Proglašena pobednica najlepšeg pisma inspirisanog knjigom „Pismo gospođe Vilme“

U Delfi Caféu u SKC-u danas je održano svečano proglašenje pobednika konkursa za najlepše pismo inspirisano romanom „Pismo gospođe Vilme“ autorke Jelene Bačić Alimpić, kao i uručenje vrednih nagrada.



Odlukom stručnog žirija titulu pobednice odnela je Dragana Stanić iz Novog Sada i samim tim postala dobitnica putovanja za dvoje u Rim koje je obezbedila turistička agencija „Putnik“.

Drugoplasirano mesto pripalo je Vesni Mijić iz Šapca, koja je nagrađena paketom od 5 Laguninih knjiga, dok je trećeplasirano mesto pripalo Kruševljanki Sanji Stanković, koja je nagrađena paketom vina koji je obezbedila vinarija „Mačkov podrum“.

Autorke divnih ljubavnih pisama koje su ušle u uži izbor imale su priliku da upoznaju i da se druže sa Jelenom Bačić Alimpić, koja im je čestitala i uručila vredne nagrade.



Jelena Bačić Alimpić podelila je sa svim prisutnim gostima svoje oduševljenje zbog velikog broja pristiglih pisama i otkrila da i dalje čuva pisma njoj bitnih ljudi kao i to da ih i dalje piše.

Na samom kraju koktela autorka romana „Pismo gospođe Vilme“ Jelena Bačić Alimpić pročitala je deo pobedničkog pisma i naglasila kako je podseća na stil kojim je ona pisala svoju knjigu.

Sva tri nagrađena ljubavna pisma biće objavljena na veb-sajtu izdavačke kuće Laguna.


