Slika Oskara Vajlda na pozadini ćirilice iz Vukovara

U poslednjim mesecima svog života, dok je živeo sirotinjski u jeftinom hotelu „Alzas“ u pariskom Latinskom kvartu, i to pod lažnim imenom Sebastijan Melmot, Oskar Vajld se družio s tada mladim Andreom Židom kome se jednom prilikom poverio: „U život sam uložio svoju genijalnost, u svoje delo samo talenat.“

PEDIGRE: Rodio se u Dablinu 1854. godine, na prvi pogled kao srećni princ. Njegov otac ser Vilijam Vajld bio je jedan od najuglednijih lekara i naučnika svog vremena, dok mu je majka bila poznata književnica koja je objavljivala pod umetničkim imenom Speranca. Ipak, zagrebe li se malo tanka glazura tipičnog horizonta očekivanja, dobiće se potpuno nova slika. Ser Vilijam Vajld bio je na glasu kao najprljaviji Dablinac. I danas se prepričava anegdota kako je jedan njegov student pitao starijeg kolegu zašto su nokti ser Vilijama tako prljavi, a ovaj mu je odgovorio da je to zato jer se doktor upravo počešao.

Poznato je takođe da je izvesna plemkinja na večeri kod Vajldovih odbila da jede jer je primetila domaćina kako umače palac u posudu sa supom. Govorkalo se takođe kako koristi hloroform da bi smanjio otpor pacijentica koje je zavodio. Njegova supruga ovo je tolerisala nalazeći utehu u svom književnom radu te u velikoj strasti za irsku tradiciju i folklor te uopšte u irskom patriotizmu. Nakon što je već rodila jednog sina, Oskarova je majka žudela za ćerkom. Kad se rodio drugi sin (Oskar), bila je razočarana. Tešila se time što je malog Oskara odevala u žensku odeću, no uskoro ga je zanemarila. Mudraci skloni psihoanalizi koren Oskarove homoseksualnosti nalaze upravo u njegovom odnosu sa dominantnom, no za njega nedovoljno zainteresovanom majkom. Ipak, Oskar će pohađati najbolje škole, najpre Triniti koledž, a posle Univerzitet u Oksfordu.

Njegova prva velika ljubav biće Florans Balkomb, prelepa ćerka penzionisanog mornaričkog oficira. Upoznao ju je u leto 1876. godine kao dvadesetdvogodišnjak. U to doba u pismu prijatelju ovako ju je opisao: „Tek joj je sedamnaest godina i ima najsavršenije i najlepše lice koje sam ikad video, no nema ni prebijene pare.“ I mada je mladi Vajld bio spreman da pređe preko tog “hendikepa”, ona je odbacila njegovo udvaranje izabravši drugog muškarca, po opštem mišljenju slabiju „partiju“ od Oskara, nisko rangiranog službenika po imenu Bram Stoker.

Ako je u prvim godinama braka i mogla da žali što se nije odlučila za književnika, Florans Balkomb će kao u onoj anegdoti o Bilu i Hilari Klinton (kao, bivši Hilarin dečko u doba Klintonovog prvog mandata radi na benzinskoj pumpi, pa je Bil zadirkuje kako bi da je ostala s njim sada bila pumpadžijina žena, na šta ona odgovara: Ne, dragi, da sam ostala s njim, on bi bio predsednik SAD, a ti bi radio na pumpi) učiniti da njen izabranik postane — slavan pisac. Dvadesetak godina kasnije, naime, Bram Stoker će se proslaviti kao autor romana koji će u svetsku književnu imaginaciju uvesti lik transilvanijskog grofa Drakule.

