Zamislite grupu prijatelja koji razgovaraju o tome čime bi u životu najviše voleli da se bave. Dvoje među njima kaže: „Želeli bismo da otvorimo knjižaru“. Do kraja večeri odlučuju da realizuju svoj plan, dok drugi pristaju na to da investiraju u njihovu knjižaru.
Ovaj bi scenario bio poprilično neverovatan i da su se prijatelji sastali, recimo, u Kolumbusu u Ohaju ili Herogejtu u Engleskoj. Pomenuti prijatelji su se, međutim, sastali u Kairu u Egiptu, gde su kultura i politika najveći protivnici uspeha nezavisne knjižare.
Kao što je opisano u izuzetnim memoarima
Nadije Vasif „
Letopisu jedne knjižarke u Kairu“, ovo nije sprečilo autorku, koja je u tom trenutku imala 27 godina, i njenu sestru Hind, kao ni njihovog prijatelja Nihala, da u martu 2002. godine otvore knjižaru „Divan“. Možda su bili isuviše nevini da bi se uplašili ili isuviše naivni da shvate ono što još uvek nisu znali.
Majka Nadije i Hind se dosetila imena za knjižaru, koje može značiti „zbirka poezije na persijskom i arapskom; sastajalište; konačište; sofa; titula. Divani je tip arapske kaligrafije. Lokalna umetnica Minu dizajnirala je njihov logo, dekorisala radnju i osmislila kolekciju cegera za kupovinu, koji će ujedno predstavljati i jedinu reklamu za radnju:
„Ceger za kupovinu s logotipom ’Divana’ postao je na ulicama Kaira simbol kulturnog statusa. U kasnijim godinama, kad god budem opazila našu torbu na nekoj ulici Londona ili u njujorškom podzemnom prolazu, prožeće me snažno uzbuđenje.“
Poglavlja nose imena pojedinačnih odeljaka knjižare –
Kafe,
Poslovanje i menadžment,
Klasika,
Samopomoć – i koristi ih kako bi inicirala priču o mnogo čemu drugom – kulturnim normama, politici i vlasti, istoriji, religiji, revoluciji, kao i poslovnim i ličnim nedaćama.
Koncept „Divana“ opisuje kao jedan od načina da se na kulturni narativ utiče kroz njegovu organizaciju i kroz požrtvovanje. Knjiga u kontinuitetu naglašava izazove sa kojima su se tri žene suočavale upravljajući sasvim jedinstvenom radnjom u patrijarhalnom društvu, koje je okovano birokratijom, kojom upravlja korumpirana i nepravedna vlast.
Uz to, njeni opisi porodice, prijatelja, zaposlenih, duha Kaira početkom dvadeset i prvog veka, kao i izazova koje je „Divan“ uneo u njen život dodatno doprinose fantastično intrigantnom i čudnovatom duhu narativa. Vasifova zna kako da ispriča dobru priču, a jezik kojim se služi je začuđujuće pikantan. (Njeni opisi razgovora koje je vodila sa Minu u „Divanu“ su veoma upečatljivi.)
Poglavlje
Osnove Egipta posvećeno je, između ostalog, trajnom obeležju britanskog i francuskog kolonijalizma u egipatskoj kulturi, zbog koje Egipćanima njihovu sopstvenu istoriju objašnjavaju kolonizatori koji su tu istu istoriju oteli i prisvojili. Pri tome kaže: „Većini egipatskih arheologa nisu izdavane čak ni dozvole da vrše iskopavanja po sopstvenoj zemlji... Britanski muzej i dalje odbija da vrati Kamen iz Rozete, koji se čuva u njemu (uz preko 50.000 drugih staroegipatskih predmeta, što tu zbirku čini najvećom te vrste izvan Egipta). Đubrad.“
Prisutna je i dugotrajna klasna struktura koju, kako to objašnjava Vasifova, simbolizuju dva Kaira: u prvom se živi od egipatskih funti i tamošnji stanovnici jedva uspevaju da se otrgnu od siromaštva, dok u drugom žive od strane valute i u njemu se više govore engleski i francuski od arapskog, a višak prihoda se troši na kuvare i šofere... i knjige.
