Krećući se sa svojim likovima stranputicama i vrletima, pisac
Dejvid Van u knjizi „
Jarčeva planina“, mračnoj, potresnoj i prelepoj priči o dečaku kome je jedan tragičan događaj u potpunosti promenio život, do tančina analizira sposobnost čoveka da drugima nanosi bol, piše književnica
Ljubica Arsić.
Jarčeva planina nije samo mesto tumaranja tri naoružana čoveka i dečaka u potrazi za jelenom, lovačkim trofejom kao potvrdom snage bratstva i novim znakom muževnosti. Njen surovi pejzaž ne ispunjava radošću niti podstiče iluziju o pitomoj prirodi kao skrovištu sa ptičicama i cvećem. Iako ispunjena zvucima vode, vetra i osvetljena zvezdama iznad glava lovaca zaštićenih vrećama za spavanje, ona je živo blato koje ne samo da usisava ljudskost već odvodi u mitsku prošlost u kojoj se ubijanje pojavljuje kao bajka, dovoljno udaljena da u njoj niko ni za šta ne mora da odgovara.
U lovu na jelena biće ubijen i čovek, a pisac, krećući se zajedno sa svojim likovima stranputicama i vrletima, do tančina analizira sposobnost čoveka da drugima nanosi bol. Deda, otac i sin tek stasao da ubije svoju prvu životinju, sa porodičnim prijateljem Tomom hodaju po praznini pustog predela, prilepljeni uz puške koje ih snaže i pretvaraju u divljake dok sve dublje silaze u sopstveni pakao (jer je često pakao ličan i u nama), u poslednji krug gde se kažnjava izdaja, onaj ko nije u stanju da čuva tajnu. Kao što se zver, uzmičući, sve više približava nišanu, tako se i Vanovi likovi pomeraju hiljadama generacija unazad, u pradoba kad su ljudi bili „ogromni i bezosećajni poput planine“, podležući prirodnim zakonima sile i surovosti.
Dečak je nišanio, pucao i ubio nepoznatog lovokradicu. To je bio trenutak u kojem je eksplodirao zajednički svet mužjaka koji pričaju o pecanju i lovu, čije se jedinstveno telo rasparčava u pojedinačni vid i njuh. Od pucnja u čoveka sve počinje da se dramatično menja. Raspršilo se jezgro, nestalo je zajedništva koje ih je snažilo, a umesto njega opasna družina progonitelja preobražava se u priterane i uplašene zverke spremne na međusobni obračun. Dogodilo se ubistvo i više ništa ne može da ostane isto.
Bespoštedno seciranje sopstvenog autorskog mesa približava Dejvida Vana Markizu de Sadu, majstoru opisivanja ljubavi prema zlu, koja uživa u telesnom bolu da bi telo, kao uzrok i posledica te boli, nestalo zauvek. Lako probivši pokoricu, skidajući sloj po sloj sve dok se u tami, često dobro skrivana, ne ukaže slika zveri koja liči na čoveka, pisac progovara o prirodi nasilja bez cenzure i ne štedeći čitaoca. Jarčeva planina nije pozornica za antičke drame u kojima je nasilje predstavljeno kao deo etičke borbe, tragičnog usuda proisteklog iz čovekove nesavršenosti, već je scena na kojoj se odvija tiranija našeg veka u kojem se nekadašnje tragično delovanje pretvara u zločin savremene istorije. Ljudi lako ubijaju. Nismo daleko odmakli od nekadašnjeg lovca koji je ritualno kušao srce i džigericu svog ulova.
Likovi Dejvida Vana čitaju Bibliju očima divljaka koji nije u stanju da se udalji od svoje nagonske prirode prepune mirisa znoja i krvi i približi duhu koji stremi pruženoj ruci. Ubijeni lovokradica u Vanovom romanu bezimeni je broj lišen prepoznavanja tragedije. Njegovo mrtvo telo obešeno o kuku poput upucanog jelena možda je jedna od žrtava sa spiska, koji istorija ne prestaje da licitira. Koliko ih je bilo? Deset hiljada? Deset miliona? Ili samo jedan? Produhovljeni smisao onih pisaca koji su poput
Kafke,
Imrea Kertesa, Prima Levija,
Đorđa Lebovića uspeli da vrate tragično dostojanstvo svim žrtvama zločinačke istorije zamenile su nove individualnosti, kakav je izuzetan Dejvid Van. On je sebi postavio najteži zadatak za jednog pisca: da bez sentimentalnih ulepšavanja opisuje misteriju zla kako bi nas ubedio da od njega ne okrećemo glavu.
Autor:
Ljubica Arsić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 12