ŽIVOT PIŠE DRAME: Razočaran ovim uzaludnim ljubavnim trudom Vajld zauvek napušta Irsku i nastanjuje se u Londonu. Godine 1881. objavljuje prvu knjigu: zbirku pesama. Naredne godine poći će u Ameriku i tom će prilikom na carini dati onu besmrtnu izjavu. „Imate li šta da prijavite?“, pitao je carinik. Vajld odgovara promptno: „Ništa, izuzev svoje genijalnosti.“

Godine 1884. Oskar Vajld se oženio. Njegova izabranica bila je Konstanca Lojd. U narednih desetak godina naizgled živi život iz bajke. Žena mu rađa sinove, on se afirmiše kao pisac, ljubimac je mondenskih snobovskih viktorijanskih salona. Za svoje sinove napisao je nekoliko dečjih priča, modernih bajki („Srećni princ“, „Odani prijatelj“, „Sebični džin“, „Slavuj i ruža“) koje su uz Andersenove priče i Egziperijevog „Malog princa“ najbolje nenarodne bajke te dečja književnost čiji su najbolji čitaoci deca u telima odraslih ljudi. Ipak, u svoje vreme, Vajld je bio najslavniji kao dramski pisac, ili bi možda tačnije bilo reći — komediograf. Godine 1892. napisao je komad „Lepeza lejdi Vindermir“, godinu dana kasnije dolazi „Žena bez važnosti“, a posle dve godine čak dva dramska teksta „Idealni muž“ i „Važno je zvati se Ernest“. Vajldove komedije najlepša su i najistinitija ilustracija viktorijanskog društva. Sociolozi bi ih možda nazvali izrugivanjem, no Vajld je bio svestan da i on pripada tom i takvom društvu. Ako u njima ima ironije, to je autoironija.

Vajld nije bio cinik, on je samo ispisao najbolju definiciju cinizma: „Cinik je osoba koja svemu zna cenu, a ničemu vrednost.“ Na jednom mestu je zapisao: „Ne govorite nikad ružno o visokom društvu. To rade jedino ljudi koji ne mogu da dobace do takvog društva.“ I događaj koji će promeniti Vajldov život do neprepoznatljivosti indirektno je povezan s njegovim pisanjem za pozorište. Svoju dramu „Salome“, koja je bila zabranjena jer je u to doba u Engleskoj na snazi bio zakon po kome se nisu smeli igrati tekstovi o biblijskim ličnostima, Vajld je originalno napisao na francuskom jeziku. Kad je objavljen engleski prevod, na prvoj stranici se kao prevodilac navodio lord Alfred Daglas. Istoričari književnosti kasnije će ustanoviti da je dramu preveo sam Vajld, a da je ova atribucija zapravo neka vrsta simboličnog ljubavnog poklona. Naime, Alfred Daglas, poznatiji po nadimku Bouzi, bio je Vajldov bliski prijatelj i ljubavnik te onaj koji ga je nehotice poslao u zatvor. Naime, njegov otac markiz od Kvinsberija doznao je za vezu svog sina sa Vajdlom i on je bio taj koji je doveo Vajlda pred sud koji ga je osudio na dve godine strogog zatvora. Vajld je odslužio kaznu u tamnici u Redingu, a nakon što je izišao iz zatvora, odlazi u Pariz gde uskoro i umire.

NA TAVANU SLIKA STARA: Skoro punih stotinu i dvadeset godina nakon njegove smrti, Vajld je upamćen ponajviše kao figura briljantnog kozera i lucidnog aforističara, odnosno kao mučenik koji je ispaštao zbog ondašnjih retrogradnih društvenih shvatanja. On je takođe lik koji dvostruko potvrđuje onu staru akademsku šalu po kojoj su dobri engleski pisci ili Irci ili homoseksualci. Ipak, skoro paradoksalno na prvi pogled, ali Vajld je iznad svega bio, kako bi rekao Borhes, „umetnik sreće“, onaj koji je po vlastitom priznanju „mogao da se odupre svemu osim iskušenju“ i koji je znao da je „život najređa stvar na svetu pošto većina ljudi samo egzistira“. 

