Proglašeni pobednici nagradnog konkursa „Moje čitanje“

U Delfi Caféu u SKC-u danas su svečano proglašeni pobednici i dodeljene nagrade najuspešnijim učesnicima konkursa „Moje čitanje“. Čitaoci koji su u okviru manifestacije „Noć knjige“, 15. juna, kupili bar jednu knjigu bili su u mogućnosti da učestvuju u konkursu i osvoje vredne nagrade. Žiri je imao težak zadatak jer je na adresu izdavačke kuće Laguna pristiglo više stotina prikaza.



Ljiljana Marjanović iz Niša poslala je prikaz knjige „Jevanđelje po Isusu Hristu“ koji je žiri proglasio najboljim. Za prvo mesto Ljiljana, koja je na dodelu došla sa šestomesečnim sinom, osvojila je reprezentativnu „Jasenovu“ policu „Dizzy“ napunjenu knjigama sa Lagunine top-liste najčitanijih knjiga.

Drugoplasirana u okviru konkursa „Moje čitanje“ je Tatjana Ivanović iz Niša, koja je poslala prikaz knjige „Kradljivica knjiga“. Treće mesto osvojila je Jelena Čolić iz Beograda, koja je napisala prikaz knjige Vesne Dedić Milojević „Ti si meni sve“. Ovom prilikom Jelena je mogla da upozna autorku bestseler romana „Ti si meni sve“, koja je svojim prisustvom uveličala svečanost. Vesna Dedić Milojević je izjavila da joj je drago što vidi da su njene čitateljke „lepe i dobre žene“ i dodala: „Ja svoje knjige reklamiram kao literaturu koja se čita u jednom dahu i jedina stvar koja mi je važna jesu tiraži i kritika čitalaca. Najlepši komentar dobila sam od jedne čitateljke koja je putovala do Leskovca i svesno promašila grad kako bi moju knjigu ’Ti si meni sve’ pročitala do kraja.“



Nagrade za drugo i treće mesto obezbedio je iStyle i učesnice konkursa obradovao ajpodom.

Vladimir Petrović iz Beograda, koji je napisao prikaz knjige Mirjane Đurđević „Bremasoni“, osvojio je utešnu nagradu, komplet knjiga izdavačke kuće Laguna.

Na današnjoj svečanosti pobednicima je nagrade uručila Vesna Dedić Milojević.

Pobednički radovi:

1. mesto – Ljiljana Marjanović, Niš, prikaz knjige „Jevanđelje po Isusu Hristu“ Žozea Saramaga

Ukoliko bih želela i pokušala da svoje impresije o ovoj knjizi izrazim jednom jedinom rečenicom, verovatno bih rekla da je ovo šokantna i istinski potresna priča genijalnog portugalskog nobelovca prožeta ljudskom čežnjom za Bogom kao univerzalnim vapajem za pravdom i dobrim.
Da li ste se nekada zapitali kako jedno krhko ljudsko biće koje je ništa drugo do obični prolaznik u beskraju postojanja može na svojim plećima da ponese tugu koja je ravna tuzi miliona, patnju koja je prevelika da nastani jedno majušno čovečje srce, da pruži ljubav koja prevazilazi granice pojmljivog, da prašta onda kada se čitav svet urušava u gnevu i osveti? Reklo bi se da je takvo ljudsko biće, ako uopšte postoji, na samom pijedestalu savršenstva i da takva slika zaista odgovara nikom drugom do samom Isusu Hristu, Sinu Božjem. Pod uslovom da je u priči koju nam je Saramago ispričao, Isus zaista naslikan tako jednolično.
Ovo delo možda ne bi bilo ni šokantno ni potresno ni genijalno da Saramago nije hrabro naslikao drugu stranu mozaika i odveo nas na zabranjenu teritoriju. Zato je Jevanđelje po Isusu Hristu priča o jednoj ljudskoj sudbini, „sudbini većoj od obične“... Zato pred sobom imamo čoveka od krvi i mesa, koji ne samo da voli bezvremenskom i božanskom ljubavlju već i ljubavlju običnog čoveka, onom malom, sitničavom ljubavlju koja je tako nesavršena u svom savršenstvu i tako neskladna u svoj svojoj harmoniji. Čoveka koji iskreno pati zbog tuđeg greha i bolno žali za tuđim životima.
Žoze Saramago nam na maestralan način prikazuje jednog običnog čoveka, čoveka koji voli, pati, tuguje i strada. Čoveka koji vapi „hoću da živim normalnim životom, kao običan čovek“...
Prikazuje nam božansku prirodu čoveka i ljudsku prirodu Boga, Boga koji greši, koji nije samo nepogrešivi gospodar pravde već i gordi gospodar nepravde, pa zato snažno odzvanja pitanje: „Kada ćeš se ti, o Gospode, pojaviti pred ljudima i priznati svoje sopstvene grehe?!“ Otuda i inverzija u Saramagovom jevanđelju, otuda Isus strada kako bi iskupio ne grehe čitavog ljudskog roda, već grehe i nepriznate greške samog Gospoda pa na kraju gotovo da zaista osetite stvarnu bol kad na poslednjoj stranici pročitate rečenicu „Ljudi, oprostite mu, on ne zna šta je učinio“, umesto one biblijske: „Oče, oprosti im, ne znaju šta čine.“
Negde na polovini priče čitalac će se možda zapitati, kao što sam se zapitala i ja, nije li svaki ljudski život obeležen nesrećom, a ono što pomaže čoveku da u takvom životu ne postane ogorčeni pesimista je njena podnošljivost i osećaj neminovnosti jer „svaka nesreća postane podnošljiva kad se uporedi s nečim gorim“.
Ova, na drugačiji način ispričana, priča Isusovog života postavlja čitav niz večitih filozofskih pitanja i životnih dilema, pitanje vrednosti žrtve, pitanje granice između dobra i zla, pitanje njihovog postojanja i mogućnosti definisanja. Čini se da centralno mesto zauzima pitanje relativnost dobra i zla kao i relativnost njihovog odnosa i poimanja.

