Jasno se sećam da sam svoj prvi pravi komad prtljaga dobila u osmoj godini: ogromnu torbu na točkiće – zamisao je bila da budem što sličnija liku
cool devojčice koji Lindzi Lohan tumači u filmu „Klopka za roditelje“, sa modernom, drečavo žutom kamperskom torbom, i priznajem da je u to vreme ona bila moj idol.
Ali, avaj, umesto da pakujem špil karata i prokrijumčarim nešto grickalica i slatkiša, na letovanje sam se uputila sa torbom punom knjiga u tvrdom povezu. Da, ja sam bila
to dete. Bila sam previše mala da bih unapred planirala da čitam bilo šta osim onoga što mi pruža čisto zadovoljstvo, i tako sam stekla naviku, od koje ne odustajem ni danas – pakujem samo zabavne knjige, odnosno, štivo za plažu.
Ideja o „štivu za plažu“ čini se sveprisutna i univerzalna, ali kao marketinška kategorija, pojavila se relativno skoro. Sam termin ušao je u upotrebu u popularnoj kulturi i u svakodnevnom govoru pre nešto manje od trideset godina, kako stoji u članku koji je Mišel Din napisala 2016. godine za „Gardijan“. Otkrila je da je izraz prvi put upotrebljen u leto 1990. godine „zbog čega sam pomislila da tamo negde postoji neki lukavi izdavač knjiga koji mudro ćuti o činjenici da je upravo on ili ona skovao ovaj termin“.
Ideja o strastvenom čitanju tokom odmora ipak je malo starija. Časopis „Njujork tajms“ u junu 1976. godine objavljuje listu „knjiga za čitanje na odmoru“, koja je uključivala različite kategorije, počev od autobiografja i knjiga o aktuelnim događajima do poezije i fikcije. Ponešto za svakoga, dakle. Ovakva raznovrsnost imala je smisla kada su svi čitali – pre nego što ste mogli da odgledate maraton svoje omiljene serije iz ležaljke.
Tek kasnije ova kategorija postaje deo marketinških kampanja, što je danas uobičajeno. Džudit Klajn je pre skoro 20 godina postala deo tima izdavačke kuće „Litl, Braun i kompani“, a danas je na mestu glavnog i odgovornog urednika. Ona kaže da je ovo određenje vremenom „postalo mnogo šire nego u vreme kada su se u letnjim mesecima objavljivali veliki komercijalni hitovi“. Poslednjih godina, sočna i uzbudljiva štiva koja se objavljuju u kasno proleće i tokom leta odlično prolaze bez obzira na žanr, ali ne može baš svaka knjiga da se uvrsti u „štivo za plažu“. Naslovi koje kritičari dobijaju u pletenim torbama, uglavnom se obraćaju široj populaciji; Klajnova kaže da su namenjeni masovnoj prodaji na policama supermarketa.
„Ova odredba predstavlja način da se knjiga pozicionira u prodavnicama u pravo vreme i na pravim mestima“, kaže Emili Bestler, koja vodi istoimenu štampariju. „Ali prodavnice neće uzeti milione primeraka neke knjige samo zato što smo rekli da je to odlično letnje štivo. Moramo da ih ubedimo da je to jedno od najboljih letnjih štiva. Konkurencija je žestoka.“
Ali da li to znači da je izraz „štivo za plažu“ besmislena marketinška konstrukcija? Ona ne bi postojala kao kategorija da ne postoji publika voljna da kupuje te knjige – veliki broj čitalaca koji umeju da prepoznaju štivo za plažu na prvi pogled. To se razlikuje od osobe do osobe, naravno, ali bez obzira na to, osnovna ideja je da su to knjige koje odgovaraju raspoloženju koje priželjkujete. Morate da želite neku vrstu bega – odmor za telo i za mozak. „Kada izdavači govore o ’štivu za plažu’, oni misle na knjige koje su pristupačne i izuzetno zabavne.“, kaže Emili Bestler. „Poslednja stvar koju bi neko poželeo kada se udobno smesti u stolicu za plažu, sa hladnim pićem u ruci je knjiga o usponu i padu Vizantije.“
A da li je stvarno tako? Ako istorijska literatura ima svoje mesto u vašoj torbi za plažu, onda je to štivo za plažu. Ali, ipak postoje neki opšti parametri. Najbolje knjige za plažu su kao praznični filmovi na „Holmarku“ – i pod tim ne mislim ništa loše, naprotiv. Možete da napravite pauzu – da odete da plivate, popijete koktel, ili malo dremnete – a da ne izgubite nit. (Knjige „Tesla pronalazač modernog“, Ričarda Mansona ili „Leonardo da Vinči“ Voltera Ajzaksona odličan su izbor za ovo leto.)
Ali neki drugi žanrovi, a posebno trileri, drže vas i ne puštaju; oni su kao stvoreni za odmore jer zahtevaju otvoreni um i jednako slobodan raspored. (Ove godine to su romani „Nož“, Jua Nesbea i „#Oteta“ Tonija Parsonsa.) S druge strane ima i onih knjiga koje jednostavno zadovoljavaju vaše estetske zahteve predivnim koricama, kao stvorenim za
Instagram („Crveni adresar“, autorke Sofije Lundberj) ili vašem ispoljavanju erudicije („istorija srednjeg veka me obara s nogu!“).
„Uvek sam sumnjičava prema ljudima koji tvrde da na plažu nose ’Odiseju’ ili ’Anu Karenjinu’“, kaže Meri Kej Endrus, jedna od nekolicine autora „literature za plažu“ sa kojima sam razgovarala istražujući za ovaj članak. „Sve što makar i podseća na 'obaveznu lektiru' nije dozvoljeno.“ Štivo za plažu bi trebalo da bude odmor u formi knjige. Ono je način da pobegnete...
Pročitala sam popriličan broj knjiga za plažu kako bih napisala ovu priču – što je ispalo vrlo zgodno, ako izuzmem nesrećnu okolnost da mi nije preostalo ništa što bih čitala ovog leta. Zatim sam one knjige koje su mi se najviše dopala poslala članovima moje šire porodice.
Prosleđivanje knjiga za plažu je vrlo plemenita tradicija; one su i predviđene da se dele među ljudima, a ne da se skupljaju i čuvaju – ostavite ih na polici kuće na plaži za one koji će je koristiti nakon vas, ili ih hvalite svima na sva usta. Ponekad se desi da budu inspracija za neka nova štiva za plažu.
Činjenica je da na plažama ima mnogo romana Stivena Kinga i Džona Grišama, a ipak njihove knjige se veoma retko pojavljuju u listama knjiga za odmor. Takođe je činjenica da čak i danas, 2019. godine postoji tendencija omalovažavanja ženskog stvaralaštva i pisanja prikaza o autoru ili o publici, pre nego o samom delu.
Najbolje bi bilo da se jednostavno odustane od poštovanja hijerarhije među žanrovima, i da se prizna da je leto savršeno vreme da se odustane od snobizma. Ako vam je na plaži pretoplo da biste čitali, možete se samo zavaliti na krevetu i uključiti klima-uređaj. A kreveti su tu bez obzira na godišnje doba.
Autor: Alison Dankan
Izvor: vulture.com
Prevod: Maja Horvat