Taj srećni, larpurlartistički Vajld, vernik „čiste umetnosti“ i čovek koji čuva, unatoč naviknutosti na zlo i nesreću, „neranjivu nevinost“, najlakše i najubedljivije se upoznaje i prepoznaje preko svog jedinog romana.

Reč je, naravno, o „Slici Dorijana Greja“. U najavi novog izdanja, iz Lagune s pravom poručuju kako se radi o „jednom od najsubverzivnijih romana devetnaestog veka“ odnosno knjizi u kojoj se kroz pisanje „o grehu i savesti, širini velegrada i teskobi duše uspostavlja klaustrofobični ambijent koji odiše fatalističkim duhom vremena pošto faustovski pakt kojim Dorijan Grej prodaje dušu za mladolikost i njegova narcisoidna zagledanost u portret kao refleksiju lepote svog tela, a potom i kao hroniku propasti svoje duše, predstavljaju mitski okvir u koji Vajld smešta svoju sliku o autodestruktivnom porivu viktorijanske kulture“.

Sve je to tačno, kao što su tačne i paralele sa Stivensonovom pripovešću o doktoru Džekilu i misteru Hajdu. I nije čudno što su se dve naoko lake i lahoraste priče s kraja devetnaestog veka otele od sopstvenog konteksta i postale opšte dobro pretvorivši se u koncepte koje prepoznaju i oni koji niti su čitali izvorne knjige, niti su gledali neke od silnih filmskih, televizijskih ili pozorišnih adaptacija. Uostalom, čak i u kontekstu jugoslovenske popularne muzike, Džekil i Hajd su dobacili do Ramba Amadeusa, a Dorijan Grej do Masima Savića. Nije to mala stvar za dela nastala u pretprošlom veku.

Južnoafrički nobelovac Dž. M. Kuci je u jednom slavnom predavanju održanom na Univerzitetu u Gracu predložio intrigantan način kako da se utvrdi koje delo smemo da nazovemo klasičnim. Po njemu, klasično delo je ono koje se čita i za koje interes postoji i stotinu godina nakon što je prvi put objavljeno. U tom smislu, „Slika Dorijana Greja“ je neupitan klasik jer je prvi put objavljena pre blizu stotinu i trideset godina (1891). Iz srpske perspektive, međutim, još je zanimljivije u ovom ključu posmatrati prevod „Slike Dorijana Greja“ koji je ovih dana objavila Laguna. To je prevod koji potpisuje David S. Pijade, a taj prevod će iduće godine proslaviti stoti rođendan.

„Slika Dorijana Greja“ u prevodu Davida S. Pijadea je prvi put objavljena 1920. u okviru beogradske „Savremene biblioteke“ sa predgovorom Miloša Crnjanskog. Knjigu je ćiriličkim pismom odštampala vukovarska štamparija „Novo doba“. E ta priča, o Vajldovoj knjizi koja se u Vukovaru štampa ćirilicom iste godine kad se u tom istom Vukovaru održava čuveni kongres Komunističke partije, sa predgovorom Miloša Crnjanskog, a u prevodu Davida S. Pijadea, koga danas istorija književnosti pamti kao autora prvog srpskog i jugoslovenskog lezbijskog romana i o čijem životu se zna vrlo malo, izuzev činjenice da je ubijen u Holokaustu i da mu se brat zvao Moša Pijade, na neki način je i čudnija i čudesnija od samog romana „Slika Dorijana Greja“.

Dok tako listaš ovu novu knjigu svestan da je na neki način stara stotinu godina, svestan da je naša kultura večno mlada i večno puna misterija i nepoznatih detalja, posmisliš možda da je i nju nekad davno neko naslikao, pa u stvarnosti i istoriji ostaje mlada, a njena slika negde na nekom tavanu stari.

I to je slika koja čeka svog Vajlda da o njoj ispiše roman.

Autor: Muharem Bazdulj
Izvor: Nedeljnik