Zato je ova priča istovremeno kompleksna filozofska rasprava i obična priča o životu, priča o vernosti i izdaji, o ljubavi i požudi, stradanju i slavi, o svim onim dobrim i lošim, velikim i malim životnim stvarima, o ravnoteži između njih, ravnoteži koja nas suštinski određuje, određujući nam tako mesto u univerzumu.
Pisac nam ne nudi odgovor na pitanje postojanja, definisanja i odnosa između dobra i zla pa se čini da čiščeva indiferentnost u kombinaciji sa savršeno stilizovanom ironijom predstavlja ljudsko društvo, o kom god vremenu da se radi kao beskrajni svemir večitih kontradiktornosti.
Jevanđelje koje nam je priredio Žoze Saramago, pričajući priču o Isusovom životu, utoliko je životnije jer pisac ne govori o zasluženoj nagradi koja dolazi posle žrtve pa ne stvara protivtežu ni njeno filozofsko opravdanje. Upravo zato je ova priča „nepodnošljiva istina o životu“.
Bog, čiju nam sliku nudi Saramago kroz dijalog sa Isusom, Bog je koga je stvorio snishodljivi, bojažljivi polusvet, ogrezao u neznanju koje je njegov najveći neprijatelj, ogrezao u neprosvećenosti i licemerju. Bog koji je okrutan i realan je Bog koji želi moć i voli krv, a to je Bog u čiju nepogrešivost nije dozvoljeno sumnjati, Bog koga je stvorila doktrina koja ne trpi raspravu, a ne Bog koji je u samom čoveka i čija je ljudska priroda njemu bliska i srodna. Zato nam je Isus najbliži kad zavapi: „Oče, ne želim taj pehar, ne želim takvu slavu!“ Najbliži nam je kad shvatimo i spoznamo njegovu ljudskost kroz spremnost i mirenje sa svojom, ali nespremnost na tuđe žrtve, jer ko je taj koji u rukama drži tuđ život i nad njim ima vlast i moć da o njemu odlučuje.
Saramago kroz savršenu ironiju slika i položaj žena u društvu apsolutnog patrijarhata konstatuje „da bi se mnoge stvari na ovome svetu doznale pre no što bude prekasno kada bi muževi i žene razgovarali jedni sa drugima kao muževi i žene“.
Na kraju, ovo je delo sa toliko slojeva priče da je gotovo nemoguće sakupiti i ispričati impresije o njemu, a da nemate utisak da ste nešto propustili ili zaboravili.
_________________________


2. mesto – Tatjana Ivanović, Niš, prikaz knjige „Kradljivica knjiga“ Markusa Zusaka

