Možda se može posmatrati kao kuriozitet ili književna trivija, ali narativni postupak
Matijevićevog romana „
Van kontrole“ u potpunosti koincidira sa stvaranjem samog romana koji je poslednji publikovan Matijevićev roman, a koji je, zanimljivo, napisan prvi. Naime, ovo Matijevićevo prvo prozno delo najpre je objavljeno 1995. godine, da bi se pisac romanu vraćao i u više navrata popravljao rukopis. Prva verzija romana objavljena je i 2005. godine, da bi osvežen i doteran, rukopis opet bio publikovan 2013. godine. Iako ovo delo u svim verzijama počinje naslovom DI END, tek u Laguninom izdanju iz 2021. godine autor obećava da izdavanjem konačne verzije prestaje važenje prethodnih. Matijevićev prvi napisani i poslednji objavljeni roman nosi isti onaj sugestivni jezik i pripovedački šarm drugih njegovih ostvarenja. Kao prvi, on uspešno najavljuje nesumnjiv književni talenat, a kao poslednji, opravdava sva književna priznanja kojima je Matijević ovenčan i s pravom ga svrstava u grupu najznačajnijih srpskih pisaca današnjice.
Narativni postupak ovog romana bazira se na retrospektivnom pripovedanju glavnog junaka koji svoju zanimljivu priču ispisuje od posledica ka uzrocima, nalazeći za to opravdanje u tome što mu je očuh u detinjstvu stalno oblačio majice prevrnute. Princip posmatranja stvari UNAZAD je zapravo „kvaka 22“ ovog romana koji implicira da paradoksalna situacija u kojoj se nalazi glavni junak jeste samo bezizlazno, besmisleno življenje iz kog nastaje, ili kojem prethodi neki novi besmisao. Obrazac „sve unazad“ pedantno je primenjen i u drugim segmentima ovog dela, pa je čak i spisak prideva kojim glavni junak opisuje potencijalnu ženu svog druga ispisan azbučnim redosledom UNAZAD (od šickasta do ambiciozna). Ovakav narativni postupak otvara priču u cikličnim krugovima, ostavljajući čitaocu gorak utisak da se sve moralo tako odigrati, te tako „naopak“ narativni tok aktuelizuje ličnu introspekciju protagoniste u jednom izgubljenom mikrosvetu kojem on, ne svojom voljom, u potpunosti pripada.
Roman tematizuje egzistencijalnu i duhovnu prekarnost jednog društva, konstruišući socijalne muško-ženske odnose sagledane kroz prizmu mladog Arnolda Krigera, studenta, pisca, supruga i roditelja. Ovaj distopijski roman slika pervertiranost jednog društvenog sistema koji ne pokazuje želju da se promeni, niti ko tu promenu ima da ponese; mladi se besomučno opijaju i prepuštaju seksualnim odnosima lišenim svake intimnosti. Njihova stalna potraga za alkoholom i seksom ne završava kao prizor idealizacije mladenačke razuzdanosti niti pronalazi željeno utočište. Naprotiv, njihova opijenost dovodi do povraćanja, a nepromišljeno intimiziranje do samoubilačkih činova. Društvene i lične norme su izgubljene, a nasilna stvarnost se dojmi kao jedina moguća. Nakaradnost sistema očigledna je na svakom koraku: malograđanska radoznalost očitava se u povećanju poseta fudbalskim utakmicama na kojima igra silovana fudbalerka Eva, a glavni junak postaje popularan u zatvoru zbog pogrešne katalogizacije njegovog „slučaja“, stalno nalazeći opravdanje za društvene i lične nenormalnosti („Svi smo mi pomalo čudni, izopačeni, perverzni.“). Tabloidizacija društva je nužnost, a alternativa haotičnim i besmislenim odnosima unutar ovog socijuma je neostvariva.
Banalizacija ljubavnih odnosa ogleda se u škrtim, površnim dijalozima mladih ljudi („Hajde polno da opštimo. Hajde“, ili: „To je bilo bolje nego da je tražila da naš odnos preraste u ozbiljnu vezu.“), a vrhunac udvaranja dat je u najavama destruktivnog ponašanja koje u očima mladih muškaraca izgleda kao vrhunski ljubavni zavet: „Kaži mi nešto lepo – zbog tebe bih ubio majku i oca.“ Kritika društvenih odnosa prisutna je i kroz Arnoldovo ruganje prijatelju koji želi da nađe devojku koja će ga podržavati, s kojom će razgovarati i kojoj može da veruje – „Takvu devojku nisam poznavao, niti čuo da postoji.“ Ne samo da je prevaziđena bračna zajednica, već i ljubavna.
