Roman „Vir“ scenariste, reditelja i pisca Filipa Čolovića nastao je kao potreba i odgovor na stvarnost koja ga je mučila, pa se nada da njime zatvara ciklus bavljenja lično bolnom temom, koja prevazilazi snagu literature.
Književnici naprosto obožavaju podele, to je verovatno usud profesije. U okviru brojnih podela, pisci se dele i na one koji veoma rado govore o svojim knjigama, dodatno ih tumače (neki veoma dobro, pojedini baš i ne), i na one koji veruju da bi književno delo trebalo da govori za sebe. Naginjem više ovoj drugoj kategoriji i izbegavam da, koliko je god to moguće, pričam o svojim knjigama. Trudim se da se ne osvrćem za sobom, ne preispitujem odluke koje sam donosio tokom pisanja, a svoje objavljene rukopise nikada ne čitam. Ipak, isključivo zbog priče koja jeste intimna, meni neopisivo važna (mada je ona na izvestan način važna i svima nama), pokušaću da objasnim kako je ova knjiga pisana, te da je predstavim budućim čitaocima.
Ne mogu da se otmem utisku da je „Vir“ dugo nastajao. Međutim, iako se osnovna ideja za knjigu javila odavno, uz formu i „kostur“ romana koji se s vremenom menjao, sam roman je, prema mojim merilima, napisan za veoma kratko vreme. Nastao je kao potreba i odgovor na stvarnost koja me je mučila – tu prevashodno mislim na sudski proces koji se odugovlačio, preteći da postane fizički i psihički nepodnošljiv. Kao da nije bilo dovoljno jezivo sve ono što se desilo sa mojim bratom pre više od deset godina, zbog čega je suđenje i pokrenuto – proces je trajao i trajao... Zarobljen u lavirintu našeg pravosuđa, nemajući kud, počeo sam da pišem. Upravo zato smatram dragocenim što se pisanje knjige nije odužilo, jer iako verujem da bavljenje ovako intimnim temama s jedne strane oslobađa, s druge strane, nesumnjivo iscrpljuje čoveka i ostavlja određene posledice. „Vir“ je, iskreno se nadam, knjiga kojom zatvaram za mene izrazito bolan ciklus književnog bavljenja temom koja, to znam od samog početka, prevazilazi snagu literature.
Zbog atmosfere kojom je knjiga prožeta, a najviše zbog sudskog procesa (slučaj 5049–O/13) koji čini centralnu nit romana, čitaoci će u „Viru“ prepoznati nešto kafkijansko (na neki način to svesno podstičem, roman počinje
Kafkinim citatom). Taj teškom mukom pokrenut proces na Ostrvu trajaće unedogled, svakim ročištem uvlačeći glavnog junaka (jednostavnog, simboličnog imena Vir), u sve veći i veći vrtlog. Ujedno, zbog osećanja bespomoćnosti u dodiru sa zarđalom i nepodmazanom sudsko – administrativnom mašinom na Ostrvu, čitaoci će učitati distopijski roman i pronaći u njemu nešto orvelovsko. U prilog tome, Srđan V. Tešin u svom viđenju ove knjige kaže: „Distopijski svet Ostrva opisan u romanu ’Vir’ zastrašujuće nam je poznat! Sudije koje nisu sudije, procesi koji nisu procesi, žrtve koje nisu žrtve i zločinci koji nisu zločinci čine amalgam naše nadrealne svakodnevice i sasvim realne kafkijanske, orvelovske i bredberijevske atmosfere u ’Viru’, koji se zbog toga čita i doživljava iz najveće blizine!“
Iako ta poređenja gode, Vir nije ni
Jozef K., niti
Vinston Smit. Vir je čovek koga, sa ove naše pozicije, možemo mnogo lakše da razumemo, a u situacije u kojima će se naći sa lakoćom poverujemo. Za razliku od knjiga navedenih književnih velikana, ja sam mnogo slobodniji u korišćenju asocijacija, poigravam se sarkazmom, a u romanu ima i dosta gorke ironije. Ovo proističe iz toga što sam knjigu pisao potaknut onim što se meni i oko mene dešavalo. U određenim situacijama sam preterivao sa namerom, stvar dovodio do apsurda, ali su ipak, na kraju krajeva, ta događanja bila stvarna.
Deset poglavlja, koliko ih ova knjiga ima, predstavljaju odbrojavanje: roman počinje glavom označenom brojem deset, a poslednja glava knjige obeležena je brojem jedan. To odbrojavanje u romanu nisam dodatno pojasnio, jer verujem da će pažljivi čitalac primetiti da u toj poslednjoj glavi, kada priča dostiže kulminaciju, dolazi i do prodora svetlosti na Ostrvo, odnosno, buđenja empatije. U tome se krije i suština romana. Iščekujemo, odbrojavamo, prolazimo kroz raznorazne vrtloge sasvim sami, do trenutka kada ćemo zaustaviti mašinu sistema koja melje dostojanstvo, ponovo postati ljudi i jedni drugima pružiti ruku. Možda baš „Vir“ nekome pomogne na tom putu. Da se vratim na početak i na Kafkin citat koji otvara roman: „Knjiga mora biti sekira za zamrznuto more u nama.“
Autor: Filip Čolović
Izvor: časopis Bukmarker, br. 41