Razgovor sa Čimamandom Ngozi Adiči

Svojim potresnim romanim „Pola žutog sunca“, Čimamanda Ngozi Adiči prenela je stotinama hiljada čitalaca u ratom opustošenu Bijafru. U knjizi „Drhtaj“ je svoju oštru inteligenciju iskoristila da kratkim pričama opiše svoj život u Americi. Britanski novinar Vilijem Skidelski se našao sa nagrađivanom autorkom.
 
Čimamanda Ngozi Adiči se pojavila u predvorju hotela sa izrazom lica koji se može opisati jedino kao mrzovoljan. Ako joj je dosta svega, to nimalo ne iznenađuje. Poslednjih nekoliko dana je provela na putu, leteći između zemlje koju smatra domom (Nigerija), one u kojoj ovih dana provodi najviše vremena (SAD), i Velike Britanije gde je pozvana da govori na književnom festivalu u Oksfordu. Pred njom su još dve nedelje promovisanja knjige – što smatra „iscrpljujućim“. Ni hotel sa pet zvezdica, „Mejfer“, u kome se nalazi, ne deluje po njenom ukusu. „Raspada se,“ kaže ona dok strelja očima besprekorni enterijer. „Tuširala sam se i neki komadi sa zida su počeli da otpadaju.“ Biti međunarodno priznat pisac očigledno je naporan posao.
 
Ali onda smo seli, i svi tragovi razdražljivosti su nestali. Adiči je zabavna, ljubazna i izrazito dopadljiva. Očito je da svoj rad kao i svet oko sebe ne uzima olako, ali ono što najviše privlači kod nje je to što izgleda da niti sebe, niti bilo šta drugo ne shvata preozbiljno. Nit nestašnog humora se provlači kroz sve što kaže, i kada to dovede do smeha, a često tako bude, ona mu se potpuno prepušta i celo joj se telo trese.
 
Tako je opuštena, da je lako zaboraviti koliko je postala važna. Njen prvi roman „Purpurni hibiskus“ ‒priča o odrastanju nigerijske petnaestogodišnjakinje i njenoj borbi sa tiranskim ocem ‒ objavljena  je 2003. godine i odmah doživela uspeh. Ali njena sledeća knjiga, „Pola žutog sunca“ je bila ta koja je izazvala senzaciju. Izuzetna i potresna drama o ratu u Bijafri dobila je nagradu Orindž za 2007. godinu, i samo u Velikoj Britaniji prodala se u 650.000 primeraka. Dobitnik je i prestižne (i unosne) stipendije Mekartur, koja joj je po njenim rečima dala slobodu da se kreće između Nigerije i Amerike, i usredsredi, po prvi put u životu, isključivo na pisanje.
 
Povod za naš susret je objavljivanje zbirke priča „Drhtaj“. Pisala ih je godinama a kaže mi da su najstarije od njih stvorene pre nego što je počela da radi na romanu „Purpurni hibiskus“. Postupak sklapanja zbirke opisuje na tipično šaljiv način. „Zapravo ih je odabrala moja urednica. Bile su neke koje sam ja želela a ona bi rekla: „Ne, ta ne odgovara, bla, bla, bla“. Sećam se da sam ih pregledala i pomislila: „Mrzim ih sve!“. Napisala sam mejl svojoj urednici upitavši je: „Zašto bi ih iko objavio?“ a ona mi je odgovorila: „Čimamanda, opusti se“.
 
Savet urednice je bio na mestu jer su priče iz zbirke izvrsne. Nepretenciozno i sa lakoćom one prikazuju isečke iz života Nigerijaca. Neke se odvijaju u Nigeriji, ali većina je smeštena u Americi, što je razlika u odnosu na Čimamandine prethodne dve knjige koje se bave Afrikom. Ali, kako ona ističe, provela je prošlu deceniju velikim delom u SAD, pa ne iznenađuje da se ta zemlja pojavila u njenom radu.
 
No uprkos rečenom, priče ne ostavljaju utisak da je preterano zaljubljena u tu zemlju. Životi koje opisuje su nepopravljivo turobni; to su parabole o razočarenju, istraživanje o tome koliko život imigranata može biti poražavajuć. Jedna priča govori o ženi koja je primorana da sama živi u Americi, dok je njen suprug doveo ljubavnicu u njihovu kuću u Lagosu (izgleda da je u Nigeriji žena statusni simbol). „To što ti je oko vrata“ prati život mlade žene koju je njena porodica poslala u SAD u nadi da će kući slati „torbe, cipele, parfeme i odeću“. Pošto pretrpi zlostavljanje rođaka kod kojeg je isprva odsela, beži u Konektikat i prihvata slabo plaćeni posao konobarice. Priča je upečatljiva, srceparajuće tužna, naročito kada postane jasno da to što joj je oko vrata nije nikakav nakit već usamljenost koja je noću guši.
 
