Svrstavajući je u najsjajnije nove zvezde skandinavske književne scene, kritičari ne štede reči hvale zbog njene sposobnosti da uverljivo povede čitaoce na putovanje kroz vreme i prostor, dok ona sama otkriva da je puno putovala i pri tome uvek bila pažljivi posmatrač.
„Bila sam na svim mestima o kojima pišem ili sam tokom samog pisanja tamo otputovala. Obavila sam ’tonu’ istraživanja po bibliotekama, gledajući stare slike, razgovarala sa ljudima koji su se sećali vremena koje me interesuje, počev od toga šta su nosili, koju odeću“, reči su Sofije Lundberj.
„Kao novinar, srećete mnoge zanimljive ljude, čitate i naučite mnogo o različitim temama. Mislim da mi je to u pisanju pomoglo na mnogo načina, sve te priče koje su mi pričali. Takođe, volim da istražujem stvari koje moji likovi doživljavaju i mesta koja posećuju...“, navodi švedska književnica u intervjuu „Dnevniku“.
Insistirate na tome da Vašu imaginaciju prate autentične emocije. Znači li to se emocije ipak ne mogu izmaštati?
Mislim da se emocije mogu izmišljati, ali umnogome pomaže ako ste ih sami osetili. Svi smo nekad bili zaljubljeni, maltretirani, ljuti, tužni.... Sve te emocije su prava riznica za pisca. Uvek pokušavam da se identifikujem s likovima kako bih izvukla prave emocije za datu situaciju.
Da li ste osećali opterećenje, pritisak nakon „Crvenog adresara“, koji je postao svetski bestseler, da sledeći roman mora biti još bolji?
Da, uvek osećam pritisak da pišem bolje. Nikada nisam zadovoljna onim što napišem. Veoma sam zahvalna svim divnim čitaocima koje imam širom sveta: nastaviću da se trudim pišući svaku narednu priču.
Pozajmiću pitanje od kolege Brendana Daulinga, uz malu modifikaciju: Ako je „Crveni adresar“ sjajna prekretnica za razgovor sa roditeljima i bakama i dekama, kome ste pisali „Upitnik je pola srca“?
Svim čitaocima koji imaju uspomene iz detinjstva koje na njih i dalje utiču na različite načine. Ili onima koji imaju nekoga u blizini ko pati zbog događaja iz detinjstva. Jer to je priča koja nas poziva da se pomirimo sa prošlošću.
Obradujem se kada mi neko pokloni knjigu
Jednom prilikom ste otkrili da ste „odrasli u kući bez knjiga“. To je bio izbor Vaših roditelja. Strepite li od toga da bi danas tehnologija mogla da „protera“ knjige iz dečjih soba?
Volim da čitam pravu štampanu knjigu, ali mislim da je tehnologija dobra i radoznala sam da vidim šta će budućnost doneti. Mnogo mogućnosti dolazi uz to. Priča o pričama nikada neće umreti, sigurna sam u to. Tako je i sa tehnologijom, ona je samo drugi način da ispričate ili slušate priču. Deca su najveći pripovedači. Ponekad se brinem da previše pritiskamo decu danas i da im ne dozvoljavamo da budu kreativni i da se zabavljaju. Mislim da je važno svakodnevno čitati deci, ili pričati priče ili zajedno izmišljati priče. To radim sa svojim sinom. Ali, postoje i drugi načini negovanja kreativnosti. Odrasla sam u kreativnom domu koji me je sigurno učinio kreativnijom. Majka i sestre su puno šile, otac je bio džez muzičar, a takođe je bio veoma talentovan u radu sa drvetom. Moj talenat se razlikovao, bila sam privučena u knjige od detinjstva, iako nismo imali knjige kod kuće. Zahvalna sam za biblioteke i za knjige koje su mi roditelji poklanjali za rođendan. Često je to bila jedina stvar koju bih želela. Još uvek se obradujem kada mi neko pokloni knjigu.
„Crveni adresar“ završili ste rečima: „Jeste li voleli dovoljno“, dok je u „Upitniku“ postavljate sasvim drugačije pitanje: „Jeste li sigurni da se sećate kako je zaista bilo“?
Završavam svoje knjige kratkom pesmom, za koju se nadam da će pokrenuti razmišljanje čitalaca nakon završetka knjige. Ja to prosto volim, kada te knjige ponukaju da razmišljaš o svom životu. Mislim da i sama postavljam ova pitanja kada završim pisanje neke priče. Tako da mogu nastaviti da razmišljam o temi knjige čak i nakon što je objavljena i data čitaocima. Svaki put mi se slama srce kada moram da se rastanem sa upravo napisanom knjigom i njenim likovima. Zapravo, naslov „Upitnik je pola srca“ smislila sam jedne večeri, kada sam pogledala pitanje u „Crvenom adresaru“: „Da li ste dovoljno voleli?“... Počela sam da razmišljam o svom životu, crtajući znak pitanja iznova i iznova na stranici. A onda sam iznenada videla – znak pitanja je zaista pola srca. Ja sam to zapisala i počela razmišljati o tome kako tajne koje čuvamo mogu da nas spreče da volimo u potpunosti.
Skandinavska književnost doživela je pravi bum poslednjih dvadesetak godina, stiče se utisak da nikada nije bila prisutnija na globalnom nivou. Kako se može objasniti taj fenomen – ovde prizivamo i sud novinarke Sofije Lunberj?
Oh, to je pre pitanje za agente i izdavače. Veoma mi je teško da na njega odgovorim. U poslednje vreme Švedska se zaista fokusira na kreativnost. Možda je to tako. Ili je možda život u Skandinaviji toliko hladan i dosadan da moramo da izmislimo sjajne priče da se zabavimo tokom mračne zime.
Autor: M. Stajić
Izvor: Dnevnik