Roman Kamij Lorans „Mogla bih to biti ja“ priuštiće vam retko uzbuđenje

„Za ljude kao što sam ja internet je u isti mah i propast i spas: sve vreme pokušavamo da uđemo nekome u trag, čekamo, ne možemo da prežalimo vezu, iako je ona mrtva, a istovremeno plutamo u virtuelnom svetu, grčevito se držimo za fiktivne osobe koje su stalno na internetu, umesto da se raspadnemo, mi se konektujemo. Makar samo zbog zelenog kružića koji pokazuje da je onaj drugi onlajn!“ - Kler Milkam, 50. godina stara profesorka na koledžu.
 
U jednom od najneobuzdanijih, najkreativnijih i najnepredvidivijih romana koji su izašli ove godine, francuska spisateljica Kamij Lorans se igra sa stvarnošću i virtuelnim svetom uz to uključujući samog čitaoca u radnju. Roman počinje tajanstvenim prologom na tri stranice, napisanim u stilu toka svesti, navodno audio-snimkom svedočenja iz policijske arhive jednog grada u Francuskoj. Žena koju saslušavaju tvrdi da je akademik i da je objavljivala radove na temu ženskih pitanja i istorije, ali je takođe i uzrujana, pokazujući iznerviranost kada je prekinu u priči zbog studenta koji je ušao u sobu. Njen pomamni tok svesti nema važnost za čitaoca koji tek počinje da čita roman (ali dobija smisao kada ga ponovo pročitamo po završetku knjige). Ona je ljuta jer su između ostalog: „Ozbiljne dnevne novine“ napisale da je „patetično što pedesetogodišnja Madona i dalje želi da bude neko.“ Žena potom kreće u digresiju o tome kako „nema smisla biti mlada ako nisi lepa, niti biti lepa ako nisi mlada. Muškarci sazrevaju, žene stare. Muškarac na zalasku je zgodan“, kaže ona „ a žena prosto jadna...“ Ljudi samo žele da takva žena ode negde i umre, misli ona.
 
Prvo poglavlje knjige počinje razgovorom koji vode Kler Milkam i doktor Mark B, gde Kler otkriva svoje akademsko obrazovanje i iskustvo u pozorištu u kome je njen bivši suprug bio i još uvek jeste režiser. Za nju je doktor Mark nov, dok je ona, iz nepoznatih razloga, „ovde“ već dve i po godine. Sada u svojim pedesetim, kaže mu da je „vaš posao da me oživite, da me povežete, učinite da mašina ponovo proradi i u osnovi me postavite na noge.“ Ona pretpostavlja da doktor želi da ona priča o Kristofu, tom „predmetu zločina“ ili radije „'predmetu' toliko zgodnom da mi je slomio srce.“ Kris je, kaže mu ona, bio cimer i prijatelj na Fejsbuku sa Žoom, njenim bivšim ljubavnikom koji ne želi za „prijatelje“ ljude koje ne poznaje – ili sa kojim je ranije bio u vezi. Zato reši da preko društvene mreže stupi u kontakt sa Krisom i tako sazna šta radi Žo. Nalog je napravila pod lažnim imenom Kler Antuneš (prezime je uzela po Antoniu Lobu Antunešu, piscu kome se divi), za profil iskoristila fotografiju dvadesetčetvorogodišnje rođake i postala onlajn prijatelj sa Krisom kome je 36 godina. Njeno iskustvo u književnoj radionici, koju vodi profesorka po imenu Kamij, pomaže joj da uobliči lik pod kojim će se predstavljati na Fejsbuku.
 
Kako se odnos između njenog alter ega i Krisa razvija, Milkam uskoro shvati da sve više vremena provodi na internetu, i postaje neizbežno da će se zaljubiti u svog prijatelja sa Fejsbuka, koji joj uzvraća osećanja. Međutim, u njoj postoji razumljiv strah da će Kris, ako je ikada vidi, nju – pedesetogodišnju ženu koja ga je obmanula da misli da je u pitanju devojka od 24 godine, biti ozlojeđen i odbaciti je. Postepeno, otkriva se prošlost svih likova - Krisa; Katje - žene čiju je sliku Kler iskoristila za Fejsbuk, i same Kler Milkam. U jednom trenutku Kris postavlja snimak Peti Smit kako peva pesmu „Because Night Belongs to Lovers“ u kojoj ljubav opisuje kao „anđela prerušenog u požudu“, opis koji rastuži Kler jer „ako je ljubav anđeo, onda je bespolna“. Ona odgovori postavljajući pesmu Katrin Ribeiro koja peva: „ To je moja nevolja, to je istina koja me povređuje, nikada nisam imala adresu, samo lažne isprave“.
 
Pošto su dati likovi i njihov složen odnos, njihovi motivi kao i psihologija, autorka Kamij Lorans ih pušta da „žive svoje živote“, proširujući teme i složenost zapleta, uključujući čitaoca u radnju i terajući ga da se pita šta je stvarno u životu junaka iz priče a šta posledica onoga kako oni sami sebe vide, kao i šta je stvarno a šta iluzija stvorena za potrebe zapleta. Stvaran život kako ga čitalac vidi, realnost likova u priči i virtuelna stvarnost, prepliću se dok roman nastavlja da razvija svoje teme. Autorkino uvođenje novih gledišta ispričanih u prvom licu, ohrabruje čitaoca da stvori nove zaključke o sadašnjosti i prošlosti likova romana, dok mu se otkriva njihov unutrašnji svet.
 
Naslov knjige daje nagoveštaj spisateljičinih namera i doprinosi boljem razumevanju toga šta je srž priče. Roman bi mogao da se zove „Ko sam ja“, pre nego „Mogla bih to biti ja“, ali takav naslov bi podrazumevao glavnog lika koji je samouveren i uz to spreman da izloži kako misli, u šta veruje i šta planira za budućnost, tradicionalni pristup za psihološki roman poput ovog. Međutim u ovom slučaju, glavni lik je rastrzan i ovakav naslov ne bi odgovarao. Naziv „Mogla bih to biti ja“, s druge strane, ukazuje na obrte u romanu koji se pojavljuju onda kada autorka odluči da još nešto otkrije u različitim fazama pripovedanja. Čitalac učestvuje u priči i razvija sopstvene zaključke o likovima i njihovim postupcima uz pomoć pažljivo doziranih informacija koje mu spisateljica daje. Kako novi detalji menjaju njegovu percepciju, autorka priređuje još iznenađenja, dajući romanu nove pravce i dovodeći ga do sjajnog završetka. „Mogla bih to biti ja“, sa svojim pažljivo odabranim tempom,  roman je koji mi je priuštio retko uzbuđenje, osećaj da učestvujem u životima likova dok se svesno prepuštam nepoznatom, verujući da će Kamij Lorans uraditi ono što ovde tako dobro radi – ispričati priču. Ova knjiga je visoko rangirana na mojoj listi omiljenih koji su se pojavili ove godine.
 
 Izvor: marywhipplereviews.com
Prevod: Vladimir Martinović