Kada sam primetio pred autorkom da njen rad ne pokazuje previše naklonosti prema SAD, delovala je zbunjeno. „Neposredno pre nego što sam došla ovde, pričala sam sa jednom Amerikankom i rekla mi je isto: „Sudeći po ovim pričama, izgleda da nas ne volite suviše“. Pomislila sam: „Šta? Ja volim Ameriku, apsolutno je obožavam. Ali ta ljubav je složena, ljubav spremna da kritikuje. Postoji shvatanje da zato što si imigrant treba da držiš jezik za zubima i budeš zahvalan što si pušten da uđeš u zemlju. Ali ja mislim da je to glupost.“
 
Ovakav stav, strog ali odmeren, tipičan je za Adiči. I kao osoba i kao pisac, ona je posvećena neprekidnom projektu pobune protiv očekivanja drugih – onih koji bi da joj kažu kakav je svet, i koje je njeno mesto u njemu. Njeno poreklo ima veze sa tim. Odrasla je u Nigeriji, univerzitetskom gradu Nsuki, kao jedno od šestoro dece u porodici koja je pripadala srednjoj klasi. Oba njena roditelja (koji su još živi) radili su na univerzitetu. Njen otac je predavao matematiku a majka je bila administrator. Sasvim slučajno, živeli su u bivšoj kući najpoznatijeg nigerijskog romanopisca Činua Ačebea. Ali, kako Adiči kaže, porodica nije bila naročito sklona knjigama, i njeno rano zanimanje za književnost (počela je čitajući Inid Blajton) razlikovalo ju je od braće i sestara, a u isto vreme je roditeljima učinilo prihvatljivijom njenu odluku da postane pisac.
 
Uprkos tome, neko vreme u Nigeriji je studirala medicinu („kada potičete iz porodice poput moje, to je neizbežno“) pre nego što je napustila studije i preselila se u Ameriku, gde je diplomirala humanistiku. Potom je pohađala seminare kreativnog pisanja na Džon Hopkins univerzitetu, i od tada ih i sama vodi u SAD i Nigeriji.
 
Sve ovo joj daje dvostruko viđenje toga kako sistem moći funkcioniše. S jedne strane, ona je žena odrasla u patrijarhalnom društvu (iako u liberalnoj porodici) i upoznata je sa tim kako sve muškarci sputavaju žene. S druge strane, ona je Afrikanka koja, emigriravši  na Zapad, zna kako je to kada ti se belci obraćaju s visine, objašnjavajući kakav je „zaista“ njen kontinent.
 
Adiči je i u svom delu i prilikom svakodnevnog razgovora, naročito vešta u seciranju ovakve vrste snishodljivosti. Upisala je afričke studije na Jejlu (neobično skroman izbor s obzirom da je napisala svetski poznat roman o ratu u Bijafri). Bilo je to razočaravajuće iskustvo ‒ „akademija nije za mene“ ‒ i susrela se sa mnogim stavovima koje smatra zbunjujućim. Seća se izjave jednog kolege studenta: „Nasilje u Africi je drugačije“. „To nikada neću zaboraviti“, kaže Adiči. „To je neko ko bi sutra mogao da obrazuje politiku Zapada prema Africi, radeći za Državni sekretarijat. Rekao je: „Znaš, oni to rade mačetama“. A kada je neko rekao: „Ali i ovde ima nasilja usred grada“, odgovorio je: „Ne, to je drugo, ovde samo pucaju“. Adiči mi je rekla da će se ovaj razgovor naći u njenoj narednoj knjizi.
 
Još jedan snishodljiv lik iz autorkine prošlosti, pojavio se u priči „Brdo skakutavog majmuna“, očigledno najviše autobiografskoj (i ujedno najzabavnojoj) od onih koje su se našle u zbirci „Drhtaj“. U njoj se govori o književnoj radionici koja se nalazi u Južnoj Africi, a vodi je budalasti, arogantni Englez po imenu Edvard Kembel. Kembel, „starac sa slamnatim šeširom“, smatra da je njegovo pravo da studentima odredi kakvu će književnost pisati. Jednog studenta iz Zimbabvea kažnjava jer je pisao o bračnom paru bez dece koji odlaze kod vrača, jer to je, kako tvrdi Kembel „užasno prevaziđeno“. Drugog studenta kritikuje jer mu priča sadrži lik homoseksualca ‒ a „priče o homoseksualcima ne odražavaju Afriku“.
 
Adiči se nasmejala kada sam pomenuo tu priču, ali kaže da je, kada ju je pisala, bila motivisana besom. „U suštini nisam napala tog čoveka. Za mene to nije priča o određenoj osobi već o daleko važnijem pitanju o tome ko određuje šta je to afrička priča. U Africi postoje književne radionice koje organizuju Britanci i nameću svoje ideje tim mladim, povodljivim ljudima. Sećam se da sam se osećala bespomoćno. Sedite misleći: 'Ovo je posledica 200 godina istorije. Sedimo i slušamo kako nam govore koja je naša priča'“.
 
Dok je ovo govorila, u njenom glasu su se osećale emocije ali ne i bes. Pronašla je način da ljutnju koju oseća u vezi sa raznim stvarima – kolonijalizmom, patrijarhalnošću, istorijom Nigerije ‒ iskoristi kao nadahnuće  za svoja dela. U međuvremenu, postigla je spektakularan uspeh u Velikoj Britaniji, zemlji koja je vladala njenom. Svakako se mogu izvući lekcije iz ove ironije postkolonijalizma. Ali ako biste pokušali da ih nabrojite, postojala bi opasnost da završite u nekoj od Adičijinih priča.
 
Rekla je:
 
„Ne mislim da svi pisci treba da zauzimaju politički stav, ali ja koja pišem realističnu književnost sa pričama smeštenim u Africi, gotovo automatski ga moram imati.“
 
Rekli su o njoj:
 
„Pojavila se nova autoka, obdarena darom drevnih pripovedača. Ona zna koliki je ulog i kako da se nosi sa tim. Ona je neustrašiva.“ - Činua Ačebe

Izvor: theguardian.com
Prevod: Vladimir Martinović