Na plaži volim da čitam obimne, „debele“ knjige, koje su dovoljno uzbudljive da mi drže pažnju čak i uz podjednaku privlačnost suncem obasjane morske vode i uprkos vrućini koja ume da nadjača hladovinu. Pomalo me je sramota da čitam „laku literaturu“ u javnosti – to sigurno ne želim sebi da postavim kao izazov. Komplikovani nagrađivani romani su pak za putovanja vozom ili uz topli čaj dok napolju rominja kiša.
Zato je moje idealno štivo za plažu uzbudljiva priča, po mogućstvu klasik. Dajte mi sunce, more i roman „
Grof Monte Kristo“ i biću srećna kao malo dete. To je sve što mi treba. „Musketare“ slobodno zadržite za sebe, meni je „Monte Kristo“ vrhunac opusa Aleksandra Dime, u kome pokazuje jedinstvenu veštinu za veliku avanturu, smrtonosne intrige, osvetu i pravu, suludu hrabrost.
Godine 1815. devetnaestogodišnji pomorski trgovac Edmon Dantes vraća se u marsejsku luku. Prirodno je lep, zgodan, pametan i vaspitan, a trebalo bi da postane kapetan svog broda i oženi verenicu Mercedes. Međutim, pošto su mu ljubomorni suparnici smestili da deluje kao izdajnik, on je uhapšen na dan svog venčanja i momentalno bačen u tamnicu.
Dantes 14 godina provodi zatočen u zloglasnoj tvrđavi If. Tu ga podrobno podučava zatvorenik iz susedne ćelije opat Farija; poprima aristokratsko, nezemaljsko bledilo, što mu kasnije pomaže da se preruši u vampira i dobija informacije o mestu gde leži neviđeno blago – pusto ostrvo zvano Monte Kristo.
Smelo sprovevši svoje bekstvo, Dantes pronalazi blago, ali se ispostavlja da mu se život bespovratno promenio zbog zatočeništva. Izgubio je svoju mladost. Otac mu je umro u siromaštvu. Pod ubeđenjem da je zauvek nestao, njegova suđena Mercedes se udala za Fernanda, Dantesovog najvećeg neprijatelja, i rodila mu sina. Pomoću brojnih maski i pseudonima, Dantes planira da izazove haos među onima koji su ga tako skupo koštali.
Uprkos mnoštvu nepovezanih delova zapleta, mesta i likova, i slojevitih detalja, prikazanih sa patološkom preciznošću, „Grof Monte Kristo“ opstaje kao izuzetno čitljivo i pitko štivo. Delimično je to zbog neopisive raskoši – smaragda ugrađenih u kutije za lekove, konja optočenih dijamantima, živopisnih razbojnika i blanko kreditnih pisama. Svideće vam se čak i nezaboravne, melodramatične krize, kao na primer kada Mercedes zanemaruje bonton kako bi „grofu“ izrekla svoj očajnički, mučenički vapaj: „Edmone, vi nećete ubiti moga sina!“
Smatram da je Dantesova priča ipak najprivlačnija jer je preteča klasičnih superherojskih priča – u suštini, na plaži uživam čitajući najjači i najobimniji „strip“ na svetu. Grof ima dosta sličnosti sa, recimo, Betmenom; u novom životu ga skoro niko ne prepoznaje – a poseduje moći koje deluju skoro natprirodno, ali one zapravo proističu iz njegovog bezgraničnog bogatstva. Motivišu ga traume iz prošlosti i nepravda – ali na kraju mora da se suoči sa činjenicom da je i on zastranio od dobra i postao opasan skoro kao zločinci koje ganja.
U knjizi postoje momenti koje sam kao mladi čitalac bespogovorno prihvatala, a koji mi sada nisu toliko prijatni. Grofovom nemom nubijskom robu Aliju je dozvoljeno da iskaže samo slepu pokornost, a ćerka Dantesovog arhineprijatelja trpi poniženja kada pokušava da izbegne ugovoreni brak. Ovakvi trenuci mogu tu i tamo da me trgnu iz mog čitalačkog blaženstva. Međutim, Dantesovo neverovatno putovanje, od mladalačke naivnosti, preko ludila, mučenja i proračunate osvete do konačnog mira, kada je odustao od konačne osvete, ostaje zauvek jedan od mojih omiljenih izbora za letnji odmor – bez obzira na to koliko mi oteža prtljag!
Autor: Imodžen Rasel Vilijams
Izvor: Gardijan
Prevod: Đorđe Radusin