Šumski most

Odlomak iz knjige „Bajka nad bajkama: Treća noć“ (roman u nastajanju)

Kada se Žarko razbudio, prosto mu se nije polazilo dalje. Proteže se lenjo u mrklom mraku i priseti bogate gozbe i mnogih vrčeva vina, i bi mu drago što su ga zapitkivali tek pomalo, a služili mnogo, i što tu beše samo mali deo sela koje je silno želelo da se nagleda jednog kralja, neočekivanog kralja koji putuje sam… Priseti se onda i onog roja letećih bubica koje je pratio, i to ne prvi put, pratio dovde nikom ne govoreći o tome. Bube nisu mogle kroz zatvorene prozore. Pridiže se i u tami krete da otvori prozorski kapak, ne bi li propustio i prve jutarnje zrake unutra. Drveni kapak se otvori uz laku škripu, a zatim i prozor s tankom i skoro prozirnom kožom umesto stakla, ali da vidiš čuda – Žarka kroz njega dočeka samo oštar hladan vazduh i još gušća tama. Naglo se delija sasvim razbudi i strese od te neočekivane letnje hladnoće. Šta se to dešava, zar je napolju još noć? Onda začu tiho i zabrinuto rzanje svog Šarina, upozoravajuće. I pokrete se ljudina – dok lupiš dlan o dlan, već sasvim obučen jurnu kroz kuću ka izlazu, proletevši kroz glavnu prostoriju i budeći svojim tuptanjem i zveckanjem oružja usnulog domaćina i ženu mu, pokušavajući bezuspešno da pronađe izlaz iz mračnih odaja pod titravom svetlošću skoro ugasle vatre u ognjištu. Domaćin bez reči skoči iz postelje i, prošavši pored sada praznog stola za kojim su sinoć jeli, a sa kojim se užurbani ratnik upravo sudario, priđe vatri i brzo je malo razgore žaračem, pa podiže zažareni ostatak najveće cepanice i njome Žarku osvetli put kao bakljom. Kralj Prilipa izađe bez formalnosti i pozdrava, praćen zbunjenim pogledima svojih domaćina. Nije bilo vremena za objašnjenja. Nešto strašno je dolazilo, a šareni konj je to osećao baš kao i njegov jahač.



Istrčavši napolje, delija podiže pogled i ugleda nebo sasvim crno. Ne beše na njemu ni zvezda ni meseca, nije video čak ni zvezdu Danicu kao poslednju zvezdu koja ume da sačeka putnika koji porani. Mrak beše gust, ali nekako neprirodan i nepotpun – uspeo je jahač da ugleda svog konja i skoči na njega, a zatim i da vidi put koji vodi malo nizbrdo ka starom šumskom mostu koji su pominjali domaćini. Video je i kuće u selu, doduše kao skrivene zastorom. Nije shvatao šta nije u redu, da li je ovo suviše svetla noć ili suviše tamno jutro. Od buba koje su ga dovele dovde još nije bilo ni traga, kao ni od seljana. Skide delija mešinu dobrog Šumostovskog vina koje mu je sinoć nalio domaćin, pa dobro i otpi, a zatim nasu isto toliko i svome konju u žudno otvorena usta. Pola pije, pola konju daje, kao i uvek kada su zajedno. Tako se pripremiše njih dvojica za ono što sledi. Potera Žarko svog dragog Šarina brzim korakom ka izlazu iz sela, a čudna životinja se i bez njegovog upozorenja kretala najtiše što može. Oboje su nekako znali da će ih to što dolazi, ma šta da je, čekati na mostu. Konj je to rekao Žarku, Žarko se složio s konjem.

