Kao srpski vojnik, Ivan Katić robijao je u austrougarskom logoru, kao komunista robijao je u zatvoru Kraljevine Jugoslavije, kao srpski komunista robijao je u nemačkom nacističkom logoru – a nije mogao da pobegne ni od zlosrećne sudbine da u jugoslovenskom komunizmu bude zatočen pod optužbom da je staljinista.
Od Đačkog bataljona do Golog otoka – tako je
Dobrica Ćosić zamislio životni put junaka koji je primer suvišnog i nesrećog čoveka jednog doba, i to onog doba koje je trebalo da bude njegovo.
Pošto radnja romana „
Vreme vlasti“ počinje neposredno nakon partizanskog oslobođenja Beograda od nacističke okupacije, a završava se petnaest godina kasnije, moglo bi se pomisliti da će dominantna tema biti fenomen totalitarne vlasti kao svesne izdaje izvornih ideala i ideologije.
Međutim, iako je Ćosić dao i profil čoveka koji je najednom dobio moć da odlučuje o tuđim životima, a naročito o smrtima, u prvom planu su sudbine dvoje Katića, kojima je tragična krivica to što su ostali kao spone između dvaju vremena i dvaju naraštaja, onog što je na istorijskoj pozornici poražen i onog što se tek ustoličuje.
Zato se represija tek formiranog diktatorskog režima prvenstveno daje iz ugla žrtava, a najveći deo romana posvećen je zloglasnom ostrvskom logoru koji je ostao najmračniji simbol komunističke Jugoslavije.
Živeći u veku obestiđenih ljudi, Milena i Ivan Katić, ćerka i sin uglednog političara Vukašina Katića, nisu izopšteni samo iz društva i državnog sistema nego i iz svojih porodica, pa zato deluju kao poslednji izdanci starih Katića koji se još uvek drže za svoje prerovske korene, dok je naredna generacija potpuno uklopljena u vreme i sistem koji forsiraju ideju da sve iznova počinje i da sve nepoželjne veze sa precima treba pokidati.
Ćosić se donekle poigrao fikcijom tako što je i sebe uveo u radnju, doduše kao neimenovanog pisca, pa ne samo što lično upoznaje potomke Aćima Katića nego daje priliku svojim junacima da progovore o njegovim knjigama – dakle, o onim knjigama u kojima kao likovi učestvuju.
Pišući o novim generacijama Katića, Ćosić se neprestano vraća i junacima svojih ranijih dela, a pritom nagoveštava koji će od Katića biti glavni junak narednog romana, tako da se i kroz raspon pripovedanja potvrđuje misao o relativnosti početka i kraja.
A dopustivši svojim junacima da daju sopstveni sud o knjigama u kojima se sami pojavljuju, Ćosić donekle preispituje sebe onako kako Ivan Katić kroz usputne zapise i beleške preispituje svoju ideologiju, jer koliko god da se obraća drugima, pisac se sve vreme obraća i sebi.
Nije neobično da autor u toku samog stvaranja romana počne da gubi vlast nad svojim junacima i da mu fiktivne biografije koje je unapred zamislio krenu u neplaniranom smeru, pa je Ćosić i u tom pogledu načinio zanimljiv korak dopustivši likovima da vode radnju pred očima pisca.
I kao što počinju da žive nezavisno od pisca koji je već zamislio njihovu sudbinu, dvoje glavnih likova, ne samo svojim životima nego i pomoću sopstvenih smrti, izmiču moći vlastodržaca, dokazujući da čak ni neograničena politička vlast ne može upravljati tako snažnim karakterima.
Roman počinje rečenicom da se ne zna kraj onome čemu se ne zna početak, a završava se zaključkom da je odavno svemu kraj – i upravo se zbog takve prividne kontradiktornosti prva knjiga „Vremena vlasti“ završila mnogo pre svoje poslednje stranice, a opet, i pre takvog završetka, kao da je već bila započeta druga knjiga, jer jedino tako nisu pokidane veze između prvobitnih korena i novih vremena.
Autor: Dušan Milijić