Nagrađena pisma
________________________________


1. mesto – Dragana Stanić

Dragi gospodine B.,
Ponovo sam se vratila u Novi Sad. Iako sam godinama obećavala da to neću učiniti, kao što sam, između ostalog, obećala i da Vam neću više pisati... Sećam se da ste uvek govorili da su na svetu samo dve stvari potpuno nemoguće – istrgnuti mene iz tog grada i taj grad iz mene... Izgleda da ste bili u pravu.
Moj suprug nije baš sasvim zadovoljan; žali se na buku, gužvu i „razularenu mladež“, ali uživa u dugim šetnjama kraj reke i pogledu sa tvrđave, iako ni to nikada ne bi priznao. Ja se, sa druge strane, ponovo osećam mlado; kao da je duša odjednom prodisala. A ne možete ni zamisliti koliko se toga promenilo, porušilo, izgradilo... Neki dan sam dugo lutala Dunavskim parkom tražeći onu klupu. Na kraju sam nekako uspela da se orijentišem, pa sam uvidela da je na tom mestu sada tek procvali ružičnjak; poput prikladnog omaža vrelu uspomena sa te klupe... Ali, nemoguće je da nje sasvim više nema? Zamišljam: možda su od njenog drveta izdeljali neko malo umetničko delo... Ili su je izmestili u neki drugi grad, u neki mladi park, da sakuplja neke nove uspomene. Čak, sasvim je, ipak, moguće da ju je neka usamljena duša iskoristila za ogrev, budući da su zime bile preoštre poslednjih godina...
Ne zamerite mi, gospodine, svesna sam da zvučim prilično budalasto... Samo se osećam pomalo zatečeno, ali i zamađijano, dok koračam ulicama kojima sam poslednji put koračala pokraj Vas. I proleće je, opet, kao i onomad... Znam da se, za razliku od mene, Vi ovde nećete vraćati. I ne mogu reći da vas krivim... Iako je u srži to onaj isti grad, više ne miriše na jorgovan i kuvano vino. Sad su to neki novi, jednako zavodljivi mirisi, čiju notu ne umem baš jasno imenovati.
Pretpostavljate već, dragi gospodine, da Vam pišem poslednji put. Iako Vam na tuce pisama nisam odgovorila, iako sam naložila Matildi da većinu njih neotvorene vrati pošiljaocu... Sad se javljam nakon toliko godina, samo da Vam saopštim da nećete više za mene čuti – ah, kako to gordo i dramatično zvuči! Ali, poznajete me, rekla bih, previše dobro; na moje ste mini-drame već uveliko navikli...
Sećate li se, gospodine (avaj, tako Vas moram sada oslovljavati); pamtite li najvažnije od svih obećanja koja smo onog jutra jedno drugom dali? Pre nego što sam vam poklonila majčin medaljon, a Vi meni češljić od ćilibara, što Vam je onomad darovao na čuvanje onaj prijatelj Ante iz vojske... Sećate se, dakako... Oprostite mi, ali ipak ga ispuniti neću; ja tek danas, posle toliko vremena, shvatam da nisam znala šta Vam zapravo obećavam. Kako sve izgleda tako bezazleno i lako kad ti je osamnaest ili čak dvadeset i pet... Pokušala sam, svakako, da učinim to što ste od mene tražili. Srce jednostavno nije želelo da sluša...
Znajte još da se u biti nisam previše promenila, šta god da su Vam možda rekli. Moj avanturistički duh i ambicija da jednom postanem spisateljica pozorišnih komada – možda zatureni, ali i dalje su tu negde. Uistinu, kosu retko kad raspustim, iako ste me molili da je nikada ne ukrotim u punđu. U društvu nazdravljam vinom, a katkad krišom omirišem čep konjaka, kad se setim Vas. I, pretpostavićete već, nisam više onako brbljiva i brzopleta; Matilda mi je, pre nego što je otišla, rekla da sam se povukla i postala gotovo stidljiva a prava dama... Možete li mene, pobogu, zamisliti kao smernu damu? Biće da sam sasvim odrasla, gospodine, a da me Vi na to niste upozoravali.
Oprostite mi, naposletku, što sam Vam bespravno otela Vaš rodni grad i poturila Vam prestonicu zauzvrat. Sećam se kad ste mi rekli da Novi Sad više ne možete zamisliti bez mene u njemu... Sad, eto, imate mene u Novom Sadu, da nam se divite oboma izdaleka...
Sve što bih Vam dalje od ovoga pisala prekoračilo bi granice pristojnosti, dragi gospodine. Neka naredne godine izvuku najbolje iz Vas! Sumnjam da ćemo se ikada više sresti, osim ako me ne iznenadite, kao onomad u Veneciji, što je, složićete se, bilo posve nepromišljeno sa Vaše strane... Stoga, nemojte. Nemojte mi ni pisati, moliću vas lepo. Verujem da smo odveć sve jedno drugom rekli.
P. S.
Nadam se da je volite.
I da ste uspeli da me prozrete i zaboravite...
Kao što ja Vas neću... Nikada.
Srdačno,
D.


2. mesto – Mijić Vesna

Nikada nisam pisala pisma.
Prvi put pišem.
Pismo je nastalo u trenutku. Za čas, za minut.

