Prikaz romana „Ulica Čajkovskog 40“: Pisac u vremenu, istorija koja se ponavlja

Nije poznato zašto je Piter van der Slut odabrao, u najmanju ruku vickast, književni pseudonim Piter Vaterdrinker (slobodan prevod bio bi vodopija, možda i trezvenjak). Ali zato je čitaocima njegove ništa manje interesantne memoarske proze „Ulica Čajkovskog 40“ više nego jasno kako se Holanđanin u Rusiji neraskidivo vezao za zemlju slavne, koliko teške prošlosti i suprotnosti velikih poput svoje teritorije. Pišući novi roman u godini kada se obeležava pun vek Oktobarske revolucije, autor-junak se sve vreme osvrće podjednako na ličnu (slučajan dolazak i neplanirano dugo ostajanje) i kolektivnu istoriju (tekovine Lenjinovih reformi, položaj između Zapada i sopstvene tradicije). U tom poduhvatu, kao uporedni podtekst mu služe zapisi Zinaide Gipijus (umetnica i supruga Dmitrija Mereškovskog), a ulica iz naslova orijentir je prema događajima i ličnostima čiji su tragovi duboko utisnuti na datom prostoru.

Dok se muči da jedan svoj raniji rukopis prilagodi potrebama (i prevashodno zahtevima) novog izdavača, autor se retrospektivno bavi Rusijom iz ličnog ugla, premotavajući film sve do jeseni 1988, dakle, oko tri decenije ranije. Kao povratnik u roditeljski dom-hotel u holandskom Harlemu, trenutno dezorijentisan nakon nekoliko godina života i rada na jugu Evrope, igrom slučaja ulazi u posao švercovanja na hiljade primeraka Biblije u Sovjetski Savez. Misleći da je u pitanju bizarna, ali prolazna i u svakom slučaju finansijski korisna avantura, stupa u čudan odnos sa zemljom na pragu novog raspada, tokom narednih decenija joj se svojevoljno, čak i u fazama izrazite odbojnosti, uvek vraćajući. Sada, na pragu poznog doba živeći u Ulici Čajkovskog sa suprugom, Ruskinjom Julijom i njihove tri mačke, Piter razume kako i zašto mu se protivrečna, opasna, ali magnetski privlačna oblast pretvorila u sudbinu. Adresa na kojoj stanuje nekada davno pripadala je i Lenjinu, čija ličnost predstavlja vodeći lajtmotiv romana, stalni okidač netrpeljivosti i mržnje pripovedača.

Međutim, nije samo komunizam meta njegove kritike, već svaki sistem obeležen ambivalencijama, dvoličnošću i opasnim posledicama istih. Verujući u to da se istorija, ne samo ponavlja, nego i rimuje, Piter paralelno rekonstruiše prilike uoči i nakon prekretničke 1917. u poređenju sa onima čiji je neposredni svedok i savremenik. Imigracija, privilegovani slojevi društva, razbaštinjeno plemstvo, tajkuni, korupcija, dvostruki moral i ostale ciklično prisutne pojave, prelamaju se kroz njegovu vizuru dok putuje tamo i natrag – između zavičaja i novog mesta, vlastite prošlosti i trenutnog egzistencijalnog statusa. Postavljajući pitanje koja mu je i šta je, u stvari, istinska domovina, od dugogodišnjeg preduzetnika i nevoljnog ortaka različitih smutljivaca, preko dopisnog novinara početnika, uspeva da se razvije u ozbiljnog pisca.

U procesu privatnog i profesionalnog traganja susreće i epizodno portretiše brojne živopisne ličnosti, od kojih svaka na izvestan način čini deo predstave o Rusiji: bila to stara gospođa Pokrovska, glavni saradnik Fopmans, akademici Šinstajn i Trofimov, roditelji, supruga sa svojom porodicom (naročito se izdvaja šurak, uporan u besmislenom projektu „Nautilus“ koji piscu izvlači novac i nerve). Uz privatna iskušenja lepe se dramatične društvene promene, posmatraju i komentarišu bezvremenski prisutni razvrat, spletkarenje, subverzivne akcije, antisemitizam, i tome slično, u novim ali nedovoljno samoskrivajućim oblicima.

