U drevnom epu „Odiseji“ heroji putuju, a bogovi ih slede. Oni napuštaju mrtve i pokopane, bolne uspomene, izlažući se izazovu da pođu ka nepoznatom, ka udaljenim gradovima i ostrvima sa zavodljivim čarobnicama. Grčka je prva civilizacija koja kreće na put, nudeći susret sa nepoznatim i time i dalje potvrđujući značaj i smisao herojstva. Svako putovanje je udaljavanje od centra, vrsta slobode koja inače predstavlja napuštanje zone lagodnosti i zalazak u oblast neizvesnog i uznemirujućeg. Putovanje kao književna tema podrazumeva vid posebnog poduhvata pri kojem pisac-junak ostavlja „sigurnu kuću“ i kretanjem poistovećenim sa fizičkom akcijom ili sećanjem upoznaje sebe i svet kroz koji se kreće.
Pisac koji putuje nije običan turista jer je njegov prtljag pozamašan, koferi su brojni i teški, sve ono što ga prati i pomaže da imenuje svet i da mu podari glas, nalaže da na put mora da krene sam. Njegova odiseja je repertoar mogućnosti, špil karata iz kojeg izvlači najvažniju, onu kartu što želju pretvara u iskustvo, a iskustvo u ličnu i sudbinu čitaoca. On nastupa kao iskusni pokeraš koji blefira, prepredena tetka koja mladoj rođaci pokazuje ispisani tekst razglednice, tražeći od nje da pogodi šta se nalazi na onoj strani sa fotografijom.
Najznačajniji savremeni pisci priča u antologiji „
Zov daljine“ izložili su svoje prizore otkrivajući, svako u svojoj poetici i na osoben način, šta sve jeste putovanje: put do središta nečijeg karaktera u priči
My Sweet Little One Ljiljane Đurđić, šetanje prsta po mapi na kojoj je Uglješa Šajtinac u
Put, o!Pis! priči bio lopov, hodočasnik, sakupljač šišarki, dvojnik svog dvojnika, zavodnik jedne lezbejke, ili otvaranje babuški u Moskvi
Gorana Petrovića, vremeplov u priči
Radoslava Petkovića Putnik kroz vreme; put ka zamku. Nelagodnost na putovanju opisala je u priči
Adski triptih Danica Vukićević,
Milisav Savić je smestio ljubavnike u Veneciju, potapajući zajedno sa ovim gradom i svežinu nekadašnjih ljubavi, a
Srđan Valjarević vodi nas pričom
Putovanje do kraja teksta sve do hiperborejske svetlosti.
Svaki autor u knjizi „Zov daljine“ dokazao je da pisac kratke priče putuje drugačije od pisca romana ili putopisca. On mora da se tokom svoje odiseje, malo-pomalo, oslobađa suvišnog tereta, što je poseban dar i majstorstvo, i da dođe do poente odbacivši sve sa čim je krenuo na put. Takva umešnost, zasnovana na objašnjenju čuvenog Majlsa Dejvisa o sopstvenoj genijalnosti, da on tamo gde drugi trubači sviraju dve note, svira samo jednu, opravdava postojanje ove i antologije iz već čuvene Lagunine edicije
Talasi. Kratka priča počiva na svedenosti i ekonomičnosti koja čitaoca vodi prečicama do poente, neke vrste prosvetljenja. U njoj sloj napisanog i do kraja sačuvanog prtljaga navodi čitaoca da zamišlja šta je sve odbačeno dok se nije stiglo do kraja.
Snaga uverljivosti ovih priča o putovanjima, bilo da je u pitanju istorijska alegorija ili lični usud, počiva u njihovoj unutrašnjoj napetosti zasnovanoj na uzbudljivo i vešto ispričanoj priči sa uverljivom temom odsviranom „na jednoj noti“, u jasnom i munjevitom blesku ispričanog. Bez želje da uvredi romanopisce koji, poput dobro naoružanih lovaca na veliko zverinje, veruju da kvantitet pozamašne knjižurine nužno prelazi u kvalitet, ova antologija pokazuje da su pisci priča bolji lovci jer adrenalin pokreću jasnim, prodornim zvukom i malom varnicom u mraku.
Autor:
Ljubica Arsić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 2