Tebi, koji si poslednji pogled ostavio na mojim očima.
Tebi, koji si poslednji dodir ostavio na mojoj kosi.
Tebi, koji si poslednje reči izrekao meni:
„Volim te.
Žao mi je što je bilo kratko... Čarobna si. Volim te beskrajno.
Mnogo ćeš mi nedostajati.“
Tebi, koji si poslednji dah ostavio na mojim usnama, proleća gospodnjeg 2008. godine.
Tebi, jer ti nisam rekla.
Tebi, jer mi nisi dao da govorim, a ja sam verovala da biće vremena da ti kažem.
A nije ga bilo nekako, uvek ga je malo.
Otišao si proleća gospodnjeg. Ostavio me sa osmehom jer si želeo da se samo smejem. Jer voleo si moj osmeh, moj zvonki smeh. Želeo si da me takvu ostaviš nasmejanu.
Pišem ti. Pročitaćeš. Čitam ti, jer verujem da čuješ me. U čuda smo uvek verovali. Čitam ti svakog jutra, jer voleo si jutra. Svako novo jutro daruje novi početak, novi život. Novu nadu. Novu veru.
I noćas sam te sanjala.
Ljubiš me. Držiš me za ruke. Moja ruka je u tvojoj. Dodiruješ me. Ležimo. Ljubiš mi kosu. I samo me grliš. U tvom sam zagrljaju. Želim tu i da ostanem. I sanjam. I budim se. I opet sanjam. I opet budim se.
Hiljadu četiri stotine šezdeset dana nedostaješ mi. Mnogo mi nedostaješ.
Hiljadu četiri stotine šezdeset noći sanjam isti san.
Hiljadu četiri stotine šezdeset večeri zaspim sa osećajem tvoje prisutnosti, stežući prstima zelenu ogrlicu od smaragda. Ponekad se plašim da ću je pokidati.
Hiljadu četiri stotine šezdeset jutara se budim sa osećajem da nije san, da je stvarnost. Budim se samo ja i sećanje koje oživljavam svake sekunde.
Znaš, ja sam privilegovana, jer sam bila tvoja. Jer si me izabrao da budem tvoja ljubav, tvoja maza, tvoja plavooka. Sve tvoje. Privilegovana, jer si me voleo.
Voleo snagom svojih godina, željom svojih snova, toplinom avgustovskih dana, belinom nežnih, snežnih pahulja.
Voleo si me, jer sam bila izvor tvog života. Napajala sam te toplinom, vedrinom, osmehom… nepresušno. Voleo si moju razdraganost i vedrinu.
A ja, ja sam te volela najviše od svih muškaraca u svom životu. Bio si moje sve.
Prvi put sam poželela nekog za ceo život.
Prvi put sam poželela sve, da se zavetujem, bebu, porodicu.
Jer sam volela. Volela bezuslovno.
Ništa nisam tražila, samo sam volela. Bio si moja zaštita, moja potpora. Moje sve. Tvoji saveti, tvoja hrabrost, tvoja mudrost je bio moj život.
Volela sam te jer sam sa tobom osetila leptiriće u stomaku. Zaljubila sam se.
Volela sam te jer sam osetila strast, požudu, hemiju, volela sam.
Moje oči su govorile sve. Moj dodir, moj pogled, moja krv uzavrela u mojim venama, strujala je. U meni se bunio svaki nerv, i živeo uzburkano osećajući dodir mojih prstiju.
Ništa nisam tražila, a sve si mi dao. Sve što si imao.
Sreću ogromnu, ljubav beskrajnu, neraskidivu. Bila sam ti sve na svetu. Ništa nisi tražio, a sve sam ti dala, sem života svog. Htela sam, ali...
U vazduhu oko nas osećao se miris ljubavi, miris strasti, miris želje. I samo naša srca. I njihovi otkucaji. Sinhronizovan.

Volela sam da plešem za tebe.
Volela sam kada me gledaš dok se smejem.
Volela sam da budem zanosna, da te ostavljam bez daha, da ti mirišem zanosno.
Volela sam kada mi oči zaiskre.

Volela sam da budem lepa, najlepša.
Volela sam da budem tik uz tebe.
Volela sam naše noći. Volela sam da piješ moje oči, i iz mojih očiju strast, požudu...
Volela sam kada pijemo vino sa jagodama.

Volela sam da po podu ostavljam haljine, štikle...
Volela sam kada me spuštaš na krevet, kada me ljubiš.
Volela sam tvoju nežnost i tvoju grubost.
Volela sam da prstima prolaziš kroz moju kosu.
Tebe, sa svim tvojim manama i vrlinama. Tvoju iskrenost, tvoj šarm.
Volela sam da svoju glavu stavim na tvoje grudi. I tako zaspim, i tako se probudim.
Volela sam da slušam kada mi pričaš o dalekim zemljama, o leptirima.
Volela sam kada bi slikao Van Gogovim snom na zvezdama jednu Dučićevu poemu, a Šantićevu pesmu, poklanjao kao serenadu u času svitanja.
Volela sam kada mi kažeš:
„Prolaziš kroz moje misli i boraviš u mom srcu. Nežno je ljubim.
Tvoje usne su moj savršen doživljaj nežnosti.“
Volela sam sve to, a sada želim da ponovo imam to. Želim da opet volim to što nemam. Kažu, da kada nekoga voliš, moraš i da ga pustiš. I ja sam tebe pustila, svevišnjem.