Vasifovoj je poprilično jasno da joj je mesto u drugom od dva Kaira. Proizvod je Međunarodne Britanske škole u Egiptu, gde je bilo zabranjeno govoriti arapski. Kasno se okrenula maternjem jeziku, u kome je formalni jezik
fus’ha isključivo pisan. Govorni jezik se razlikuje u pojedinačnim regijama arapskog sveta. Shvatila je da su čitaoci u „Divanu“ na sličan način izmešteni u odnosu na svoje korene i izgubljeni u okvirima lingvističkih migracija. „Nismo želele da ih kažnjavamo; želele smo da ih pozivamo k sebi.“
Jedan izazov pri upravljanju knjižarom u multikulturnoj sredini, pod dugotrajnom kontrolom represivnog režima kontrole pisanog sadržaja od države je i mogućnost zameranja cenzorima. Kako to Vasifova krajnje svedeno navodi:
„Predsednik Mubarak se ponosio što je pod njegovom vlašću Egipat bio zemlja bez cenzure. To je značilo da smemo da govorimo i radimo po svom izboru, pod uslovom da se ne kosi sa zakonom. Kao građani koji poštuju zakon, znali smo da je ilegalno reći, napisati ili odštampati bilo šta što vređa javni moral, preti nacionalnom jedinstvu i društvenom poretku, ili kalja obraz Egiptu u stranoj štampi.“
Zanimljivo, ali ispostaviće se da je knjiga, koja je bila deo isporuke koja je zadržana na carini zbog toga što je sadržala „naslove uvredljive po ’javni moral’“ i dovela do toga da Vasifova bude pozvana u kancelariju cenzora, bila „Goli kuvar“ Džejmija Olivera. Istakla je da se nikada ne bi usudili da naruče određene knjige, poput „Satanskih stihova“ Salmana Ruždija. Njen portparol (muškarac) uveravaće cenzora da, ma koliko društvo na Zapadu bilo izopačeno, naslov ne treba shvatati doslovno.
Možda i najindikativnije u svemu jeste to što ova obrazovana uspešna žena bez dlake na jeziku – koja redovno psuje u neobaveznim razgovorima, čak i sa svojim mladim ćerkama – shvata da mora sa sobom da vodi muškarca koji bi govorio u njeno ime, pošto bi u datoj situaciji bilo nemoguće da govori sama za sebe.
Utoliko više uznemirava drugi incident kog se autorka priseća, sa muškarcem koji je došao sa njom da se sastane, nudeći joj da „Divan“ pretvori u franšizu, a koji je odbio da joj pruži ruku. Poslovni partneri će se našaliti na račun ovog incidenta, ali Vasifova nešto kasnije shvata da je trebalo da prepozna znake sve dubljeg verskog konzervativizma koji pogađa egipatsko društvo.
Poglavlje
Samopomoć bavi se najnovijim periodom izuzetno duge istorije egipatskih revolucija i političke nestabilnosti. U januaru 2011. godine počeli su protesti koji su doveli do zbacivanja Mubaraka. Nažalost, na izborima 2012. godine, na vlast je došao Mohamed Morsi iz Muslimanskog bratstva. U trenutku kada je naredne godine zbačen, Vasifova je već planirala da napusti Egipat, a samim tim i „Divan“.
Na vrhuncu popularnosti „Divan“ je imao deset filijala, od kojih je svaka poslovala na granici profitabilnosti. Iz ove perspektive autorka uviđa da je njihova prva radnja nastala u savršenim okolnostima – imućne mušterije i izuzetna lokacija, slučajnost koju je „nemoguće replicirati“. I mada su se sestre Vasif odrekle svojih rukovodećih pozicija u upravnom odboru „Divana“, Nihal je, uz još nekoliko veterana, revitalizovala brend.
Nadja Vasif ne učestvuje aktivno u upravljanju radnjom već šest godina, ali ističe da će „Divan“ ove godine proslaviti dvadeseti rođendan. To je jubilej koji bi svaka nezavisna knjižara na ovom svetu rado obeležila.
Autor: Dženifer Bort Jakovisi
Izvor:
washingtonindependentreviewofbooks.com
Prevod: Milan Radovanović