Tajne pisaca – Ljubomir Živkov: (Ne)odavanje tajni

Odati ili ne odati tajnu nastanka „Farkaždina“, duhovitih i melanholičnih kolažnih memoara o jednom pitomijem vremenu, dilema je koja je mučila pisca Ljubomira Živkova kada je trebalo da nam napiše svoje Tajne pisaca, a kako ju je razrešio – otkrijte u daljem tekstu.



Nije li bolje da sâm priznam koje sam tajne sastojke i po kakvom receptu ubacio u svoje remek-delo, nego da to uradi neki kritičar, koji ne znam hoće li moći u ono najvažnije baš da pronikne? Drugo, moju će tajnu razglasiti svojim rečima i osetiću se kao čovek koji je u policiji priznao već ono za šta ga terete, ali je to onda prepričao komandir policije i nudi mukotrpno sročeno štivo, otkucano na, izgledalo je večitoj pisaćoj mašini, privedenome da ga potonji potpiše, a u ovome se sve buni, jer događaj, sam po sebi već nemio, nosi trajni beleg poremećenosti: ima u njemu istinitih podataka, ali celina se, usled tuđeg jezika i usled činovničkog proreda koji je triput manji od novinarskog, doima kao nakaza koja će večno živeti u arhivi policije, a možda i slavnog suda.

Nemam baš puno osobina da se njima podičim, ali za tajne sam odmalena sigurna kuća, ono što sam rešio da utajim od drugih nikad nisam izlanuo, bivalo je da mi neko poveri tajnu, što sam gledao uvek da predupredim, jer sam podozrevao da će se poverilac pokajati, i, što je još gore, misliće da je tajna usled nesavršenosti moje prirode u neprekidnoj opasnosti da bude izbrbljana, bilo iz zle moje namere, koja se kad-tad može roditi, bilo iz puke moje glagoljivosti.

Bilo je događaja koje sam u detinjstvu hteo da prećutim, bilo je prestupa u kojima sam mogao biti uhvaćen, ako bi neko od očevidaca ili saučesnika odao naoko nevažnu sitnicu, koja bi mog oca, na primer, navela na prvi trag, nakon kojeg bi poaroovski ubrzo sklopio celu slagalicu za koju bih ja da nikad ne bude sklopljena, tada sam predostrožno naturao teme koje bi razgovor odvele što dalje od poprišta moje strepnje. Baba Kosana (Maksimova, Jocina mati, i Ljubišina, koji je živeo Novome Sadu) volela je da prva saznaje tajne i smatrala je svojom takoreći novinarskom misijom da prva izvesti što veći broj Farkaždinaca, rado je to činila licem u lice, jer je uživala da posmatra zgranuta lica slušalaca, nakon izvesnog broja vizita izgubiće naravno monopol nad tom tajnom, ali život će joj, znala je, donositi uvek novo gradivo, proces ujednačavanja nivoa obaveštenosti nastaviće se… Pa, ipak, osećala je da bi prenošenjem onoga što je načula i onoga u šta je intuitivno pronikla mogla izazvati i neku prekomernu posledicu, pa bi, čim je ponude da sedne, kazala: „Ako ko ima kakvu važnu tajnu, nek ne govori dok sam ja tu…“

Možda mi je zato, dok ovo pišem, kao da je kod nas došla baba Kosana („Oće kera?! Niste legli još?“): ne mislim baš da bi moja tajna munjevito obigrala celo naše govorno područje ili da bi se prenosila s kolena na koleno, ali ako imam neku tajnu – kako pisati a da ispadne iole dobro – da li da je sam odam? Najveći izdavač mi je objavio tek prvu knjigu, a ja se odmah razoružavam, razotkrivam stvaralački postupak i stvaram takmace koji će me preduhitriti oslanjajući se baš na moj tajni sastojak.

Ne verujem u nadahnuće, barem se meni nije desilo, i kad sam u retkim intervjuima imao odgovoriti na pitanje šta me najviše podstiče da pišem, odgovarao sam da je to – rok! Cajtnot je mati moga tvorčestva tj. dogovor da će rukopis biti gotov do tad i tad. To je jedina muza koja je, eto, i mene pohodila, tako je bilo i sa „Farkaždinom“: jednom sedmično pisao sam četvorominutne priloge za novosadsku televiziju, i tako je mic po mic, u ujednačenom ritmu nastao „Farkaždin“, kad bi mi Laguna dala predujam za roman ili za dramu, verujem da bi i to urodilo plodom, šalim se.

P. S. Osim ograničenog i često kratkog roka, naruku mi je išlo i to što su i novine i televizija tražile i prihvatale određenu dužinu priloga, kad god sam morao da skraćujem rukopis, učinio sam dobro delo, i gledaocima, i poslodavcu, i sebi, uvek je bivalo bolje nego prva ruka, moja je tajna dakle u potkresivanju napisanog, tako da će najviši stupanj mog razvoja biti haiku, što će me unapred lišiti Ninove i Nobelove nagrade, jer se nagrađuju samo romani, pa dobro, neće mi biti prvina da ne uđem ni u najširi izbor.

Autor: Ljubomir Živkov
Izvor: časopis Bukmarker, br. 39