Nedostaje mi tvoje srce. Otkucaji tvoga srca. Želim da ga čujem, kako kuca. Želim da naslonim glavu na levu stranu tvojih grudi. I da slušam, otkucaje. Želim da živiš. Želim da te nekako dotaknem.
Proleća gospodnjeg da sam mogla da ti dam vazduh koji sam disala. Srce, i njegove otkucaje. Moje zdravlje, moj život, moju snagu, dala bih ti, zlato moje. Da živiš da se raduješ jutru, suncokretu, proleću.
Ne znam ni kako podnosiš hladnoću? Ne znam ni kako podnosiš tropske vrućine?
Ne znam ni gde si, u mraku? Ili oko tebe je svetlost? Čuješ li me?
Ništa ne znam, a ne znam ni kako da saznam.

Moja tuga je ogromna. Teška tuga, teška bol. Razara svaki moj mišić. Prolazi kroz svaku moju venu. Para je, seče je, jer nisi na ovozemaljskom svetu. Moja sreća je ogromna. I jača svaki dan moj mišić. Hrani ga, prolazi kroz svaku moju venu, bujica uzavrele krvi, jer obogatio si moj život na ovozemaljskom svetu.
Znaš, ponekad hodam kada drugi zastanu. Budim se dok ostali spavaju. Znaš, i dalje sam ti lepa, nasmejana, mirisna, vedra.... uspešna... nekako drugačija od ostalih. I dalje skijam, pišem, plešem.
Znaš i dalje sam onakva, kakvu si me zavoleo. Za ljude, okolinu sam ista, a u svoja četiri zida... da drugačija. Jecam, polomim dušu na sitne komadiće, raspadnem se od bola, plačem za tobom, moje zlato, moje milo.
Pa onda ustanem. Borim se, sastavim polomljene komade, umijem se. Nasmejem se gde god da si, možeš biti ponosan na mene.
Samo prijaju mi kiše. Kiše padaju, a meni prijaju. Ponekad mi je kiša potrebna. Prvi put. Pvi put mi ne smeta.
Samo iz straha, ne puštam da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim, da ih volim, da kažem ono što osećam...

Hoću da sam ušuškana. Zatvorena vrata. Zaključana. Ti i ja.
Hoću da ti čujem glas, da zoveš me, milo moje.
Hoću da me štitiš, da me voliš.
Zagrliš, poljubiš, šapućeš, dodiruješ...
Ako čuješ me, daj mi neki znak. Neka polomi se nešto, neka čuje se nešto, zlato moje.

Reči su moje slabe i siromašne da izraze svu lepotu osećanja i misli koje dragoceno, uzvišeno, vredno poštovanja samo ono što je večno, a večna je ljubav. Sa ogromnim naporima i tugom u srcu poštujem odluku sudbine, Božje volje, ali mi niko i nikada neće oduzeti lepotu trenutaka. Moje misli, moja duša, srce, uvek će biti sa tobom. Ti si moj najlepši san, pečat na mojoj duši i u mom srcu.
Ponosna sam na svoje srce i svoja osećanja.
Voleti, znači živeti u svetu božanskih osećanja, i neka mi ljubav pomogne da se iznesem i iznad sebe same...

Pisala bih ti satima, danima, godinama... jer tako si mi bliži. Kao da sam sa tobom, kao da pričamo, kao da je milujem pogledom, kao da te nežno dodirujem... Nisam nikada ni slutila, da ovako umem čekati i ići polako stisnutih zuba dok mi u krvi gori budućnost kao groznica i sve što će još biti vri u meni kao taman bol. Svoju dušu i svoje srce polažem u tvoje ruke, jer ti si moj anđeo, zlato moje.

