Srbija, istorija i zločin: Priča o baba Anujki, „banatskoj trovačici i prvoj serijskoj ubici u Srbiji“

Znatiželja o tatuli, otrovnoj korovskoj biljci koju prepoznaje još iz detinjstva, Šimona Đarmatija, 72-godišnjeg toksikologa, pre nekoliko godina odvelo je u neočekivanom pravcu, do banatskog sela Vladimirovac.



Listajući stručnu literaturu o otrovima, naišao je na baba Anujku, ženu rumunskog porekla i pravog imena Ana Dee, koja je tokom 19. i 20. veka živela u tom selu, a za koju danas u razgovoru za BBC na srpskom kaže da je „prvi serijski ubica u istoriji Srbije“.

Ozloglašena starica prodavala je otrov mušterijama širom Banata, a veruje se da je doprinela ubijanju najmanje 50 ljudi, iako je 1929. osuđena na 15 godina zatvora za samo jedan dokazan slučaj, napominje Đarmati, autor knjige „Baba Anujka – Banatska veštica“.

„Ona je prodavala takozvanu ‘bajanu vodicu’ na zahtev i nema podataka da je nekoga otrovala lično, a to je zapravo bilo ono što je u narodu poznato kao mišomor. Bila je veoma jednostavna u radu: tražila bi težinu žrtve, dala bi mišomor, objasnila kako da se napravi rastvor i za koliko dana će umreti žrtva“, priča Đarmati.

Ana Dee danas je „najznamenitija ličnost iz Vladimirovca“, iako se o njoj decenijama nije pisalo ili govorilo, kaže lokalni istoričar Mirčea Maran za BBC na srpskom.

Bila je poznata i u drugim krajevima tadašnje Kraljevine Jugoslavije, odnosno Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, zbog efikasnosti otrova koje je prodavala, opisuje Maran.

„Ljudi su kod nje dolazili sa željom da se neko drugi razboli, poludi ili umre, ona bi za svaku kategoriju imala ‘lek’. Usluge od nje su tražili i poznati, ugledni ljudi, generali, ministri...“, dodaje on.
 

Iako vračare u 19. i početkom 20. veka nisu bile neuobičajena pojava na teritoriji današnjeg Banata, Ana Dee bila je „najprofesionalnija od svih“, kaže Mirčea Maran.

Kako kaže, „zanat“ kojim se bavila baba Anujka „nisu bile vradžbine, već hemija“, iako iz istorijskih podataka i spisa ne može da se zaključi kako je uspela da izuči ovo zanimanje.

O znamenitoj starici piše i Jovan Tucakov, bivši profesor Farmaceutskog fakulteta i član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), koji je u knjizi „Lečenje biljem“ naziva „najčuvenijom ženom u južnom Banatu“.

„Njeno prisustvo se svuda osećalo, osobito po rumunskim selima. Poštovali su je iz straha, jer je bila svemoćna, mogla je da učini dobro, a još češće da naudi: gazdaški sin jedinac da ne služi vojsku, imućna kuća da ima samo jedno dete kako bi imanje ostalo neokrnjeno i još uvećano ženidbom sa bogatom miraždžikom, da se pronađu ukradeni paradoši, pa makar vranci bili odvedeni s one strane granice, u Rumuniju ili preko Dunava, da se nestrpljivi naslednici što pre dočepaju imetka imućnog babe koji baš nikako neće da umre“, zapisao je Tucakov.

Vladimirovačka trovačica imala je i „ličnu agentkinju“ Ljubinu Milankov, koja je bila „jako bitna“ za njen posao, smatra Šimon Đarmati, autor jedine knjige o baba Anujki na srpskom jeziku.

Kod seoskog bunara su se uveče okupljale žene, a tamo se moglo saznati šta se dešava, ko kuda ide i šta tim ženama rade muževi, kaže profesor hemije u penziji.

„Ljubina je tamo išla i osluškivala, pa kad bi se neka požalila da joj muž pije ili je tuče, ona bi govorila da baba Anujka ‘možda može da pomogne’, onako usput. Glas se o njoj prenosio od usta do usta, ali interesantno je da joj se nisu obraćali ljudi iz njenog sela, jer je prednost što tako nije znala ko će da ‘ode’ i nije imala tu grižu savesti“, prepričava Đarmati.

Baba Anujka se, pored prodaje otrova, bavila i vračanjem i proricanjem budućnosti, što je bogato naplaćivala.

„Pelješila ih je i nisam našao nigde podatke o tome da je nekoj mušteriji istinski pomagala pravljenjem lekova ili nečim sličnim“, ističe Đarmati, koji je pet godina istraživao lik i delo ozloglašene žene iz Vladimirovca.