O relativnosti i apsolutu

Nekada davno, u vreme vladavine isključivosti, svi smo verovali da su tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka živeli neki drugačiji Nemci, surovi, zli, čak ludi od mržnje prema Jevrejima i ostalim nearijevcima. I čudili smo se narodu koji je sebi mogao da dozvoli ne samo da toleriše već i veliča Hitlera i naciste.
A onda smo nekako kolektivno odrasli i shvatili da crno nije samo crno, ali da i belo može da ima neku sivu nijansu, i počeli smo da preispitujemo nekadašnje istine. Na svim stranama sveta pisalo se na malo drugačiji način o Drugom svetskom ratu i ljudima koji su, uglavnom protiv svoje volje, bili deo njega. I, da, otkrili smo: nacizam i Holokaust jesu neke od najgorih pošasti savremenog sveta, ali nisu svi Nemci pripadali nacionalsocijalističkoj partiji, i nisu svi nacisti bili monstrumi (mada veliki deo jeste).
Markus Zusak, australijski pisac mlađe generacije, u svom u suštini veoma zanimljivom i orginalnom romanu „Kradljivica knjiga“, govori upravo o takvoj Nemačkoj. O Hansu Hubermanu, večitom kandidatu za prijem u partiju i prijatelju Jevreja, o njegovoj ženi i komšijama, stanovnicima jedne ulice u siromašnom delu nemačkog grada u blizini zloglasnog Dahaua. O devojčici Lizel i njenom drugu Rudiju, koji su, doduše, članovi Hitlerjugenda, ali i sjajna deca. O mladom Jevrejinu Maksu i, naravno, o smrti koja u ovom romanu ima funkciju sveznajućeg pripovedača.
O dobrim ljudima u zlu vremenu i njihovoj potrebi i naporima da delaju dobro u okolnostima kada je humanost nepoželjna a plemenitost opasna. I, nažalost, o njihovoj gotovo univerzalnoj bespomoćnosti.
U knjizi, i životu uostalom, malo je pravih apsoluta. Jedan od njih je smrt. Zbog toga nije bez značaja činjenica da upravo ona priča priču sa njom roman počinje, traje i završava se. Na nju niko nije imun. Ni Jevreji koji sprovode u Dahau, ni Nemci na frontu i pod savezničkim bombama, ni očevi i majke, ni mala deca... Čak ni Lizel, iako je veoma dugo sa knjigama nekako uspeva da „krade“ i sam život. I dobro i zlo koji stoje na suprotnim stranama zamišljene duži su takođe apsoluti. Ljudi nisu. Oni se kreću negde između krajnje plemenitosti i najgore zlobe, pokušavajući da bar za neko vreme izbegnu smrt.
(Ipak, zanimljivo je da su svi glavni likovi u romanu i dobar deo epizodnih daleko bliže pozitivnoj strani ljudske egzistencije. Oni negativni su takođe prisutni, ali više samo u naznakama. Kao da autor odbija da im pridaje više važnosti nego što smatra da zasluđuju.)
Zahvalna tematika i živopisni likovi jesu upravo najvažniji razlozi zbog kojih je „Kradljivica knjiga“ naišla na dobar prijem u javnosti. No roman ima i druge kvalitete, među kojima su najvažniji zanimljiva priča i solidna kompozicija sa jasno formulisanom osnovnom radnjom i vešto usklopljenim digresijama.
Jedina „stvar“ koja se meni lično ne dopada u ovom romanu jeste njegova donekle prenaglašena poetičnost. Mislim da poezija u romanu treba da bude suštinska, a ne formalna, treba da proizilazi iz tematike, likova, poruke koju nam šalje, a ne od neobičnog rasporeda reči u rečenici.
_________________________


3. mesto – Jelena Čolić, Beograd, prikaz knjige „Ti si meni sve“ Vesne Dedić Milojević

„Ti si meni sve“, knjiga Vesne Dedić Milojević, treća od knjiga koje se bave životom tri drugarice, nekadašnje studentkinje glume, Nadežde, Tamare i Marinele, knjiga je koja će vas zavesti svojim naslovom da je posredi pitko štivo, koje će vas zabaviti, možda pomalo rastužiti i o kojem ćete razmišljati tek kada ga neko, nekada i negde pomene. Međutim, iako je navedeno delom tačno, jer zaista se radi o romanu, koji se čita u dahu, nemojte ga shvatiti olako, već ga čitajte tek onda kada ste spremni da se susretnete sa samim sobom i sopstvenim iluzijama. To je roman koji ne ulepšava stvari, već vas razoružava iskrenošću i suočava sa najsurovijom istinom, kakva god da je ona. Sa druge strane, podsetiće vas na lepotu mladalačkih ljubavi i na snove koje ste imali. Onda ćete se možda i zapitati gde su oni nestali. U tom trenutku ste prestali da živite svoje snove, a postali rob nekih tuđih, nametnih. I da li je uopšte vredelo.
Zapitaćete se i to da li su vaša deca baš onakva kava ste želeli da budu i da li su oni slika nekih vaših promašaja. Poželećete možda i da ste sa vašim roditeljima prisniji ili ćete možda, kao npr. ja, pisac ovih skromnih redova, zahvaliti Bogu na svojoj porodici i ceniti još više ono što imate.
Postavićete sebi mnoga pitanja i iako ovo jeste roman, na trenutke ćete se osećati kao da kroz život Marinele čitate o sopstvenom, kao da vas autor vodi kroz svojevrsno psihološko ispitivanje kroz hodanje tunelima vaše duše, jer će vas ono što se dešava Marineli sigurno podsetiti na neke vaše dileme, na strahove, na poraze i uspehe.
Ovo je priča i o vremenu u kojem živimo u našem divnom gradu Beogradu, koji svi mi Beograđani toliko volimo. Mi, koji smo u njemu odrasli i svi oni koji su u njega, poput Marinele došli i koji su Beograd prigrlili, kao i on njih. Da li smo svi mi u ovom gradu malo zaslužili da damo sebi predaha od silnih jurenja: boljeg stana, boljih kola, boljih krpica, boljih frajera i riba, kako bi se žargonski reklo? Ko smo u stvari, a ko smo postali? Ko šta kupuje i ko prodaje? Ko profitira? Da li na kraju svi ostajemo kratkih rukava, kada shvatimo da se dušom ne trguje, da se ljubav ne kupuje i da se sreća meri brojem toplih zagrljaja? Na ovo ćete morati sami sebi da odgovorite, jer autorka romana „Ti si meni sve“ ne nameće odgovore. I upravo u tome i jeste lepota njenog pisanja, što vas navede da razmišljate, ali vam da slobodu i da odlučite. Zbog toga, moja je preporuka ova knjiga, jer „Ti si meni sve“ čist je flert sa tekućim pojavama ovog našeg modernog života i poziv da svi malo zakočimo da dok se lagano prepuštamo nekome ko to zaslužuje, šapnemo mu – „o baš si mi se dopala, od usana do stopala“.
_________________________


