U „stvarnom svetu“ pokušaj pojedinca da okupljenima ispred bioskopa u Hong Kongu otkrije epilog filma
Avengers: Endgame navodno je dovelo do toga da bude napadnut.
Kultura spojlera i „strah od spojlera“ možda deluju kao originalna tvorevina digitalnog doba: nastalog kombinacijom široke publike, brzog širenja informacija i popularne kulture koja se plasira u epizodnom formatu. Međutim, u pitanju su problemi sa kojima su se mediji suočavali još u 19. veku.
Naši viktorijanski preci ne bi ih nužno nazvali „spojlerima“, ali su često bili podjednako svesni toga da neznanje o tome šta će se dogoditi može umnogome uticati na radost tokom gledanja ili čitanja fikcije.
Žena u belom
Romanopisac Vilki Kolins živeo je u senci
Čarlsa Dikensa, svog prijatelja i kolege, sve dok u novembru 1859. godine nije počeo da izlazi serijal „Žena u belom“. Ovaj roman, uzbudljiva mešavina intrige, ludila i zločina, nije bio senzacija samo zbog sadržaja, već i zbog načina na koji je publika reagovala.
Ljudi su se tiskali u redu ispred prostorija izdavača, iščekujući sledeći nastavak i kladeći se na to koja će se „tajna“ antagoniste otkriti. U međuvremenu su po romanu nazvani parfemi i igranke. Vilijem Gledston, u datom trenutku kancelar blagajne (kasnije će, kao što znamo, biti premijer u četiri mandata), otkazao je posetu pozorištu kako bi mogao da isprati najnovija dešavanja.
Pošto je u nedeljnim nastavcima izlazila duže od deset meseci, „Žena u belom“ je konačno objavljena u formi trotomne zbirke 1860. godine. Kolins je upozorio kritičare koji će pisati recenzije da ne otkrivaju njen zaplet:
„Ukoliko (kritičar) na bilo koji način oda o čemu se radi, da li time čini uslugu čitaocu, uništivši, unapred, dva glavna sastojka čari svih priča – interesovanje koje nosi znatiželja i uzbuđenje koje nosi iznenađenje?“
Danas kada smo navikli na nastojanje studija i stvaralaca da po svaku cenu onemoguće da publika i mediji saznaju detalje njihovog rada, teško je na pravi način vrednovati koliko je neobičan zapravo bio Kolinsov zahtev – kako se o romanu kog krase stalni preokreti moglo pisati bez odavanja tajni njegove sadržine?
Na iznenađenje svih, kritičari su ispoštovali zahtev. U nedeljniku
Examiner namučili su se da ne otkriju ništa, ali su priznali da „bi odavanje zapleta... ugrozilo interesovanje čitalaca... koji sa njime još uvek nisu upoznati.“ Kritičar novina
Saturday Review istakao je da bi odavanje sadržaja bilo „nekorektno prema priči“ iako mu se roman nije dopao. Napravljen je kompromis:
„[Nadamo se] da nikome neće smetati povremeni nagoveštaj, mračna aluzija... na misteriju svih misterija, na zaplet ’Žene u belom’.“
Premda se ne radi bukvalno o onome što bismo danas nazvali „kritikom bez spojlera“, ovo je bila sasvim nova vrsta izazova za viktorijanske kritičare i njihove čitaoce.
Prvi spojler?
I drugi su autori sledili Kolinsov primer. Meri Elizabet Bredon ostvarila je ogroman uspeh objavivši 1862. godine roman „Tajna ledi Odri“, čiji se zaplet vrteo oko zamene identiteta i zločina iz prošlosti. Znala je da bi njen sledeći roman „Henri Danbar“ mogao da izgubi mnogo svoje draži ukoliko bi kritičari odali „tajnu“ koja se krije na samom njegovom kraju – stoga ih je zamolila da „ne opisuju zaplet“.
Reakcije kritičara ovoga puta, međutim, nije bila tako jednoglasna. Mnogi su se pitali da li je roman koji se tako lako može „pokvariti“ uopšte vredan čitanja, odnosno da li odavanje detalja zapleta zaista negativno utiče na doživljaj čitalaca. U
Examineru su se zapitali „kako se zaplet romana može istovremeno držati u tajnosti i kritikovati“. Istakli su da čitaoci mogu relativno lako i sami da pogode kakvu to tajnu krije Henri Danbar i pre nego što je otkriju. Čemu onda čitava zavrzlama?
U Tajmsu su otišli korak dalje – njihov je kritičar istakao da zadovoljstvo koje prati čitanje ovih romana ne ovisi o „neznanju“, o njihovom kraju, te da su čitaoci podjednako zadovoljni i kada znaju kako će se završiti. Čini se da su Kolins i Bredonova, uprkos svemu, na kraju ipak odneli pobedu. U članku objavljenom 1871. godine autor
Saturday Reviewa priznao je da, iako sam ne uživa u napetosti, ne govori u ime većine čitalaca za koje „anksioznost koju osećaju pred otkrivanje kraja“ predstavlja jako vredan aspekt fikcije. Izgleda da prvi pomen „spojlera“ u štampi nalazimo petnaest godina kasnije. U uvodnom delu kritike romana fantastičnog imena „Izvodljiva lukavost“ u ilustrovanom časopisu
Graphic izneto je sledeće zapažanje:
„Nećemo kvariti utisak koji roman ostavlja na čitaoca time što bismo i u najmanjoj mogućoj meri nagovestili zaplet, čija privlačnost u potpunosti zavisi od toga da li mu se prilazi naivno i bez ikakvih predubeđenja.“
Iako se čini da su danas ulozi veći – u neke franšize se ulažu milijarde dolara, a serije traju dugi niz godina – utešno je znati da moderna publika nije ni izbliza usamljena u stavu da uživanje u fikciji umnogome zavisi od toga koliko toga (ne)znate unapred.
Autor: Džejms Eron Grin
Izvor: theconversation.com
Prevod: Milan Radovanović