Đarmati je uspeo da isprati trag novca baba Anujke, iako nije mogao da proverava bankovne račune i elektronske transakcije.

Dokaz priličnog bogatstva on je pronašao u istorijskim podacima o Joci Dee, njenom starijem sinu, koji je u crkvene knjige umrlih upisan pošto je preminuo od raka želuca u Budimpešti.

„Ko je u tom trenutku mogao da finansira odlazak u Budimpeštu, lečenje i povratak tela u Vladimirovac kako bi bilo sahranjeno?“, postavlja retoričko pitanje ovaj toksikolog.
 

Baba Anujka rođena je u Vladimirovcu pod imenom Ana Draksin, roditelji su joj bili rumunskog porekla i njena porodica doselila se iz rumunske opštine Klopodija u Vladimirovac početkom 19. veka.

Iako nema podataka o tome kada je tačno rođena, krštena je u Pravoslavnoj crkvi u Vladimirovcu 30. aprila 1844. godine, ustanovio je Šimon Đarmati na osnovu crkvenih knjiga.

Bila je udata za Nemca Jozefa Dee, sa kojim je imala troje dece: sinove Jozefa i Stefana i ćerku Antoniju.

„Njen suprug je bio trgovac i zajedno su držali kafanu u kući, mlad je umro i ona je nasledila sve“, kaže vladimirovački istoričar Mirčea Maran.

Šimon Đarmati dodaje i da je govorila pet jezika, „što danas smatramo izvanrednim“.



„Ako pogledamo gde je živela i u kom vremenu, to i nije čudno. Pričala je rumunski i srpski, koji su joj praktično bili maternji, a uz to nemački preko supruga i mađarski i romski, sa kojima je redovno dolazila u kontakt u Banatu, tada na vojnoj granici Austrougarske“, pojašnjava Đarmati.

O njoj su, pored podataka koje je Đarmati uspeo da potvrdi, kružile i brojne priče o kojima nema istorijskih podataka, poput onih koje je u julu 1929. objavio mađarski list Budapesti hirlap.

Đarmati je nailazio i na priče da je „imala 11 dece, da se lečila od sifilisa u mladosti i da je upražnjavala vlašku magiju, iako ona sa njom nema nikakve veze“, dodaje toksikolog u penziji.

U tekstu ovog lista navodi se da je govorila i francuski, svirala klavir i išla u elitnu školu.

Istoričar Maran kaže da o detinjstvu Ane Draksin „ne znamo gotovo ništa“.

„To je 19. vek, roditelji su joj najverovatnije bili seljaci, zemljoradnici, koji se ne pominju u istorijskim izvorima. Ima indicija da je išla u devojačku školu, iako nemamo čvrste podatke o tome“, dodaje Maran.
 

Jedna od najmističnijih priča o baba Anujki tiče se smrti mladog bračnog para Vakaresku. Marija i Titu vraćali su se sa igranke u centru Vladimirovca i prolazili su pored kuće ove starice.

„Bilo je letnje vreme, ona im je navodno dala sok da se osveže, njima je posle bilo loše, otišli su kući, pali su u postelju i kasnije umrli – to će vam ispričati u Vladimirovcu, kao što su i meni pričali“, priseća se Đarmati.

I Đorđe Vesej, 86-godišnji penzioner i jedan od najstarijih meštana Vladimirovca, koji je u trenutku smrti Ane Dee imao nepune tri godine, dobro pamti priču o stradanju mladog bračnog para Vakaresku.

„Nije to bilo kao danas, niko nije znao šta je bilo njima u čaši, ali su se posle toga ta deca razbolela, videlo se da nešto nije dobro“, prepričava 86-godišnjak dok se pridržava za ogradu pored njihovih grobova na lokalnom groblju.

Ali navodni zločin se nije uklapao u kalup drugih priča o trovanjima babe Anujke.

Prvi razlog bio je taj što bi Marija i Titu Vakaresku bili jedini meštani Vladimirovca, za koje se znalo ili sumnjalo da ih je otrovala Ana Dee.

„To su jedine njene žrtve u selu, ne zna se za druge, a kasnije je uglavnom pravila probleme u drugim mestima“, kaže Vesej.

Odstupanje se ogledalo i u tome što je ona otrov prodavala njenim mušterijama, koji su ubistva izvršavala prema njenim savetima, ali sopstvenom voljom, dok bi u ovom slučaju baba Anujka bila i direktni izvršilac.

Takođe, u svim drugim slučajevima povezivanim sa baba Anujkom žrtve su bili muškarci, što Đarmati naziva „feminističkim modelom“ u njenom višedecenijskom radu, pa bi Marija Vakaresku bila prva žena u tom društvu i još jedan izuzetak.

