Proglašen pobednik literarnog konkursa „Moj Mali Princ“ – pročitajte nagrađene priče

Uoči jubileja obeležavanja 80 godina jedne od najvoljenijih knjiga na svetu – „Mali Princ“ Antoana de Sent Egziperija i interpretacije ove najčuvenije francuske novele u brodvejskoj produkciji koja u formi mjuzikla i kao jedinstveni međunarodni pozorišni spektakl stiže u Sava centar od 20. do 23. februara 2025. godine, organizovali smo literarni konkurs za sve generacije – „Moj Mali Princ“.



Pozvali smo čitaoce da napišu svoju priču o Malom Princu i otkriju nam ko je za njih ovaj plavokosi tajnoviti dečak sa asteroida B 612.

Stanko Vićanović je, prema mišljenju žirija koji čine Uroš Petrović, pisac, Stefan Tićmi, pisac, i Irina Markić, urednica dečjih izdanja u Laguni, na najbolji i najkreativniji način oživeo ovog neobičnog mališana. Stoga je osvojio:

I nagradu: komplet Laguninih knjiga, „Mali Princ“ set za radni sto i porodični komplet ulaznica + meet & greet sa celom glumačkom ekipom „Malog Princa“.

II nagrada pripada Sanji Stojanović, koja podrazumeva: „Mali Princ“ u izdanju Lagune, „Mali Princ“ datumirana agenda i porodični komplet ulaznica za „Malog Princa“

III nagrada: „Mali Princ“ u izdanju Lagune, „Mali Princ“ šolja, porodični komplet ulaznica za „Malog Princa“ odlazi Nikoli Korugi.

Prvu nagradu osvojio je osnovac Stanko Vićanović:
 

 
Vraćam se autobusom sa uskršnjeg putovanja. Kao razglednice u glavi mi se motaju slike Trebinja, Dubrovnika, Cavtata, Mostara... Sad je oko devet uveče i izlazimo iz Sarajeva. Putnici zadovoljno pakuju na sve strane ratluke, baklave, kafu... Mahnuh Miljacki onako više za sebe. Volim Sarajevo.

Ostavljamo poslednju kuću iza nas i krećemo se uzbrdo. Na samom ulazu u tunel autobus je stao. Ni makac dalje. Vozači se trude da ga poprave i pokrenu, ali ništa. Čudno, kao da autobus ima dušu. Jednostavno mu se još ne ide kući, kao ni meni. Odrasli su bučno negodovali. Neki su kukali naglas. Drugi su pametovali. Treći su se pravili da se ništa ne dešava i uporno nešto čitali. Ja sam se jedini radovao iznenadnoj avanturi. Mrkla noć, još tamniji tunel pred nama. Autobus pun putnika na uzbrdici, okolo šuma. Jedini sam izašao da pitam vozače da li im treba pomoć. Oni odmahnuše glavom, samo mi rekoše da prenesem putnicima da čekamo drugi autobus.

Taman krenuh nazad kad nečije oči zasvetleše u mraku. Prepoznao sam taj pametni pogled. „Ti si lisica Malog Princa!“, uzviknuh. Ona se nasmejala: „Ma ne, ja sam njeno unuče. Reci mi šta se desilo ljudima? Više nisu pripitomljeni. Samo gledaju u neke sprave koje drže u ruci. Ne razgovaraju međusobno.“ „Ni kod dece nije drugačije“, odgovorih zamišljeno. „Vrati se u autobus. Otkriću ti tajnu. Kad se budete vraćali, desiće se nešto gde će svi morati da ostave telefone i da pomažu jedni drugima.“ „Hvala ti, lisice, za ovaj prijateljski razgovor, vidiš da nemam sa kim da pričam.“

Promenili smo autobus i krenuli dalje. Ispred Zlatibora zarudela je zora. Većina putnika je spavala ili gledala u telefone. „Majstore stani! Lete nam koferi!“, prenulo me je nečije zapomaganje. Osvrnuo sam se i pogledao. Crveni, plavi, koferi svih boja, leteli su niz magistralu. Autobus se zaustavio, putnici su istrčali po torbe. Nije im bilo važno čije su. Uspeli su sve da ih vrate i zbog toga su bili srećni. „Kakav talentovani reditelj!“, pomislih u sebi na Malog Princa, mog mudrog prijatelja iz svemira. Priredio mi je putovanje sa smislom.

Odrasli su baš čudni. Više vole stvari od doživljaja. Više vole suvenire od razgovora. Radije stežu kesu pored sebe nego da nekog upoznaju. U mom koferu sećanja sa ovog putovanja ostaće zauvek jedan autobus , tunel, caklene oči u mraku i let šarenih kofera.
 