Oprosti mi, ako sam nekada bila bučna, tvrdoglava, svojeglava.
Oprosti ako sam previše brbljala. Ponekad si me zvao brbljivica.
Oprosti što nisam te mogla zadržati, sačuvati.
Oprosti što ti pišem.
Oprosti što nisam rekla ti da sam sa tobom ja... otkrila...
Sjaj u mojim očima.
Osmeh na mojim usnama.
Želju, strast... požudu u mojim mislima.

Slušaš li me... Hvala ti, zlato moje.
Hvala ti, milo moje.
Hvala ti, oko moje.

Ljubim te u oba oka.
Ljubim te u prćast nosić...

Pssst... Šššš... Noćas ja šapućem... zlato moje...

V. M. jun 2012.


3. mesto – Stanković Sanja

Najdraži Žorž,
Ruže su još jednom procvetale. To čine svake godine. Nije im bitno što venem i što mi je srce pobeglo daleko izvan ovih uredno potkresanih, raskošnih vrtova. Krije se od cveća i baštovana, od kuvara i služavki, od bolova i titula i to samo kako bi ti zavirilo u platna preko ramena. Ti znaš da je ono kod tebe. Ne želim da mi ga vratiš. Tu mu je mesto.
Znam da umirem. Vidim to u očima muža, prijatelja, posluge... Da li uopšte išta postoji što taj svet ume da sačuva za sebe?
Znam da umirem i po samilosnim pogledima dvorskog lekara koji pokušava da me ubedi da ću živeti. Klimam glavom dok mi to govori, a čim mi okrene leđa smejem se njegovoj gluposti. Možda su to ta pravila otmenog sveta kojim je majka pokušavala godinama da me nauči kroz časove klavira i pravilnog držanja. Nikada nisam uspela da ih shvatim.
Odavno sam prestala da odlazim u Versaj. Nije to zbog bolesti, mada mi je bolest postala zgodan izgovor za sve. Za balove, za posete, za muža, za Versaj...
Ceo moj život je stao u tih nekoliko meseci prošle godine, u to jedno leto. Tu je početak i kraj mog života.
„Želim da me naslika versajski slikar“, izgovorila sam mužu hladnokrvno, kao još jedan od svojih hirova. Nisam ni slutila da će mi ta rečenica promeniti ceo život i da više nikad ništa neće biti isto. Osim smrti. Umrla bih u svakome slučaju i da te nisam srela.
Dan kada si došao... Predivan dan, okupan suncem. I tog dana su ruže mirisale ovako. Kao krv crvene ruže.
„Žorž“, izgovorio si. Kratko, direktno, odlučno.
„Želim da me naslikate, Žorž“, pogledala sam te značajno. Razumeo si. Sve si shvatio tog dana. Postale su ti jasne moje sekunde, minuti, sati. A možda mi se to samo tako učinilo.
Sećaš li se tog dana ovako živo kao ja? Oči koje gledaju besramno, nemirni smeđi uvojci preko ramena, sjajni vrhovi cipela. Versajski slikar. Privlačan, mlad, drugačiji...
Sećaš li se haljine u kojoj je trebalo da me naslikaš? Sašivena u Parizu, po grofovom ukusu za gospođu groficu. Mrzela sam tu haljinu, ona je bila sve što ja nisam. Bila je namenjena zadovoljnoj ženi koja će se u njoj smešiti sa nekog platna osmehom blistavijim čak i od same dijamantske ogrlice na njenom vratu. A ja to nisam bila. Zato sam i bila nezadovoljna dok sam ti pozirala. Nisam uživala u tim momentima, niti sam bila zadovoljna prizorom koji se rađao na tvom platnu. Na njemu nisam videla sebe, već neku od dama iz versajske palate koje, pozirajući, istovremeno pokazuju svetu i svoj položaj i titulu. A ja nisam bila ta titula. Kad god bi me oslovili sa „gospođo grofice“, imala sam uvek isti utisak da se obraćaju nekom drugom.
Ne znam kad sam te zavolela. Možda onda, u šumi, kad sam te poljubila. Možda i one večeri na balu kada sam želela samo sa tobom da plešem da je to bila glavna tema u salonima. Ili one noći u tvom ateljeu kada si jednostavno shvatio kako želiš da me naslikaš.