4. mesto – Vladimir Petrović, Beograd, prikaz knjige „Bremasoni“ Mirjane Đurđević

Tajne organizacije oduvek su privlačile pažnju svih društvenih slojeva. Napisano je bezbroj knjiga u kojima je pokušano da se dâ odgovor na snagu, uticaj i moć ovih tajnovitih zajednica. U takvom konglomeratu različitih stavova i istraživanja do sada se nije pojavio roman sličan „Bremasonima“ Mirjane Đurđević.
Radnja „Bremasona“ je smeštena u Kraljevinu Jugoslaviju pred početak Drugog svetskog rata. Zbog teške situacije u zemlji a i zbog straha od Hitlera jugoslovenska vlast na čelu sa knezom Pavlom vrše pritiske da se sa radom masonerije prekine. Velika loža Jugoslavije je pred ogromnim iskušenjima jer osim što je potrebno pronaći najbolje rešenje za budućnost organizacije potrebno je i izmiriti zavađene masone. To je još teže jer autorka osim živih masona u radnju ubacuje mrtve slobodne zidare, kao i one koji će tek biti rođeni. Kroz karikaturalno predstavljanje autorka baca novo svetlo na likove srpskih velikana Borislava Pekića, Branislava Nušića, Petra Ička, Sime Milutinovića Sarajlije, Đorđa Vajferta. Čitaocima će sasvim sigurno biti najzanimljivije „prepucavanje“ bezgranično inteligentnog dečaka Borislava Pekića sa oratorski nastrojenim Branislavom Nušićem. Veštim obrtima autorka na ironijski način posmatra sukobe velikana. Smeh do suza izaziva sredstvo kojim je grlati Sima Milutinović Sarajlija ućutkan (pretnjom da će biti izbačen iz budućih udžbenika). Ubacujući i misteriju sa mumijom ukradenom iz muzeja kneza Pavla Mirjana Đurđević radnju romana do vrhunca. Ostaje još da se vidi da li će masoni pronaći mumiju i uspeti da se dogovore kakvu budućnost očekuje njihova organizacija.
Uporedno sa muškom masonskom pričom ulazimo u drugu, „žensku“ dimenziju romana. Shvativši nesposobnost svojih muževa žene osnivaju svoju masonsku organizaciju „Bratanice“. Kao i u muškoj masoneriji postoje činovi: Velika Tetka, Velika Alapača, Velika Metla... Ovaj „ženski“ deo romana može se posmatrati i kao feministički odgovor na mušku prevlast u tadašnjem vremenu. Ipak i pored ovakvog utiska Mirjana Đurđević se duhovito poigrava predstavljajući ženske osobine (tračarenje, međusobni odnosi, čuvanje tajni...). Da li će i tako „bratanice“ pomoći svojoj braći masonima saznajte u ovom romanu.
Kombinujući stvarne elemente slobodnog zidarstva, istorijske činjenice, biografije velikana (od kojih su neki nedvosmisleno a neki samo pod sumnjom pripadali slobodnom zidarstvu) sa fikcijom Mirjana Đurđević je napisala izvanredan roman. On se može posmatrati kao hronika predratne masonerija (jako je koristan pojmovnik slobodnog zidarstva na kraju knjige), ali je prevashodno veoma duhovita parodija na tajne organizacije. „Bremasonima“ je Mirjana Đurđević još više unapredila svoj stil i proširila svoje polje interesovanja, a čitaocima je darovala veoma zanimljiv i intrigantan roman koji se čita u jednom dahu.