Rat je jedno egzistencijalno iskustvo koje otkriva istinu, a ta istina vrlo često iznenadi, kaže u intervjuu za „POP & Kulturu“ pisac Slobodan Vladušić.
On je nedavno napisao knjigu „Veliki juriš“ (Laguna, 2018) sa podnaslovom: Roman o ljudima koji su se vratili iz zaborava. Zvanični sažetak otkriva: „Rano proleće 1916. godine: poručnik srpske vojske oporavlja se na Krfu od prelaska preko Albanije. Tu upoznaje neobičnu Holanđanku i postaje očevidac samoubistva srpskog majora koga niko nije oslovljavao po imenu“, ali Vladušić ne želi da ide u detalje.
„Teško je za autora da tumači svog junaka jer bi to značilo da ga na neki način sužava i daje uputstva čitaocu da je jedno tumačenje dominantnije u odnosu na drugo. Ja sam pokušao da napravim jednog višedimenzionalnog junaka koji ne bi mogao da bude opisan jednom rečenicom i, sudeći prema početnim reakcijama čitalaca, mislim da sam u tome u velikoj meri uspeo.“
Istoričar Miloš Ković prokomentarisao je da roman „spoj elemenata istorijskog, krimi i ljubavnog romana kojima je pridodata i crta mistike“?
Ima svega. Veliki je rat pa mora biti i velika mešavina.
Šta vas je privuklo baš temi Prvog svetskog rata?
Iskreno, ne znam kako mi se ta ideja javila u svesti. Volim istoriju, završio sam književnost i predajem je, ali jedna od mogućih varijanti ili alternativnih istorija mog života mogla bi biti ona u kojoj studiram istoriju. Posebno mi je interesantan period između 1904/5. i 1945, a u tom periodu Prvi svetski rat igra centralnu ulogu.
Da li ste, osim pisane građe, imali možda neke lične priče iz života svojih predaka?
Ne znam šta su radili moji preci za vreme Prvog svetskog rata. Pre nekoliko godina sam sa suprugom posetio srpsko vojno groblje Zejtinlik, gde nam je legendarni čika Đorđe održao malo predavanje o tom ratu. Ali, čak ni to nije bilo odlučujuće, nego se tu pojavila jedna interesantna i simbolički veoma bremenita fotografija koju je načinila moja supruga. Čini mi se da je ta fotografija, kao i posebno tumačenje tog groblja, u mom životu odigralo ulogu ličnog, odnosno porodičnog iskustva koje nisam imao. Ta fotografija kompenzovala je nedostatak tog ličnog iskustva i iz nje se možda rodila podsvesna želja da kažem nešto o tom ratu. Na osnovu nje napisao sam i jedan esej koji se nalazi u mojoj knjizi „Književnost i komentari“ (Službeni glasnik, 2017).
Šta je na toj fotografiji?
Moram priznati da bi bilo teško opisati je. Nije tipična. Tu se tek u pozadini vide kameni krstovi ali je na fotografiji pozicionirana maskirna uniforma čika Đorđa, vila i jedno drvo. Šta je to meni značilo može da se pročita u eseju. To je prosto jedno tumačenje tog groblja kojim kolektivno iskustvo možete da pretočite u lično tumačenje, pa samim tim i u lično iskustvo. Čini mi se da je to, možda, bio jedan od prvih koraka, prvih tragova želje da nešto napišem o Prvom svetskom ratu. Roman nije apologija Prvog svetskog rata, možda čak ni apologija hrabrosti srpskih vojnika koliko, zapravo, pokušaj da se dâ višedimenzionalna slika tog rata. To podrazumeva i hrabrost i herojstvo ali, sa druge strane, i kukavičluk ili neke načine da se rat preživi na ovaj ili onaj način.
Mislite na srpskoj strani?
Mislim na kukavičluk uopšte, jer mislim da je to, u neku ruku, povezivalo i razne vojske. Ne možemo da kažemo da je jedna vojska bila hrabra a druga kukavna. Rat je jedno egzistencijalno iskustvo koje je izazivalo različite reakcije na različitim stranama kod različitih ljudi. Neke je rat, paradoksalno, učinio boljim nego što jesu, neke je, nažalost, učinio i gorim nego što jesu.
Sudeći po fotografijama iz tih godina, stiče se utisak da su Srbi išli u rat ne razmišljajući, ne dovodeći u pitanje ima li smisla ginuti za zemlju, da je čast bila iznad svega. Danas nam je to malo daleko, zar ne?
Treba da vidimo kako bi se danas ljudi ponašali u sličnim situacijama jer, ne zaboravite jednu stvar, a to je da su uspesi srpske vojske u Prvom i Drugom balkanskom ratu iznenadili i neke vodeće srpske intelektualce tog vremena. Recimo, Slobodana Jovanovića, koji u jednom pismu svom prijatelju kaže, parafraziram: „Izgleda da je naša vojska najbolja na Balkanu. Ko bi rekao?“. Ako za jednog takvog intelektualca to može biti iznenađenje, znači da je većina ljudi tog vremena verovala da živi u mnogo goroj zemlji nego što je živela; govorim o Kraljevini Srbiji 1912713/14. Hoću da kažem, rat je ipak jedno egzistencijalno iskustvo koje otkriva istinu a ta istina vrlo često iznenadi savremenike.
Da li ste, radeći na romanu, pronašli nešto o Prvom svetskom ratu što je vas iznenadilo?
Jedna stvar je bila veliko iznenađenje: činjenica da su pacifističke knjige o ratu pisali uglavnom ljudi koje je rat tek okrznuo, koji su u ratu proveli nekoliko meseci ‒ to važi za Remarka i Hemingveja ‒ a da su mnogo dublji i komplikovaniji odnos prema ratu imali oni autori koji su ratovali nekoliko godina. Kod nas su to Stanislav Krakov ili Stanislav Vinaver, u svetskoj književnosti to je Ernst Jinger. Obično se smatra da pacifističke romane pišu oni koji su dugo ratovali i kome se rat smučio, međutim, pokazalo se da je suprotno.
Piše: Miona Kovačević
Izvor: Blic