Za autora je naročito osetljivo pitanje klasnog identiteta, pokrenuto još tokom školovanja, kada je kao dete iz prigradske sredine, sin jednog „kapitaliste“, iskusio podsmeh i diskriminaciju u prestižnoj gimnaziji. Supruga Julija takođe prolazi kroz teškoće, pre svega dok kao diplomirani germanista u Holandiji nailazi na prezrivi otpor pokušavajući da upiše doktorske studije. Predrasude liberalnog zapadnog sveta bespoštedno isključuju begunce sa istoka kontinenta, smatrajući ih neizlečivo indoktriniranim i „nesposobnim za razmišljanje“. Bitan je i problem stvaralaštva, pa pisac ističe kako je oduvek osećao potrebu da se izrazi kroz književnost, ali je do njenog ostvarenja došlo znatno kasnije nego što bi bilo očekivano. Ipak, u međuvremenu sticano iskustvo predstavljalo je korisnu građu, prikupljanu za nastanak konkretne priče.

Gotovo opsesivno bavljenje figurama poput Raspućina ili izdržavanih balerina vodi uspostavljanju uvek novih paralela sa današnjicom i drastičnim krajnostima društva kojim, pored strašne nemaštine, vlada bezobrazna raskoš pojedinaca, čezne se za Zapadom, ali tvrdoglavo insistira na nacionalnom identitetu, a svaki ćošak, građevina, ljudsko lice, neraskidivo su povezani sa istorijom podneblja. Za pisca, Lenjin kao simbol moćnika nije bitno drugačiji od aktuelnog satrapa – i mada se kao poslednji državnik imenuje Boris Jeljcin, više je nego očigledno da u trenutku datiranja rukopisa Rusiju vodi neko drugi. U čitavom spletu satire, socijalne kritike i crnohumornih opservacija, ipak, kao sredstvo ublažavanja funkcioniše mnoštvo zaista poetičnih slika i intertekstualnih veza, poput čuvenih petrogradskih „belih noći“ ili asocijativnosti moskovskih ulica prema velikim istorijskim ličnostima, mitovima, umetničkim delima. Zbog njih Piter i Julija čak i razmatrajući odlazak osećaju snažnu nostalgiju prema Rusiji, koliko god ta ljubav bila teška i često neuzvraćena.

Za pripovedača Rusija je od početka doživljena kao zemlja upadljivih kontrasta, područje apsurda, gotovo nestvaran svet u kome jedan deo stanovnika još živi zarobljen unutar sećanja – dok drugi, uključujući strance, profitiraju na zatečenom rasulu. Situacije i aktivnosti u koje neplanirano upada čine da svaki put sebi obeća konačno napuštanje ludila te „tamnice naroda“, pa ipak joj se uporno vraća. S vremenom mu ruski mentalitet postaje bliži od vlastitog holandskog, tako da njihove prilike opisuje sa razumevanjem, mešavinom komike i oštre kritike, ali pre svega saučesnički saosećajno. Veza ne slabi ni tokom dužih boravaka u rodnoj zemlji, budući da kao dopisnik iz inostranstva zadržava posredničku ulogu pri dodiru dva kraja Evrope.

Naposletku, (po)stoji određena vrsta romantizacije u samom načinu na koji se dočarava Julijin i Piterov stan. Smeštajući ga, sa svim običnim i čudnovatim situacijama koje dani donose, u kontekst susednih, pojedinačnih privatnih istorija, sticajem okolnosti prostorno povezanih u kolektivnu sudbinu, piščevo iskustvo sa Rusijom prerasta u zajedničko, a biografski pristup postaje blizak – istoriografskom.

Autor: Isidora Đolović