Roman „Van kontrole“ otvoreno kritikuje mizogino posmatranje žena iz perspektive maskuliniteta. Odnosi u kojima je nasilje prema ženama opravdano zbog njihovih stavova ili boje kose slikaju nazadno društvo u kojem se legitimizuje nasilje nad partnerom. Pisac se uspešno poigrava sa rodnim klišeima („Gertruda nije bila kao druge. Bila je gora.“) i podseća čitaoca na stereotipe po kojima žene traže novac za hranu i šminku, i žele da „promene“ muškarca koji, između ostalog, mora početi da se kupa i prestati da pljuje po ulici. Roman tematizuje ne samo podređenost žene u okviru muškog diskursa već pruža i generacijsku kritiku očinstva i opšte samoživosti mladih ljudi. Glavni junak, pored svakodnevnog percipiranja žena kao isključivo manje ili više poželjnih seksualnih objekata, pravi otklon od očinstva i, demonstrirajući svoju bahatost, „shvata da je otac“ tek kad vidi suprugu sa detetom u naručju. U okviru takvog nakaradnog odnosa neumitan je biološki determinizam – izvesno je da će Arnoldova generacija podići novo pokoljenje gubitnika, uz predikciju da će deca naslediti zatečeni vrednosni sistem koji će kasnije prigrliti kao svoj.
Posrnulost društva prisutna je i kroz mučne prizore neuređenosti svakodnevnog života u kojem kao gubitnici ili žrtve završavaju Arnoldovi prijatelji. Tako Rajner, po svemu izuzetan student, biva odbijen za posao u fabrici sijalica jer je „direktor primio devojku sa velikim grudima“. U takvom sistemu vrednosti ne može se izbeći ni politikanstvo partijskih poslenika čije zablude plaćaju i ljudi i priroda; plakati su izlepljeni „po stablima drveća, saobraćajnim znacima, čak i po leđima pasa lutalica i po stomacima rečnih riba“. Slike loših radnih uslova u fabrikama, korumpiranog društvenog sistema i pokvarenost njenih građana prizori su društva koje smatra da ne treba da preispita svoje nazore, iako duboko regresira.
Matijevićeve romane odlikuje specifičan humor. On se i ovde pojavljuje na najmanje očekivanim mestima i obogaćuje iskustvo čitanja dajući narativu gorko-slatku mekoću. Humor koji isijava iz postupaka junaka ili njihovih dijaloga pruža čitaocu osećaj da postoji i zrno nade, pored sveopšteg mračnjaštva. Sam početak romana u kojem Arnold govori o svom detinjstvu podseća na najurnebesnije odlomke iz tinejdž bestselera
Adrijan Mol, a atmosfera besmisla i mladenačkih zabluda rezonira utiscima koje pronalazimo u „Lovcu u raži“: „Milovala me je po kosi, ruka joj je prosto klizila. Verovatno mi je kosa bila masna.“ Konačno, verbalno zanemarivanje teme društvenih odnosa među polovima i nerazumevanje njihove uloge često dobija tragikomičan karakter, što romanu daje posebnu svežinu.
Roman „Van kontrole“ Vladana Matijevića karakteriše smeštanje teme društvene izopačenosti u kontekst njene održivosti i opravdanosti u savremenom društvu. Glavni junak ne prepoznaje devastiranost zajednice u kojoj obitava, već svoje postupke doživljava kao ličnu pustolovinu, boemštinu ili hir, stalno favorizujući svoje pogrešne odluke, slep za lični doprinos koji daje urušavanju jednog socijuma. Takav svet je Arnold zatekao, iako mu je bolji neophodan. On je žrtva otuđenja kojoj nedostaju i ranjivost i otpor da bi njegov život dobio nekakav smisao. Da bi prešao put od antiheroja do heroja, potrebno je da „premota“. Unazad.
Autor: Ivana M. Krsmanović
Izvor: časopis Polja