Sve ove nelogičnosti naterali su Đarmatija da detaljno istraži slučaj u istorijskim i crkvenim arhivama.

„Delovalo je da se sve idealno namestilo, ali sam otkrio da postoji dokumentacija koja demantuje da ih je ubila baba Anujka, već pokazuje da su umrli od boginja, kao i još i nekolicina drugih u selu te godine. Nije bilo veze sa trovanjem, iako bi za moju priču bilo zgodnije i atraktivnije da jeste“, smeje se Đarmati.

Danas u šali par Vakaresku, zbog mladosti, ljubavi, tragične smrti i verovanja da je do nje došlo usled trovanja, naziva „vladimirovačkim Romeom i Julijom“.
 

Sve je počelo zbog sumnjive smrti Gaje Prokina, seljaka i zemljoposednika iz Ilandže, sela u današnjoj opštini Alibunar.

Lokalna policija je u izveštaju iz decembra 1927. navela da se sumnja da je preminuo usled nasilnog trovanja, navodi se u knjizi Šimona Đarmatija.

Baba Anujka je uhapšena u svojoj kući u Vladimirovcu u aprilu 1928. godine, što reporter lista Vreme opisuje u izveštaju sa suđenja pred Okružnim sudom u Pančevu naredne godine.

„Bilo je to jedne noći kada je strahovit pljusak oterao sve živo u kuće. Selendra je spavala kao zaklana. Baba Anujka nije ni čula kada su se vrata otvorila. Pred njom su se stvorili žandarmi“, navodi se.

„Kad onda nisam umrla od zaprepašćenja, neću nikad“, rekla je kasnije okrivljena starica pred sudom u Pančevu.

Tadašnji beogradski list opisuje i vreme koje je provela u pritvoru, a Anu Dee oslikava kao „strahovito žilavu i optimističnu babu“, koja „mirno očekuje pretres“.

„Ona zna da ne može biti osuđena na smrt, jer je već u dubokoj starosti. Ona ne mari za svet. Jede sjajno, kolmuje kosu, šminka se, meće stalno puder na lice, pravi nove zube, kupuje nove haljine, kao da nije u hapsu. Poslednjih dana je veoma lepo ofarbala kosu. Pokazuje veliko interesovanje za promene vremena, silno je raduje proleće i priča kako još dugo misli da živi, i čak ako bude osuđena, ona je sigurna da će robiju odležati i opet otići na slobodu i srećan život“, navodi se u tekstu Vremena.

Suđenje je konačno počelo 7. juna 1929. godine, a ispred Okružnog suda okupilo se „više stotina“ radoznalaca, mahom iz sela Vladimirovac i Ilandža, opisuje Šimon Đarmati u svojoj knjizi.

Baba Anujka je u julu te godine osuđena je na 15 godina zatvora zbog učestvovanja u trovanju Nikole Momirova iz sela Ilandža nedaleko od Vladimirovca.

I Ljubina Milankov, njena pomoćnica, osuđena je na osam godina robije, a njeno svedočenje bilo je ključno za ishod suđenja.
„Dobila je neku vodu, a od te vode venuo je i sušio se sve dotle dok jednog dana nije izdahnuo“, kazala je Milankov, priznajući sopstvenu umešanost i ulogu Ana Dee u ubistvu.

Iskopavanjem tela ubijenih dokazano je da je trovanje izvršeno arsenikom „davanim duže vremena u odmerenim količinama, koje su vešto spremljene“, prenelo je Vreme.

Optužbi na račun babe Anujke bilo je još mnogo, zvaničnih i neformalnih, ali je kod onih koji su ranije preminuli bilo nemoguće utvrditi da su otrovani zato što se „arsenik brzo gubi“, navodi se u izveštaju.

Tokom suđenja došlo je i do zabune oko godina starice iz Vladimirovca: dok novinari Vremena zapisuju da je imala punih 90, predsednik suda je na početku pretresa pročitao da Ana Dee ima „punih 85 godina“, zapisao je Šimon Đarmati posle uvida u sudska dokumenta koja se danas čuvaju u Istorijskom arhivu u Pančevu.

Presuda Ani Dee potvrđena je u novembru 1929. pred Apelacionim sudom, dok je Ljubini Milankov kazna sa osam godina povišena na deset , a o drugostepenom postupku pisala je i Politika.

Baba Anujka ni tada nije odustajala od tvrdnji da nikakav zločin nije počinila.

„Nisam zadovoljna, ja sam potpuno nevina. Ubijte me, ne mogu da izdržim dalje“, govorila je kroz plač, kako je opisano u knjizi „Baba Anujka – Banatska veštica“.

