budućnost koja počiva na isprepletenoj prošlosti i sadašnjosti Iraka.
Autor: Isis Nuser
Izvor: merip.org
Prevod: Aleksandra Branković