Kako se hvalio glavešina sela, njihov se most video odasvud, ali sada i taj most beše obavijen zlokobnom tamom, pa su se nazirali tek njegovi obrisi, dok se reka uopšte nije videla. Beše to avetinjski most preko ništavila, koji kao da je vodio nigde. Ipak se učini Žarku da nešto stoji nasred mosta, nekakva nejasna prilika. Dlake se nakostrešiše na delijinim leđima istovremeno kada njegov konj zastade i oprezno frknu kroz nos, uzdržavajući se od uobičajenog rzanja. Pa ipak, kao da ne beše drugog izbora za njih, oni polako nastaviše dalje, nesigurni da li je to što naziru živo, jer bejaše sasvim nepomično. Kako su se približavali tom drugom jahaču ili biću, štagod da je, umesto da postaje sve jasnije ono je postajalo sve maglovitije. Već je Žarko kročio na prilično uski drveni most, a i dalje ne beše siguran šta ga čeka na njegovoj blago uzdignutoj sredini. Delija još jednom zastade, duboko uzdahnu, pa opet potera konja napred, željan da napokon shvati na šta se to namerio. Tih nekoliko koraka konačno rasturi svu magijsku izmaglicu zgušnjenu oko te figure, crnu izmaglicu koja se u komadima razlete poput jata preplašenih ptica. I da vidiš čuda – ono što ostade ne beše ništa živo, već nekakva stenčuga smeštena nasred mosta, od jednog do drugog rukohvata, viša od najvišeg čoveka, prepreka koja je sasvim zatvarala prolaz!

Stade Žarko da okreće konja na tom uskom zaprečenom prostoru, s crnim slutnjama osećajući da je upao u zamku. Osetio je to i pre no što začu tiho smejuljenje iza sebe, na samom početku mosta. Beše mu taj kikot odnekud poznat, i postajao je sve poznatiji kako se pojačavao. Okrenuvši se napokon, junak se nevoljno nađe oči u oči sa najvećom vešticom koja je ikada hodala ovim svetom! Ne beše ona najveća visinom, već svojim strašnim moćima, ali sada beše i bar dvostruko viša od one sitne zlobne starice koju je pamtio iz hurskih tamnica. Ako se može reći da ju je pamtio, jer ona beše potpuno izbrisana iz njegovih misli sve do ovoga trenutka, kada mu se u svest odjednom vratiše svi užasi carskih tamnica. Još uvek je junak zbunjeno stajao kada mu se ta odrpana neljudska prilika, tamnija od mraka što ih je zgusnuto obavijao kao prekrivač ljubavnike, obrati jezivim glasom, zavodljivim glasom prastare babe, glasom koji ga je istovremeno i očaravao i stvarao neizdrživu odvratnost.
„Žarko, Žarko, ludi Žarko, neće ovo proći… Sve dosad je moglo biti, al' nećemo stajati po strani dok te vabi tvoja kurva, ona moja prokletnica od odbegle kćeri! Rekla bih ti da se vratiš, ali znam da nećeš poslušati. Ubila bih te još rađe, al' znam da ne mogu. Ali mogu ubiti ti konja, kao što sam i drugog ubila, i oka ti oba izvaditi, pa se dalje potucaj gde hoćeš!“

Stajaše u mestu ta prerasla prilika dok je izgovarala ove reči, istovremeno poput opasnosti rastući sve više, kao da se nadvija nad konjanikom, tanjeći se pritom, pa se, izgovarajući poslednju reč, pokrete sasvim nestvarno. Brže od vetra skoči k Žarku, ostavljajući obrise iza sebe i glas koji je još završavao rečenicu negde iza njenih leđa. Štap na koji se dotad oslanjala, odajući utisak da uz pomoć njega jedva stoji, sada je u letu digla poput koplja, usmerivši ga pravo u Žarkovo levo oko, dok se štap na njegove oči i izoštravao poput koplja. Potpuno paralisan tonom njenog glasa, poput žabe što gleda u zmiju, nepomičan poput ogromne stene uz koju je stajao, brkati grmalj najzad uspe da raskine čini i da se pokrene u poslednjem trenutku. Uspeo je da potegne i Miloševu sablju pre no što je baba pristigla do njega, čak i da zamahne njome pre no što ga je dosegnula, ali njegovo izvijanje ne beše dovoljno brzo, pa ga oštri vrh štapa probode kroz oko, praćen trijumfalnim smehom koji se kretao sporije od svoje vlasnice, stižući u babina usta kroz nekoliko obrisa iza njenih leđa. 

