Roman koji zaprema gotovo hiljadu stranica i čije prozne celine nisu baš najkraće, dok njegov narator ničim ne olakšava čitaocu, ako se zanemare dodaci na kraju knjige (
Glosar i
Uporedna tabela činova)… Isto to štivo pripoveda bivši nacionalsocijalistički oficir, svedok i akter ogromnog broja značajnih epizoda iz Drugog svetskog rata, koji ne samo da se posle njegovog svršetka nekažnjeno sakrio i organizovao novi život u Francuskoj već, dok predaje naraciju, relativizuje zlo u kom je participirao i tvrdi da se ne kaje zbog toga. Štaviše, obraćajući se čitaocima, na razne načine potencira da ga oni ne zanimaju…
Bilo bi malo razloga da se roman „
Eumenide“ pročita kad se ovako ogoli, kako su učinili mnogi kritičari ne bi li osporili uspeh koji je autor
Džonatan Litel (1967) postigao njime. Zvuči zavidno, a tako i jeste: Amerikanac za svoju prvu knjigu pisanu na tuđem jeziku dobija Gonkurovu i Nagradu francuske Akademije, kao i onu britanskog
Literary Reviewa i stiče mnoštvo prevoda (o publici ćemo kasnije). Već ovo su, za sada, dovoljni (pred)znaci da je neuporedivo više kritičara i čitalaca na strani romana, nego što je onih koji su ga napali. To nije čudno, budući da su razlozi potonjih sporni.
Krenimo redom: činjenica da roman zaprema gotovo hiljadu stranica niti može biti vrednosni sud sam po sebi, niti znak da je već unapred dosadan. Na primer, mnoge (ne)pominjane bitne strane – i zastranjenja – ličnosti pripovedača i glavnog junaka doktora Maksimilijana Auea nisu poznate ni nakon dvesta stranica, što doprinosi većem saspensu. Isti učinak postiže se njegovim običajem da čitaoca periodično iznenađuje krupnim novim podacima. Zatim, duge celine su pitanje strukture i po tome su potpuno – kao i njihovi naslovi – u skladu s klasičnim barokom, pa tako i s prirodom protagoniste, velikog ljubitelja kompozitora tog pravca. S druge strane, momenat da on najradije sluša Žana Filipa Ramoa, Fransou Kuprena ili Žana Batista Lilija jeste psihološki dinamičan, jer predstavlja civilizacijski kontrapunkt Aueovoj prošlosti, te ga čini slojevitijim likom. Zatim, tu je i činjenica da su čak i neki kritičari kojima se roman nije ni najmanje svideo priznali izvanrednu dokumentovanost njegovog istoriografskog sloja, koji je u štivu ključan. Da ne govorimo o tome da su pasaži, čiji su protagonisti niko drugi do Adolf Hitler, Hajnrih Himler, Adolf Ajhman, Jozef Gebels… čitalački dodatno zanimljivi i uzbudljivi, utoliko pre što se malo koji ozbiljan pisac usudio da takve osobe fikcionalizuje, jer njihova ekstremnost čini dotični zadatak vraški složenim. (Da ne bude pogrešno shvaćeno, nemerljiva većina likova nе naziva se po istorijskim ličnostima.) Da je samo taj zadatak obavio, Džonatan Litel bi romanom postigao veliki umetnički pogodak, a on je, podsećamo, dospeo do onog što je srazmerno najteže i što je i dalje manjinski književni postupak, gotovo i dalje
novum: dati milost uobličenja povesti iz pozicije dželata, a ne žrtve. Opet zbog ekstremne prirode takvog pripovedača, to je uspelo vrlo retkima (recimo,
Ginteru Grasu i
Robertu Bolanju). S druge strane, teško je shvatiti zlo ako se isključi pozicija dželata koji je svestan težine vlastitih postupaka, a Maksimilijan Aue to gotovo sasvim jeste. Druga je stvar što se on ne kaje. A zamerke tipa poistovećivanja autorovih stavova i onih njegovog naratora toliko su književno nezrele da bi bile jednake optuživanju Litela da je psihopata kao što je to i njegov glavni junak. Na samom kraju,
a propos ravnodušnosti prema čitaocima… I „pravi“ Džonatan Litel je javno ispoveda, što ni najmanje ne smeta da njegova publika bude milionska.
Autor: Domagoj Petrović