Ležeći na boku, u providnoj noćnoj košulji, sa kosom oslobođenom napornih i zahtevnih frizura, gledam te zaljubljeno dok ti pričam i shvatam da sam pronašla sebe. Onda si shvatio da samo takvu možeš da me naslikaš. A ja sada shvatam da samo takve želim da me se sećaš.
Sledećeg dana sam isekla haljinu pariskih krojača i uredno je vratila u kutiju sa sve satenskom trakom kojom je bila svezana. Osetila sam se lako i rasterećeno. Čak sam se i služavkama smešila tog jutra.
Istog dana si pocepao platno koje si dotad slikao.
A onda si počeo da me slikaš onakvu kakva sam bila sa tobom. Ležim i zaljubljeno te gledam. Pričala sam ti o detinjstvu, o željama. O majci. Smejala se ponovo svojim nestašlucima i žalila nad preranom smrću svog oca. Pričala sam o udaji, o mužu, o ravnodušnosti, dvorskoj etikeciji i pravilima koja su tu samo da bih se osetila manje ljudskim bićem. A ti si slušao i slikao. Tvoja četkica je uspela da uhvati moj setan, zaljubljen pogled, izvijene uglove usana, i po koju sitnu boru oko očiju. Uspeo si da me naslikaš.
I ovog trenutka, dok ti pišem, povremeno podižem pogled gledajući sliku. Posmatram sebe uokvirenu tim teškim ramom, a vidim tebe kako me slikaš. Volim tu sliku.
Nisam dozvolila mužu da je uništi. Nije me uplašio ni bes u njegovim očima kada je shvatio šta se dogodilo. Rekao je da na njoj vidi samo besramnu, posrnulu ženu. Nije me bilo briga. Slika mi je bila važnija od svega jer je to bilo delo tvojih ruku, istih onih ruku koje sam volela kada me dodiruju i koje sam držala u svojim rukama.
Znala sam da si morao da odeš, kao što i sada znam da te više neću videti. Ne žalim ni za čim, Žorž. I ponovo bih sve isto učinila. Jedino žalim što nismo mogli zajedno otići u Pariz. Bila bih srećnija u sobici na tavanu neke krčme sa tobom nego što ću ikada biti među zidovima ovog zamka. Jer za mene je odavno ovaj zamak zatvor, soba tamnica, a krevet sprava za mučenje.
Znam da si mi pisao kako nikad nijedno tvoje pismo nije stiglo do mene. Znam i da su sva tvoja pisma završila goreći u kaminu u radnoj sobi mog muža. Ali, iako nijedno nisam pročitala, znam šta je u njima pisalo. Vetar mi je iz noći u noć šaputao svaku tvoju reč dok sam na balkonu čekala da svane.
Za ovo pismo ne brinem. Znam da će ga pročitati onaj kome je namenjeno. Baštovan je suviše pobožan da bi odbio jednu od poslednjih želja gospođe grofice. Možda i poslednju.
Umreću, Žorž. Možda pre prvog snega. Ne želim suze. Hoću da proslaviš moj život kao neku svetkovinu na kojoj smo se upoznali i zavoleli. A ja sam dovoljno isplakala za oboje. Zbog svega što jesmo, zbog svega što nismo, zbog svega što smo mogli...
Čula sam da me i dalje slikaš. Čula sam i to da si jedne večeri pijan, u nekoj krčmi, pričao krčmaru kako si me zavoleo. Ne čini to, tako ti naše ljubavi i svega što smo bili! Bojim se zlih ljudi i osvete svog muža. Pusti neka se sve zaboravi. Neka drugi zaborave. Želim da u miru odem iz ove tamnice.
Napusti Pariz. Idi iz Francuske. Ne vraćaj se ovde gde smo, gubeći jedno drugo, izgubili i sami sebe. A ja ću ti nekad doleteti da bih te nežno pomilovala krilima dok spavaš. Obećavam.
Čekaću te na nebu jer sam zbog tebe postala večna.
Zauvek tvoja, i u životu posle smrti,
samo tvoja
Matilda