Razgovor sa Etgarom Keretom o zbirci „Poleti već jednom“

U svojoj najnovijoj zbirci kratkih priča pišete o deci koja stare deset puta brže nego što je uobičajeno, roditeljima koji se pretvaraju u zečeve, ljudima koji nisu sigurni da zaista postoje...

Pisanje priča obično poredim sa sanjanjem. Ponekad, znate, u snu, čovek ode na bazen, a kada dođe vreme da se vrati kući, on spakuje bazen, stavi ga u džep i krene nazad.

I u snu je to nekako... sasvim logično. Zašto biste ostavili bazen za sobom? Mogao bi neko da dođe i pomokri se u njega.



Zato ga lepo spakujete i stavite u džep.

Naravno. U snu je tako najsigurnije.

Nedavno ste izjavili da između apsurda i svakodnevice nema nikave razlike.

U poslednje vreme mi je sve teže da pronađem logično objašnjenje za ono što se trenutno dešava u svetu. Ne znam da li to ima veze sa činjenicom da sam zašao u pedesete... Možda su to posledice starenja.

...Zaista se tako osećam kada, znate, pogledam ličnosti poput našeg Netanijahua, ili Trampa, i pomislim: „O, ne. Ne, ne, ne, ne, ne. Nije valjda to izgovorio. Ne, ne, ne. Mora da mi se priviđa. Ne, nemoguće je da je to rekao.“ Ali oni su upravo to izgovorili. Naglas. I tako ja, čovek u godinama, posmatram ovaj besmisleni svet i pokušavam da se u njemu nekako orijentišem. Pokušavam da se sa obe ruke uhvatim za stvarnost koja mi sve vreme izmiče. Iz tog iskustva je proistekla većina ovih priča.

U vašim pričama postoji bezbroj apsurdnih momenata koji, u neku ruku, deluju sasvim logično. Na primer u priči o usamljenom bogatašu koji dolazi na ideju da otkupi rođendane drugih ljudi kako bi samo on bio u centru pažnje svakog dana. Na prvi pogled, to je ponašanje ludaka. Ali kada čovek malo bolje razmisli – što da ne: ako želite da vas drugi svakodnevno slave, i imate toliko novca, kupite sve te rođendane.

Danas među nama žive ljudi koji su bogatiji od svih bogataša u istoriji zajedno. Moderni bogataši su nezamislivo bogati. Jedan od „problema“ koji muče takve ljude je to što više ne znaju kako da potroše sav taj novac. Tako da je ideja da se kupi nešto što donosi emocionalnu satisfakciju – da vas mama svakog jutra pozove i čestita vam rođendan, ili da vam ljudi stalno kupuju poklone i pišu čestitke – možda logično rešenje. Ako imate dovoljno novca, možda se tako nešto zaista može kupiti.

Ali kada već pričamo o bogatašima, stanju u svetu i svakodnevici, mislim da postoji više načina da izrazimo svoju zabrinutost. Moj izbor je metafora. Čini mi se da je to daleko efikasnije nego da čitaoca „udarim po nosu“ svojim mišljenjem, svojim ogoljenim stavom o stvarnosti kao takvoj. Uz malo sreće, oni će biti dovoljno dezorijentisani da će početi da razmišljaju i preispituju neke stvari.

Moram takođe da dodam da nijednu od ovih priča nisam pisao sa namerom da ubedim čitaoce da nešto urade – samo da razmisle o sopstvenom životu.

Ovo me je podsetilo na priču o anđelima i trenutak kada jedan anđeo govori o sreći. Sećate li se kako ste se osećali kada ste pisali tu priču?

Da. Anđele sam u toj priči predstavio kao bića čija je egzistencija savršena. Oni nemaju poroke, ne plaše se ničega, ne čeznu ni za čim. Ne očekuju ništa. Žive u stanju beskrajnog blaženstva. Sama pomisao na to da bih morao da se odreknem čežnje i nade me pomalo plaši.

Kombinacija zadovoljstva i bola čini život vrednim življenja. Čisto zadovoljstvo je pomalo... bezukusno.

Ali to nas ne sprečava da težimo nečem boljem.

Da, bilo bi, recimo, zaista sjajno kada bismo uspeli da iskorenimo rak. Nema čoveka na ovom svetu koga ta vest ne bi obradovala. Ali osećanje sreće kod čoveka kome je lekar upravo saopštio da ne boluje od raka je daleko intenzivnije.

Naravno. Čovek je presrećan kada zna da se izvukao. A da bi do toga došlo, neophodno je da postoji rizik.

Naslov priče „Pretposlednji put kad sam bio ispaljen iz topa“ me je u prvom trenutku nasmejao, ali tek kada sam pročitao priču shvatio sam da ona bez tog naslova ne bi bila ono što jeste.

Pisanje priča pomalo podseća na ispaljivanje iz topa. Kada sednem da pišem, uvek osetim strah. Ne očekujem, naravno, da ću slomiti kosti, ali dobro znam da tu ima stvari koje ne mogu da predvidim. Sa druge strane, ukazuje vam se prilika da u isti mah budete i insajder i autsajder u sopstvenom životu, da sagledate stvari iz drugog ugla.

U priči koju pominjete pisao sam o čoveku koji nastupa u cirkusu kao „ljudsko đule“. U trenutku kada ga ispaljuju iz topa, on vidi ceo svoj život – svoje dete, bivšu ženu, mačku koju je izgubio – ali iz druge perspektive. I on ih tada vidi onakve kakvi jesu, nezavisno od njega i njegovih postupaka.

Mislim da je to ono što se dešava u umetnosti. U umetnosti, u trenutku kada stvarate priču, vi možete da se izvučete, da budete iznad svega. Tada vam se ukazuje prilika da sagledate stvari u pravom svetlu. I upravo zbog toga, kada vas ispale iz topa, vi odmah poželite da se vratite i ponovo doživite to iskustvo.

Ali onda se prizemljite...

Ali onda se prizemljite. Znate, ako imate sreće, završićete u Sredozemnom moru. U suprotnom, pad može imati ozbiljne posledice.

Autor: Ari Šapiro
Izvor: npr.org
Prevod: Jelena Tanasković