Ne beše bola u tom uzbuđenju, nije Žarko osetio ništa sem udara. Uspe junak da se izvije još malo na tom uskom mostu, taman toliko da ga štap ne probije sasvim, ali, na njegov užas, to dodatno izvijanje i oslobađanje glave ostavi njegovo oko na vrhu tog štapa, poput ribe ulovljene kopljem u plićaku! Na tren je nesrećnik istovremeno video i štap u svome oku i svoje oko na štapu. Ispusti delija krik besa i iznenađenja, krik koji se međutim oboji i osvetničkim zadovoljstvom već sledećeg trena, kada zamah sabljom dohvati vetrovitu prikazu. Ogromna baba je takođe izmicala brzo, ali nedovoljno brzo, savijajući glavu unazad kao da vrata nema da je zadrži, sve dok glave sasvim ne nestade sa vidika. Snažna oštrica zato ne prođe kroz vrat, kako je junak namerio, već dohvati tek poslednji delić glave koji je još štrčao iznad visine ramena, najviši deo tela u tom trenutku. I odseče nos, ceo njen nos, dok se babin trijumfalni smeh pretvori u razjareni krik.

Pokuša besni brkajlija da u povratnom zamahu ispravi grešku i proseče babu negde iznad struka, ali njegova sablja prođe samo kroz prazno odrpano platno, koje se, presečeno nadvoje, sruči na drveni trup mosta pre odsečenog nosa koji se vinuo visoko. Pade i nos bez okretanja na tek razastrte babine haljine, kao na poslužionik, ali babe i njenoga štapa više ne beše, kao ni ratnikovog oka na tom štapu. Osvrte se delija, tražeći je pogledom jedinog preostalog oka, ali samo on bejaše na mostu. Iza njega više ne bi ni one ogromne stenčuge koja je preprečivala put. Zatim u daljini ugleda nekoliko meštana Šumosta, uključujući i svog domaćina Timara Nikolu, kako ga otvorenih usta posmatraju sa oboda sela. Neprirodna tama beše se podigla i delija je sedeo na svome konju nasred mosta, usred divnog jutra. Sam i jednook.
 

***

Pozvali su žitelji odmah svog starca vidara, koji se kažu razumeo u sve lekovite trave, da pomogne Žarku. Ali nije mogao učiniti mnogo. Odmahujući glavom u neverici, izustio je da je rana suva kao više godina stara i sasvim zarasla, bez imalo krvi u očnoj duplji ili oko nje. Napraviše onda povez Žarku – nije želeo da ga Mara vidi bez oka, povez za prikrivanje će svakako biti prijatniji prizor od očne šupljine. I mnogo brže nego što je iko očekivao, dopunivši vinom mešinu koju je sasvim ispraznio tokom ovog čekanja, neobični jednooki kralj napusti mesto koje je isto tako neočekivano i posetio. A meštani, oni koji su imali priliku da vide sve šta se dogodilo, sa zadovoljstvom su to prepričavali onima koji nisu, iznova i iznova, u danima i godinama što slede. 

Nije Žarko obratio pažnju na odsečeni nos kada je ponovo krenuo preko šumskog mosta i konačno ga prešao, ali žitelji jesu – čim je odmakao, okupili su se na mostu, oko nosa na tkanini prastare haljine. Nije Žarko čuo kada je Timar Nikola naložio starom vidaru da podigne veliki nos, ni uzdah vidara kada to nije uspeo, kao ni bilo ko od prisutnih. Nije video njihovo čuđenje kada nisu uspeli da izvuku ni haljinu ispod nosa, ni zapitkivanje da li je taj veštičji nos teži od čoveka ili možda nekako pričvršćen za most. Nije znao Žarko da će taj i takav nos stajati nepromenjen, nasred mosta, u mesecima i godinama koji slede, ni da će snažni uticaj tog kratkog događaja dovesti i do promene naziva mesta, koje će sami meštani početi da zovu po najposebnijoj stvari koja ga je krasila, upečatljivijoj i od starog mosta kakvih ima na raznim rekama. Neće Žarko nikada saznati kako je Šumost, nakon njegove posete, trajno postao Babin Nos.

Ništa od toga on nije znao, niti bi ga uistinu i zanimalo, ali se istinski obradovao kada se roj bubamara ponovo sjatio i poleteo ispred njega onoga časa kada je konačno prešao most, vodeći ga dalje u nepoznatom pravcu. Samo jedno pitanje nije mu davalo mira, poput dosadne muve iskrsavajući iznova i iznova, pa nestajući u dalekim uglovima njegove svesti: ako je krenuo iznenada i jahao bez zamisli, kako je, dovraga, baba znala gde i kad da ga čeka?