Iako se za ime i pesničko stvaralaštvo
Miroslava Antića sazna već u osnovnoj školi, i sa njim je slučaj kao sa mnogim drugim piscima koji su ušli u čitanke: značajan deo književnog stvaralaštva, često onaj najkvalitetniji, ostaje izvan školske literature i čitaoci ga otkrivaju tek docnije.
Tako se neminovno desilo da u senci Antićeve poezije ostane ne samo njegovo filmsko i likovno nego i prozno stvaralaštvo, koje obimom jeste daleko ispod njegovog pesničkog opusa, ali nije ništa manje prožeto poetskim izrazom nego što su to stihovi u pesmama i poemama.
S obzirom na to da roman „
Sveti vetar“ nije završen, odnosno da je sve zastalo na samom početku (tako barem izgleda, jer se sačuvani fragmenti svode na nešto više od pedeset stranica), razumljivo je što ovo delo nije za pesnikova života stiglo do publike.
Ipak, i sâm početak romana dovoljan je kao garancija visokog kvaliteta, pa se može naslutiti koliko bi pisac pažljivo i dubinski oblikovao svoje likove u daljem, nenapisanom delu romana. Jer čitalac će se već pri prvom susretu sa meštanima Dobrog Atara sroditi i sa njima i sa ambijentom u kojem obitavaju, pa i istorijskim momentom koji ih je (spremne i nespremne) zatekao tokom jedne noći.
Premda to nije nigde konkretno navedeno, jasno je da se radnja „Svetog vetra“ događa usred vojvođanske ravnice, i to u satima dok fašistički okupatori, zajedno sa lokalnim nemačkim stanovništvom, beže pred sovjetskim crvenoarmejcima i jugoslovenskim partizanima. Pokazuje se, međutim, da to nije samo trenutak oslobođenja i stvaranja nove države, nego i trenutak kada se u čoveku otkrivaju iskonski porivi, kada na površinu izbijaju decenijama skrivana osećanja, kada se pruža prilika za svođenje starih računa između komšija, ali i između nacija.
Nasuprot tome, roman „
Stepenice straha“ vodi čitaoce u primorje (jadransko, mada je taj podatak najmanje bitan) i prati sazrevanje jednog mladića, koji za potvrdu sopstvene zrelosti bira poduhvat koji bi mogao tragično da se završi.
Iako u pogledu forme kratak, roman „Stepenice straha“ sažima u sebi životnu filozofiju, pri čemu je smrtonosna litica uz more samo simbol putanje koja se pruža pred svakim čovekom, ali koja se ne može namah savladati, nego tek onda kad se oči iskoriste i za sećanje, pored toga što se koriste za gledanje.
Mada se naizgled bave različitim temama, roman „Stepenice straha“ i sačuvani početak romana „Sveti vetar“ slični su već zbog toga što im se radnje dešavaju u malim mestima, koja su pak postala svemir za sebe, i to dovoljno veliki svemir da se ljudi u njemu izgube, da više ne prepoznaju i ne razumeju jedni druge.
I dok se u „Stepenicama straha“ prati sazrevanje jednog čoveka, „Sveti vetar“ je trebalo da obuhvati svojevrsno sazrevanje ne samo ravničarskog sela nego i novog društva, pa i zemlje koja je tek na nultoj tački svog razvoja.
Kojim će putem, ili bolje rečeno: kojim će rečnim tokom krenuti, i za čoveka i za zemlju umnogome zavisi od toga kako će balansirati između dve obale i hoće li, pored ta dva oslonca sa strane, steći još jedan, najčvršći oslonac, a to je sopstveno iskustvo, bez kojeg nema puta do ušća reke, kao ni puta do vrha litice, ali ni puta do životnog uspeha i samopotvrđivanja.
Kao što za čoveka odvajkada postoji opasnost da mu se krila pod zracima sunca istope ukoliko bude previsoko leteo, ista opasnost vreba i nad zemljom koja se otela kontroli i previše zanela verujući da je dovoljno sazrela i da je već za jednu noć izašla iz blata.
Autor: Dušan Milijić