Da li je čovek bez osobina prosečan, bezličan, mali čovek? Izgleda da nije. Muzil na više od 1.000 stranica piše o neostvarenom, melanholičnom, nepraktičnom junaku, koji je u stalnoj potrazi za gralom ispunjenosti i duhovne ravnoteže.
Kažu da je ovo ključni roman dvadesetog veka. Svakako jeste, u tolikoj meri u kojoj je Austrougarsko carstvo (i kraljevstvo istovremeno) bilo ključna državotvorna ideja, koju su u manjoj meri sahranili svekoliki ratovi, a u većoj meri elementi koji su je sačinjavali.
Alter ego, dvostruki identitet Austrougarske carevine je Kakanija, koja je imala višak nacionalnosti. Činili su je Poljaci, Česi, Italijani, Furlani, Ladinci, Slovenci, Hrvati, Srbi, Rusini i Vlasi. Mađari su prećutani, kao sin jedinac u koga su se roditelji razočarali kada ih je napustio i odrekli ga se. Toliko identiteta odnosno austrijskih plemena tokom svog viševekovnog trajanja nisu stvorili jedinstven, kakanijski državni narod. Nisu stvorili jedno iz mnoštva. Kakanija je „bila kao veverica koja ne zna da li je veverica ili mačka“. Osuđena na propast. Leš koji se postepeno hladio. Simbol dvadesetog veka.
Roman ima tanušnu fabulu, koja se vrti oko projekta proslave carskog jubileja, u kome učestvuju jedan general iz Ministarstva rata, jedan načelnik, jedan buržuj i uticajni grof koji vodi pokret „Paralelne akcije“. Tu je i dama koja vodi čuveni bečki salon, njena sluškinja i čovek bez osobina – Muzilov protagonista Urlih, čiji prijatelji su Valter i Klarisa. Kroz čitav tok radnje Urlih vodi prepisku sa ocem prepunim osobina, koji ga usmerava izdaleka.
„Čovek ne može da se ljuti na sopstveno doba“, kaže Urlih. Njegov prijatelj Valter smatra da je Urlihova snaga, kojoj se Klarisa divi, ogromna praznina. Da li je Muzilov miljenik uobličen po autobiografskim detaljima? Jeste, bar u izboru profesije, stečenom obrazovanju i društvenom sloju kome pisac pripada. Odrastao je kao jedinac bračnog para Alfreda i Hermine Muzil, jer je njegova sestra umrla ubrzo po rođenju. Obrazovanje je započeo u Bernu, uz brojne teškoće i „bolest nerava“, a kao dvanaestogodišnjaka šalju ga u Nižu vojnu školu u Ajzenštatu da bi nastavio školovanje u Višoj vojnoj školi u Hranicama. Nekoliko meseci pohađa Vojno-tehničku akademiju u Beču, da bi 1898. godine započeo studije mašinstva u Brnu, gde će po okončanju studija služiti vojni rok. Njegovi prvi tekstovi nastali su još 1899. godine. U tom periodu oženio se slikarkom jevrejskog porekla Margom Hejman. Muzil je mobilisan i dve godine u Prvom svetskom ratu provodi kao oficir na italijanskoj granici. Tokom rata počinje da radi i kao urednik, a njegov otac 1917. godine dobija, gle ironije, i naslednu titulu u carstvu koje će uskoro nestati. Robert Muzil će 1919. godine raditi u Ministarstvu spoljnih poslova Austrije, a od 1920 do 1922. godine biće tehnički savetnik u Državnoj kancelariji vojnih poslova. Postaće i potpredsednik Udruženja nemačkih pisaca u Austriji. Napušta Nemačku i Berlin kada nacionalsocijalisti dolaze na vlast 1933. godine. U Beču na poziv austrijskog Radničkog saveza 1937. godine održaće legendarno predavanje „O gluposti“. Taj esej objavljen je kao zasebna knjiga, a integrisan u „Čoveka bez osobina“. Robert Muzil napušta i Austriju i preko Italije stiže u Cirih.Te mučne godine opterećene materijalnom bedom Muzil će nazvati „prosjačkim“. Bez obzira na pomoć prijatelja oskudica će potrajati do kraja njegovog života, do smrti koja će ga zadesiti 1942. godine. Nije dočekao poraz Nemačke u kojoj su njegove knjige bile zabranjene.
Radnja romana „Čovek bez osobina“ počinje negde na početku veka, uoči rata 1913. godine u Beču. Urlih provodi dane u renoviranom malom dvorcu, pripada duhovnoj aristokratiji, zarađivanje novca mu nije potrebno. Njegova ljubav je falična, nepotpuna, sa zadrškom. Traga za svojim zanimanjem od vojnog, preko tehnike, inženjerstva, matematike do filozofije. Usamljen je, bez obzira što je povremeno u ženskom društvu, bilo da su u pitanju Bonadea, Klarisa, Diotima, Rahilja, Agata. Nakon što je dobio vest o očevoj smrti, on i Agata, sestra koju godinama nije video, dogovaraju se da ne poštuju očevu poslednju volju. Istovremeno Agata odlučuje da se ne vraća u dom svoga muža. Živeće s Urlihom koji iznenada otkriva da jedino blisko biće koje se pojavilo u njegovom životu jeste upravo njegova sestra, i nju može da voli bez ostatka, potpuno. Kraj romana sadrži incestuozni nagoveštaj.
Na slučaju Mosbrugera, drvodelje, patološkog serijskog ubice, dokazuje preobražaj zlikovca u bolesnika, koji tamnicu zamenjuje ludnicom, što mu je omogućilo novo doba. Nosioci promena su osobe ranije potcenjivane, milioni njih koje je proizvela današnjica. Sve je u njima sposobno da bude promenjeno. Ali „I kad poklanja dušu (novi čovek), sme žrtvovati samo kamate, ne i kapital“. Pitanjem poziva na razmišljanje: „Da li moderni čovek veruje u boga ili u šefa svetske firme?“ Odgovora ima mnoštvo.
Autor: Silvana Hadži-Đokić
Izvor: Ekspres