Slučaj je tako završio i pred beogradskim Kasacionim sudom, odnosno njegovim odeljenjem u Novom Sadu, koji je u martu 1930. potvrdio odluku Apelacionog suda.

Suđenje su, pored najtiražnijih listova iz Beograda, pratili i brojni mediji iz sveta, napominje istoričar Mirča Maran.

„Bio je to jako dobro propraćen sudski proces za ono vreme: pisali su i Vreme i Politika, pa čak i novine iz Beča, Rumunije i Amerike“, dodaje.

Honolulu star buletin, list iz američke savezne države Havaji, 2. avgusta 1928. donosi priču o „starici koja se našla u središtu trovačke zavere u Jugoslaviji“.

U junu 1929. godine sa suđenja su izveštavali ljubljanski Slovenec i bečki Kronen cajtung, navodi Šimon Đarmati u knjizi o baba Anujki uz arhivske fotografije tih izdanja.
 

Obistinile su se baba Anujkine želje i predviđanja iz pritvora, koje je zapisao novinar Vremena, pa je dočekala da je posle odslužene kazne puste na slobodu.

Imala je 92 godine kada je posle odsluženih osam puštena iz pančevačkog zatvora, kaže Šimon Đarmati.

„Imamo podatke da se njen sin Stefan oženio jednom udovicom iz Uljme, koja je dovela sina iz prethodnog braka po imenu Laza Korać. Sin je baba Anujku dočekao iz zatvora i ona je na kraju živela i umrla u toj kući, odnosno u manjoj kući u tom istom dvorištu“, prepričava Đarmati.

Lazar Korać je jedino ime koje je ovaj toksikolog tokom šestogodišnjeg istraživanja uspeo da pronađe na vladimirovačkom groblju.

Prema podacima iz crkvenih knjiga umrlih u Vladimirovcu, koje je Šimon objavio u knjizi, Ana Dee preminula je 1. septembra 1938. godine, a sahranjena je dan kasnije.

„Danas ne znamo pouzdano gde je sahranjena, ali je postojala grobnica na kojoj je pisalo ‘Lazar Korać’, pa možemo samo da pretpostavimo da su na tom mestu sahranjeni Anujka i njen sin Stefan, Koraćev očuh. Ima i spomenika sa prezimenom Dej, za koje se pretpostavlja da pripada familiji brata njenog muža, koja se vremenom ‘porumunila’ i promenila prezime“, kaže Đarmati.

Iako je rođen posle baba Anujkine smrti, Petar Trifu, 72-godišnji poljoprivrednik, jedan je od meštana koji su najuže povezani sa znamenitom trovačicom.

Njena kuća nalazila se tačno preko puta Petrove porodične kuće, pa je Trifu više puta u njoj boravio.

„Odmalena sam ovde živeo, a od čika Milana, koji je posle nje živeo tu, tek kasnije smo saznali za baba Anujku. Kada smo bili deca, o njoj nije bilo mnogo reči“, prepričava on.

Trifu je tako sa nekadašnjim komšijom boravio u ovoj staroj kući, koja je „izgledala kao i druge stare kuće iz tog vremena“.

„Imala je jednu veliku prostoriju kada se uđe na vrata, u zidu je bio izidan mali ormar i šank, koji su služili za kafanu, koju je baba Anujka držala u kući. Bilo je još nekih starih stvari, ali ništa nije ukazivalo na to čime se ona bavila“, opisuje ovaj Vladimirovčanin.

Starog objekta žute fasade više nema, a na njenom mestu iznikla je nova, savremena kuća.

Novi vlasnici i komšije njegove porodice su mlađi ljudi koji za babu Anujku i ne znaju, kaže Petar.

Ali, dodaje on, popularnost i interesovanje za trovačicu porasli su otkako kuće nema.

„Tek je poslednjih godina bilo novinara i ljudi koji su snimali filmove, sada je baš popularno i priča se o tome. Čak imamo prijatelje u Americi, koji su nas zimus zvali i rekli nam da nisu znali da je Vladimirovac poznat i da smo imali komšinicu, koja je trovala i izašla u novinama“, sa osmehom priča Petar.

Njeno ime se dugo nije pominjalo, a Mirčea Maran za nju je čuo tek pre nekoliko godina, iako je čitav život proveo u Vladimirovcu i izučavao je istoriju lokalnog stanovništva.

„Ona je sada i najprisutnija ličnost iz Vladimirovca u medijima, posebno kada je reč o inostranstvu, iako imamo i ovde uglednih ljudi, književnika i kulturnih radnika. To nam baš i ne služi na čast“, zaključuje u šali istoričar Maran.

Autor: Grujica Andrić
Izvor: BBC Srbija