Tina Harnesk o romanu „Narod što po snegu seje“: Priroda i moji koreni glavni su razlog što funkcionišem i pišem

Dirljiv debitantski roman Tine Harnesk „Narod što po snegu seje“ je 2023. godine nominovan za knjigu godine. Razgovarali smo sa njom o njenoj knjizi i stvaralaštvu.

„Narod što po snegu seje“ generacijski je roman o neobičnim junacima. Glavni lik je Mariđa, osamdesetpetogodišnja pripadnica Sami naroda, kojoj je dijagnostikovan rak i koja odlučuje da se suoči sa smrću pod vlastitim uslovima. Jedina osoba koja zna za njenu bolest je Sire, telefonska operaterka umirujućeg glasa. Istovremeno, Kaj je izgubio majku i nije dobio odgovore na sva pitanja koja ga muče. On čezne za domom koji bi mogao da smatra svojim, dok Mimi čezne za nečim što ne sme ni da zatraži. Tina Harnesk s ljubavlju priča o životima ove četiri apsurdne a ujedno i bolno stvarne osobe.

Kako ste reagovali na to što je Vaš roman nominovan za knjigu godine?

Priznajem da mi se malo zavrtelo u glavi kada sam saznala jer redovno pratim koje su knjige nominovane za knjigu godine – smatram da su savršene za čitalački izazov. Malo sam zaplakala, kao i moj muž, a onda sam od radosti skakala sa svojom decom po kuhinji! Zaista je neverovatan osećaj – i dalje mi deluje potpuno nestvarno!

Prethodni period Vam je bio buran. Kako Vam se život promenio usled uspeha romana „Narod što po snegu seje“?

Najveća i najkonkretnija promena je to što više ne radim u biblioteci, već živim od pisanja. To je privilegija kojoj nisam mogla ni da se nadam, kao iz bajke! Prvi period nakon objavljivanja knjige mi je verovatno bio najuzbudljiviji. Navikla sam da u vlastitoj kući, koja predstavlja moju zonu komfora, razgovaram o knjigama koje je neko drugi napisao, a onda sam odjednom bila u situaciji da govorim o svojoj knjizi – pred publikom i medijima. Sve je to čudno, ali u isti mah i jako zabavno. Doduše, nedostaju mi te rasprave o knjigama koje su drugi napisali. Možda da se pridružim nekom književnom klubu?

Teško je poverovati da je ovo Vaš prvenac. Tema je veoma jedinstvena i sveobuhvatna. Kako ste pronašli svoj narativni glas?

Tema je proistekla iz niza slučajnosti, susreta i neobičnih stvari koje su se u to vreme dešavale u svetu. Glavni razlog zbog koga sam tako kasno napisala svoj prvi roman jeste što sam mislila da se moj živopisan stil nikome neće dopasti. Sa druge strane, nisam ni mogla da drugačije pišem, jer to je moj način izražavanja! Na mene je, takođe, snažno uticala tradicija usmenog pripovedanja, a to niti želim niti mogu da promenim!

U priču ste uneli ogromnu dozu humora, uprkos tome što se bavite teškim temama. Kako Vam je to pošlo za rukom?

Ponekad mi se čini da je to tipičan način na koji se ljudi u mom regionu nose sa teškim situacijama. Skloni smo ironiji kada stvari postanu isuviše bolne! Smeh mnogo pomaže, i zato namerno u romanu nisam izbegavala upotrebu sarkazma u teškim trenucima. Inače je drugima teško dočarati perspektivu pripadnika naroda Sami, a strašno sam želela da se čitaoci povežu sa ovom pričom. Zato mi je humor bio važan, jer tako može da se smanji tenzija i poveća empatija. A da budem iskrena, nisam sigurna da li bih umela da pišem drugačije.

Šta mislite da će Vaši čitaoci izvući kao pouku iz priče o prisilnim migracijama i istoriji naroda Sami?

