Ako imamo sreće i ako se okolnosti ne urote protiv nas, nikad u svojim životima nećemo biti suočeni s velikim moralnim dilemama, a filozofi će i pisci, usled nedostatka primera, nastaviti da se dovijaju tražeći odgovor da li je život one babe iz „Zločina i kazne“ vredniji od, recimo, katedrale u Parizu…
…ili (da ostanemo u francuskom ozračju, Sartrovom) da li se može opravdati ubistvo jednog čoveka zarad spasavanja devetoro drugih, ili je moralna zapovest ne ubij bezuslovna i apsolutna? Ako nemamo sreće, odnosno ako se okolnosti u toj meri okrenu protiv nas – a rat je jedna od najvećih zavera koja se može zamisliti – bićemo stavljeni pred odluke u kojima nam prethodna iskustva, računajući i moralne zaplete, neće vredeti ništa. I ne samo to.
Šta ako se okolnosti – tako nestalne i varljive na ovim (balkanskim) prostorima – poslože na takav način da nam život postane večito vraćanje tog trenutka odluke, dan mrmota koji nas, nezaustavljivo, vraća na onaj čas kad smo mogli da povučemo oroz i, oduzimajući jedan prestrašan život koji (mislimo) nije ni vredelo živeti, spasemo druga dva života u nedohvatljivoj budućnosti, dva života koja su (verujemo) bila vredna življenja? Možda nam, tada, ne preostaje drugo do da postanemo pisci kako bismo pokušali da sačuvamo to malo sopstvenog života, a ako smo, najblaže rečeno, daroviti poput mostarskog pisca Elvedina Nezirovića, onda je pisanje, doslovno, isto što i život.
Elvedin Nezirović piše istinito. Ne krije se istina njegovog pisanja u vernom prikazu stvarnosti, niti u tome što je, slutimo, njegovo pisanje iznova proživljeno iskustvo (svi mi neprestano iznova proživljavamo svoja iskustva, pa ne postajemo pisci), već je Nezirovićev jezik u svojoj neužurbanosti i čistoti, s rečenicom koja (tako bosanski) izvire iz Andrićeve, Kovačeve i Jergovićeve, ono što romane „Boja zemlje“ (Laguna, 2016) i „Ništa lakše od umiranja“ (Laguna, 2019) čini istinitim. Obe Nezirovićeve knjige govore o odlukama koje su sažele vreme, skupile ga onako kako drenjine skupljaju usta.
U „Boji zemlje“ pripovedač prelistava porodični album i, kroz fotografije, svedočanstva, dokumenta i priče, traga za ocem koga ne pamti (po malo onako kako Kišov Andreas Sam traga za svojim ocem), da bi potom u priču ušli i oni koji su s ocem, na jedan ili drugi način, bili povezani. Istovremeno pripovedač nastoji da locira upravo trenutke odluke, mesta račvanja, događaje koji će, nepovratno, odrediti sudbinu svakoga od njegovih likova, računajući i njega samog.
Događaj u kojem ga poočim, s kojim nikad nije osetio istinsku bliskost, spasava od gotovo sigurne smrti tako što ga ubacuje u autobus koji će ga prevesti na pravu stranu Neretve, dok sam poočim ostaje na pogrešnoj obali da bi, potom, završio u koncentracionom logoru, jedno je od tih pripovedačkih i životnih račvanja. Majčina odluka da počne da živi s Mitom – druga. Susret majke i Mite, po Mitinom izlasku iz koncentracionog logora, jedna je od dirljivijih scena u savremenoj književnosti na ovom jeziku.
Ako se „Boja zemlje“ spliće oko niza odluka koje pravolinijski proizvode posledice, Nezirovićev roman „Ništa lakše od umiranja“ širi se, poput koncentričnih krugova, oko jedne odluke: da je pripovedač one mrkle hercegovačke noći, ratne, povukao oroz, kao što nije, godinama kasnije neki bi drugi ljudi, u dalekoj zemlji na severu kontinenta, bili živi.
Nije, dakle, pripovedač Raskoljnjikov koji će najpre da ubije staru ženu, pa onda da se bori s islednikom i sopstvenom savešću, već se njemu, pripovedaču, događa nešto gore: on nije uradio ono što je mogao da uradi. Nije li, pita se pripovedač, time što je poštedeo masovnog ubicu i manijaka, on, zapravo, rukom tog istog manijaka ubio neke ljude godinama kasnije? Nisu li dvojica Šveđana već tada, mnogo pre svoje stvarne smrti, već bila osuđena pripovedačevom odlukom da ne puca?
Nezirovićev roman počiva na stvarnim događajima. Švedski državljanin crne puti – u romanu Džoni Aker; njegova crna put ovde je značajna u mnogim ravnima, pri čemu nije na poslednjem mestu to što ga takvog kakav je beli rasisti i neonacisti, za razliku od školskih drugova i hraniteljske porodice, prihvataju kao ravnopravnog saborca – odlazi u bosanski rat kao plaćenik, pridružuje se jednoj od zaraćenih strana i vrlo brzo postaje najkrvoločniji pripadnik inače zloglasne jedinice.
U opis njegovog posla spadaju, između ostalog, mučenje, mlaćenje i ubijanje zarobljenika u koncentracionim logorima, a ako se ukaže prilika i silovanje. Ili, kako piše Nezirović: „Ubijanje je, jednostavno, bilo njegov posao i on ga je radio kako je najbolje znao“.
A kad dopadne zarobljeništva naći će se na nišanu našeg pripovedača. Ovaj, međutim, neće povući oroz. Posle komplikovanih diplomatskih manevara Aker iz Bosne biva prebačen u Švedsku i oslobođen optužbi, da bi u toj zemlji počinio nezapamćen zločin.
Trenutak kad pripovedač koji je ubicu držao na nišanu sazna za Akerov zločin početak je ove složene priče, ovog rasnog romana u kojem pisac menja pripovedačke perspektive i uglove gledanja, da bi, onako kako to rade najbolji – jer to i jeste posao pisca, kao što je posao ubice da ubija – pokušao da razume i ono što se ne da razumeti: pokušaće da uđe pod kožu manijaku i serijskom ubici Akeru i da, kroz lik sveštenika, recimo, shvati kako je Aker od bića koje ne ume drugo do da mrzi, postao nekakav čovek (ako je postao).
Istovremeno, dok sledi tragove zločina – kako u Bosni, tako i u Švedskoj – pripovedač je, u nedostatku islednika, istinskog sagovornika, u neprestanom razgovoru sa sobom. Jer, on, pripovedač, nije počinio nikakav zločin da bi ga iko progonio, osim što je nečinjenje, u ovom slučaju, možda i gore od činjenja. Zbog toga on progoni sebe samog, kao zver.
Ovde ne treba okolišati. Sa ova dva izvrsna romana dobio je naš jezik još jednog sjajnog pisca, a književnost se, sveprožimajućoj gluposti uprkos, utvrdila u kontinuitetu. Imaju se Andrić i Kovač, tamo gde su sada, čemu radovati.
Piše: Ivan Milenković
Izvor: Danas