Drugoplasiranu priču poslala je Sanja Stojanović:
 

 
U godinama dok su moje oči imale dečji pogled, viđao sam Malog Princa. Živeo je na jagodicama mojih prstiju dok sam gradio kule od blata. Spavao je na talasima moje kose i nisam sanjao košmare. Budio se na mojim trepavicama – zato sam imao bistar pogled na život. Bilo je to doba kada se kazaljke satova nisu kretale – vreme nije teklo.

Sve dok odrastanje nije naglo pokrenulo protok vremena. U toj brzini izgubio sam Malog Princa. Koliko je punih krugova istrošilo moj sat dok sam pokušavao ga vratim sebi ili da se njemu vratim ja?

Jednog jutra osetio sam razarajuću hladnoću, iako je sunce grejalo. Međutim, moja se koža nije naježila. Ništa se spolja nije dešavalo. Bila je to hladnoća unutar mene. Tada sam otišao na asteroid B 612, ali zatekao ga obraslog korovom i granjem Baobaba. Shvatio sam, Mali Princ je osećao isto što i ja. Želeo sam da ga zagrlim, ali još uvek je za mene bio nevidljiv. Čuo sam samo njegov glas i razgovor sa ribarem – večitim dečakom.

- Bojim se da odrastam – reče Mali Princ.
- Brod ne tone zbog vode oko njega, tone ako voda prodre u njega – odgovori ribar.
- Šta to znači?
- Ti si brod, talasi su nepravednosti.
- Video sam mnogo talasa na Zemlji – shvati Mali Princ.
- Tako se odrasta. Ne dopusti da potope dete u tebi! – reče večiti dečak.
- Kako?
- Posmatraj, ne prisvajaj i uvek plovi ka sebi.
- Ja to neću umeti – reče Mali Princ.
- Takve misli su korov. Uspevao si godinama sekući Baobabe. Tako isto, Mali Prinče, dok postaješ veliki, seci korove koji razaraju tvoju čistotu.
- Želim da budem večiti dečak kao ti.
- Onda čini ono što deca najbolje čine – rekao je ribar Malom Princu koji je potom utonuo u dubok san.

Nisam uspeo da ga probudim. Vratio sam se kući ponavljajući rečenicu: Uvek plovi ka sebi. Uplovio sam u Strahinjin svet igre. U smiraj dana, potpuno blatnjavi popeli smo se na granu kestena i posmatrali svet sa tačke gledišta koju sam zaboravio.

- Tata, tvoj sat se pokvario – rekao je Strahinja trepćući kao da mu je grumen zemlje upao u oko.

Pogledao sam u nepomične kazaljke.

- Ne, sine, moj sat se popravio – rekao sam i osetio kako hladnoća iščezava.Tek sam tada, posle mnogo nevidljivih godina, konačno ugledao Malog Princa kako se nasmejan budi na trepavicama mog sina.

 
Nikola Koruga autor je priče koja je osvojila treću nagradu:
 

Kada smo bili mali skupljali smo sličice za album koji nas je učio o životinjskog carstvu – od amebe do šimpanze. U to vreme roditelji su mi otkrili jednu knjigu iz koje sam odlučio da skupljam jedno drugo životinjsko carstvo.

Sa pet godina: pravougaonik nije bio ništa drugo do savršena mera za malu ovcu. Kako se samo lepo tu ušuškala. Ostalo nisam razumeo, ali mi je crtež bio prelep. Da li sam ja taj mali plavi dečak? I jesam – plav sam, i nisam – on ima planetu, upoznaje neke čudne ljude, a ja sam samo tu gde sam sa bratom, mamom, tatom.

Sa petnaest: kolekciji sam dodao lisicu. Prvi put sam se zaljubio. Sada je tu uz nas i sestra. Neke stvari koje su vidljive (rat, siromaštvo) su bile bolje da su nevidljive, a neke nevidljive (ljubav, sreća, zajedništvo) vidim bolje i jasnije.

Sa dvadeset pet: sam se preselio. Hiljadama kilometara daleko od doma sam shvatio šta je za mene zmija. Ona govori sve jezike. Ona je rastanak. Čak i smrt. Jer su neke velike ljubavi izgubljene, neke smrti, neko premeštanje se dogodilo…

Sa trideset pet godina sam shvatio i da su ljudi životinje. Dodao sam ih svojoj kolekciji. Karijerama. Koje često menjam. Geografi, bankari, lovci, kraljevi… Sve te sličice mi je dao jedan plavi dečak sa daleke planete. Ponekad se nađemo kod neke naše Terazijske česme pa se đoramo, menjamo duplikate, album se nekad mora popuniti…

Čestitamo svim učesnicima konkursa!