Nova knjiga Miomira Petrovića čitaoce navodi na preispitivanje i vrsta je putopisnog vodiča kroz arapski svet. Dok je kroz svojih pet romana pisao o orijentu, pustinji i arapskom svetu, u međuvremenu je pustinja prizvala njega, pa je posle dve godine života i rada u Ujedinjenim Arapskim Emiratima svetlost dana ugledao novi roman Miomira Petrovića „Središnja pustinja“ u izdanju beogradske Lagune, čije predstavljanje je organizovala najstarija kulturna ustanova u gradu pod Bukuljom, Narodna biblioteka „Sveti Sava“. U novoj knjizi Petrović je uobličio nova i neispitana iskustva i senzacije koje mu je život doneo u najistočnijoj tački do koje je u svom životu stigao, dok je radio kao profesor filmske estetike, kreativnog pisanja i filmske naracije na elitnom ženskom koledžu u Fudžairi. „Središnja pustinja“ je slojevita, kao i pustinjski pesak i može da se posmatra na tri načina. „Pustinja jeste važna scenografija za mene jer je veoma plodonosna. Tamo se očna jabučica okreće na unutra i pošto nemate šta da vidite, počinjete da sagledavate i preispitujete sebe, jer toliko neplodnu okolinu vaš intelekt ne može da pojmi. Roman se bavi i našim ljudima koji tamo žive i proučavanjem nostalgija. Naglašavam da roman nije jugonostalgičarski, već je priča sastavljena od ljudi koji su rođeni na tlu SFRJ. Kada ste 5.000 kilometara udaljeni od poznatih slika svoga doma, vi ste isto toliko udaljeni i od svoga unutrašnjeg bića. Drugi nanos knjige govori o potrošačkom društvu, konzumerizmu, neoliberalnom, gotovo ’fašizmu’, o savremenoj traumi koja postavlja pitanje ’a gde su duša i duhovnost?’. Emiraćani u svemu imitiraju američki način života, ali ovo je delo i o Pakistancima, Indijcima, Nepalcima, Tibetancima, Filipincima i svima onima koji silom prilika tamo žive i rade, a najmanje o Arapima. Treći pristup romanu je pustinjska priroda sa svojim fascinantnim nebom, florom i faunom, logorovanjem u pustinji, pregledom zvezdanog neba“, kaže autor. Petrović je napisao knjigu koju će najbolje razumeti oni koji žive van Srbije, a voleće oni koji oduvek žele da kroče u neki novi svet, na šta pisac komentariše da ovaj roman najpre jeste za one koji bi voleli da odu iz svoje zemlje, ali je i molba da se još jednom razmisli o tom odlasku. „Za sve one koji misle da je tamo negde iza duge postoji bolji svet, imam intelektualnu potrebu da kažem – stavite prst na čelo, pogledajte, prohodajte, hodočastite, vidite i sami ocenite, ali hladne glave“, poručuje pisac, pripovedač, dramaturg, teoretičar umetnosti i teatrolog Miomir Petrović. Kako je ovo roman najautobiografskiji do sada, prokomentarisao je svoje utiske i odnos između zapadnog i arapskog sveta. Tamo je otišao bez velikih očekivanja i sa ličnom zabludom da poznaje arapski svet i jezik. Doživeo je nešto potpuno nadrealno i čudno, vezano za ljude – a to je život rasa povezanih u klasu. Sa jedne strane su oni koji vladaju, a na drugoj svi oni koji rade, uključujući i Evropljane u belim košuljama. To je najbolje primetio njegov sin srednjoškolskog uzrasta koji je zaključio da u kući imaju dva „ekrana“. Kroz jedan prozor stana u kojem su živeli video se život sa razglednice, dok je na drugoj strani okno gledalo na pakistanske radnike na građevini koji se ne mogu videti ni na jednoj turističkoj brošuri. „Tako nešto vas i otrezni i zbuni“, zaključio je Petrović, govoreći o svom najnovijem romanu i boravku u Emiratima. Miomir Petrović (1972) je dobitnik Oktobarske nagrade grada Beograda (1996) i nagrade „Laza Kostić“ za roman „Kuća od soli“ (2017). Do sada su njegovi romani bili deset puta u širem ili užem izboru za Ninovu nagradu. Visok tiraž njegovih romana, naročito od početka kontinuirane saradnje sa Lagunom, od 2005. godine do danas, s jedne i beskompromisna poetika, s druge strane, govore o pomirenju komunikativnosti njegovog dela i zastupljenosti u široj čitalačkoj publici. U Aranđelovcu je uvek rado viđen gost, a promociji knjige prisustvovao je i Aranđelovčanin koji je boravio u istom arapskom gradu i družio se sa junacima Petrovićevog romana.
Autor: Vesna Proković