Ovih dana je prosto nemoguće da listajući časopise ili gledajući TV ne naiđete na nečuvene primere novopečenih azijskih bogataša. Od replike Versaja u Čangši, preko milijardu dolara vrednih stanova u potkrovljima Bombaja, do „Marina Bej Sends“ kazina u Singapuru, i njegovih sedam restorana sa slavnim šefovima kuhinje, ne možemo da pobegnemo od očigledne istine: mi Azijci ne samo što smo bogati, već smo, budimo pošteni, i prilično ludi.
Ovaj svet apsurdno preteranog bogatstva je mizanscen na kojem se odvija radnja novog romana Kevina Kvana – uzbudljive, neverovatno brze trke kroz živote grupe ultrabogatih Azijaca. Okupljaju se u Singapuru zbog venčanja dva pripadnika njihovog društva (za sada samo obratite pažnju na namerno uopšten termin „Azijci“ – više o tome nešto kasnije).
Radnja romana se zasniva na izuzetno zamršenoj mreži odlazaka u kupovinu i trač-partija u vreme ručka, koju pletu dame sa beskonačnim zalihama slobodnog vremena i novca. Vrlo su uzbuđene zbog činjenice da se iz Njujorka u Singapur vraća najpoželjniji neženja Nikolas Jang, na Oksfordu obrazovan naslednik ogromnog bogatstva, predstavnik stare južnoazijske elite. Povod za svojevrstan cunami soarea i očaravajućih vikenda na privatnim ostrvima nije samo venčanje Nikolasovog najboljeg prijatelja, Kolina Kua, koji je i sâm naslednik velikog bogatstva, već i predstavljanje Nikolasove devojke, Amerikanke kineskog porekla, Rejčel, čija pojava provocira više zastrašivanja i ljubomore nego što je ova mala ostrvska republika ikada videla. Zamislite film „Opasne devojke“ („Mean Girls“), pa ga pomešajte sa kultnom televizijskom serijom iz osamdesetih „Shanghai Tang“ i dobićete predstavu o maltretiranju epskih razmera sa kojim je Rejčel suočena.
Činjenica da su svi sa kojima ultraosetljiva Rejčel dolazi u dodir ili nenormalno bogati ili prelepi – a najčešće i jedno i drugo – uopšte nije od pomoći. Na primer, tu je Astrid, čije su držanje i lepota predmet zavisti čitavog Singapura i koja juri privatnim avionom u Pariz da pokupi sve kolekcije visoke mode pre nego što se uopšte pojave na modnim pistama; njen kao isklesani, „opasno zgodan“ muž, Majkl, bivši specijalac; Araminta, buduća mlada, u čijem privatnom avionu postoji „bibioteka/multimedijalna soba“ i studio za ajurvedsku jogu; Šang Su Ji, u svom misterioznom kvazievropskom zdanju na imanju usred Singapura koje je toliko zaklonjeno da ga čak ni Google Earth ne prikazuje. Beskonačan je spisak ovih veličanstveno predimenzioniranih likova i njihove beskrajne sposobnosti preterivanja u svemu.
Ali upravo to preterivanje u svemu, pa i u humoru, sprečava da ovaj roman postane samo spisak predvidljivih likova koji koketiraju sa jeftinim klišeima („Bio je tako neodoljivo privlačan... sa svojom bradom i zgužvanom košuljom“; „A te prodorne, duboke oči i isklesani trbušnjaci na njegovom vitkom torzu“ i tome slično). Taj humor apsurda donosi najbolje momente u romanu – kao što je plava šojka koja neprestano kljuca po odrazu slike Demijena Hersta, i prvi svadbeni ples Kolina i Araminte uz pesmu Doli Parton „Uvek ću te voleti“ („I Will Always Love You“), sa rečima koje se naizmenično smenjuju na engleskom i mandarinskom jeziku – i omogućava svesno budalaste detalje, kao što su slatkišima inspirisana imena („L’Herme-Pierres“ i „de la Durée“).
Rejčelina čista naivnost predstavlja savršenu suprotnost zamršenim spletkama glamuroznih Azijaca kojima je okružena. Kineske spoljašnjosti, ali Amerikanka u duši, Rejčel nam pruža najbolji uvid u mnoštvo nijansi azijske kulture koji ovaj roman pokušava da nam predstavi: razliku između starih kineskih tradicija Nanjanga i savremenih navika stanovnika kopna; snobizam Azijaca koji engleski jezik govore sa britanskim akcentom, a ne sa američkim; istoriju Peranakana; činjenicu da ostali Azijci stanovnike Singapura smatraju za najuštogljenije od svih Kineza koji žive van kopna – spisak je veoma dug i šarolik.
Nikolas pokušava da približi te stvari prizemnoj i pomalo staromodnoj Rejčel, koja, kako se čini, ne zna baš ništa o Aziji – ona nema pojma šta su i kako funkcionišu pijačni centri, smatra da je neobično što su svi u Singapuru toliko opsednuti hranom, i posmatra Singapur sa neskrivenim zaprepašćenjem nekoga ko nije imao nikakvog dodira sa azijskom kulturom. Opisna priroda ovog romana najočiglednija je u brojnim opširnim fusnotama, čiji veseli humor ne može da prikrije ozbiljnost namere da se objasne malajske počasne titule ili psovke na hokjenskom dijalektu. Azijci iz romana pretežno su singapurski Kinezi. „Ludi singapurski Kinezi“ možda zvuči pomalo rogobatno – ali činjenica je da roman pruža daleko zanimljiviji prikaz života u Aziji nego što može da se pretpostavi na osnovu njegovog pomalo neodređenog naslova.
Možda ćete doći u iskušenje da ovu knjigu posmatrate kao odgovor na razjareni materijalizam koji obuzima Aziju, ili kao azijsku postkolonijalnu odmazdu (jer u romanu ima dosta likovanja nad zapadnjačkim finansijskim propadanjem, kao, na primer, već u prologu). Možda vam se neće svideti što u romanu postoje netačno napisani izrazi na malajskom („bobo chacha“ zvuči kao nekakav buržoaski boemski ples, ili „hum tum“ zvuči kao kineske knedlice), možda će vam pokvariti utisak činjenica da na Oksfordu ne postoje diplomski programi iz dva predmeta, ili činjenica da uopšte niste razumeli kako ljudi postanu toliko bogati i toliko prazni. Ali, dragi moji, takve stvari jednostavno uopšte nisu važne.
Sve što treba da znate je činjenica da je Čarli Vu, tehnološki milijarder, zaljubljen u Astrid, unuku čuvene Šeng Su Ji, koja nije zadovoljna što se njen unuk Nikolas ne zabavlja sa Rejčel Ču, naslednicom imperije „Taipei Plastics Chus“, i što svi zajedno idu na venčanje Araminte Li, u luksuznom hotelu koji poseduje njena porodica, i Kolina Koa, naslednika „Kho Teck Fong“ bogatstva i – jao meni! – mnoge velike tajne bi mogle da izađu na videlo.
Autor: Taš Ou
Izvor: npr.org
Prevod: Maja Horvat