Ukoliko bi se samo jedan čitalac upoznao sa istorijom naroda Sami, to bi me učinilo izuzetno srećnom! Nismo bespomoćni, ali nam je, kao autohtonom narodu, učinjena nepravda o kojoj mora da se govori. Smatram da svet ima pravo i želi da sazna šta se dešavalo! Jedno od najlepših iskustava sa čitaocima je upravo njihova radoznalost i sve veći stepen razumevanja. Mnogi umetnici iz naroda Sami se bave ovim temama, a posebno bih istakla mudru En-Helen Lestadijus, čije je delo takođe nominovano za knjigu godine!

Na izuzetno dirljiv način opisujete kako su ljudi bili primorani da poreknu svoje poreklo radi vlastite bezbednosti. Možete li nam reći nešto više o načinu na koji ste toj temi pristupili?

Priča o mitološkom biću haldi, koja se nalazi u prologu knjige i u kojoj se odražava sama tema romana, nije nešto što sam izmislila – deo je mog nasleđa i svoje korene vuče iz davnina. Kada sam shvatila da se uklapa u moju priču, počela sam ozbiljno da razmišljam o njenom značenju i tome kako se njene pouke u današnje vreme mogu tumačiti i shvatiti. Šokirala me je spoznaja da će se moja knjiga zapravo baviti nasiljem muškaraca nad ženama! Žene koje trpe nasilje često su primorane da žive sa lažnim identitetom kako bi zaštitile sebe i svoje bližnje. Mogu samo da pretpostavim koliko se tuge u njima nakupi zbog toga što, da bi preživele, moraju da napuste svoje najbliže. I što njihovo pravo ime postaje tajna koja nikada ne sme biti otkrivena.



Možete li nam reći nešto više o Vašem odnosu prema zavičaju i kako je to uticalo na Vaše pisanje?

To što sam ovde i što vodim lagodan i miran život, u blizini prirode i mojih korena, glavni je razlog što mogu da pišem i funkcionišem kao ljudsko biće. Godinama sam se borila sa psihičkim problemima i osećala se izgubljeno, ali nikada nisam sumnjala u to da ovde pripadam. Rođena sam i odrasla u unutrašnjosti, ali kada sam upoznala ljubav svog života, preselila se u susednu opštinu i osnovala porodicu, odjednom sam shvatila da imam sve uslove za kreativni razvoj. Unutrašnjost je divno mesto za odrastanje i sazrevanje! Srećna sam što sam imala priliku da iskusim i jedno i drugo!

Kako izgleda Vaša spisateljska rutina?

Neizmerno sam zahvalna na tome što sama mogu da organizujem svoj dan! Dani su mi uglavnom posvećeni stvaranju uslova u kojima reči mogu da se formiraju i teku. Šetam sa svojim psom po šumi, u svojoj maloj biblioteci proučavam relevantnu literaturu, razgovaram sa svojim biljkama i kokoškama, i pišem bukvalno gde god stignem. Međutim, najviše volim da pišem u maloj preuređenoj ostavi, prostoru koji mi je poklonio moj muž. Tokom protekle godine sam često bila na putu zbog različitih književnih događaja, što je ponekad bilo i naporno, ali neizmerno zabavno. Kada putujem po regionu, sa mnom obično ide moj penzionisani svekar – moj najveći obožavalac! Kada njega vidim u prvom redu u publici, osećam se kao kod kuće. Često razmišljam o tome da ovako sada živim zahvaljujući ljudima koji su u mene verovali i želeli mi dobro.

Možete li da nam otkrijete nešto o svojim planovima? Da li u budućnosti možemo da očekujemo još Vaših knjiga?

Zatrpaću vas knjigama! Šalu na stranu, sada kada sam probila led a inspiracija samo navire, mislim da zaista više nikada neću moći da prestanem da pišem! Nedavno sam predala svoj drugi rukopis. Mnogo priča želim da ispričam. Glava mi je prepuna inspiracije, reči i ideja, ali ću se potruditi i da u toku leta uživam sa svojim mališanima. A tu je i mnogo knjiga koje želim da pročitam. Već su spremne za leto, kada se budem odmarala od kupanja, radova u bašti i ostalih letnjih zanimacija!
 
Autor: Rasel Rotman
Izvor: selmastories.se
Prevod: Kristijan Vekonj