Toni Parsons: Već pedeset godina imam poseban odnos sa Beogradom

Bestseler pisac Toni Parsons bio je gost prošlogodišnjeg Sajma knjiga, ali i Lagune. Njegov najnoviji roman „Ubistvo za prezauzete“ imao je svoju svetsku premijeru upravo u Beogradu, i to na Sajmu knjiga, čak dva meseca pre objavljivanja u Velikoj Britaniji. Ovo je sedma knjiga Tonija Parsonsa o detektivu Maksu Vulfu.



Šta je bila inicijalna kapisla da posle pauze ipak nastavite ovaj krimi serijal?

Mislio sam da će biti zanimljivo da se vratim junaku posle neizvesnog protoka vremena. Skaut je već sada devojčica u pubertetu, Maks je stariji, a i pas je malo stariji. Znači da sam želeo da se vratim starom već postojećem svetu, ali da mu dam neku novu dinamiku.

Knjiga je inspirisana istinitim događajem?

Da, donekle se zasniva na velikoj pljački Brinks-Met kada su provalnici pronašli daleko više zlata nego što su očekivali da će naći, a najmlađi član bande je jedini uhvaćen i nikada nije progovorio. Odležao je jedini svoju kaznu u zatvoru, mada su svi znali ko su počinioci zločina. Ja sam mu se divio na neki način. Divio sam se toj lojalnosti prijateljima i drugovima, odnosno saučesnicima. On je nedavno umro i dosta sam razmišljao o tome, pa me je na neki način nadahnuo.

Kada sam otvorila knjigu, videla sam kome ste posvetili svoj novi roman „Ubistvo za prezauzete“. Bili ste jako tužni kada ste ostali bez svog najvernijeg prijatelja?

Život više nikada neće biti tako dobar kao kada je moj pas (Sten – prim. aut.) bio sa mnom.

Odlučili ste da kod nas, na Sajmu knjiga, promovišete knjigu, a tek januara 2025. godine u Londonu. Zbog čega?

Prvobitni plan je bio da knjiga u Londonu izađe u avgustu. Smatrao sam da nije spremna. Međutim, moj srpski izdavač je pitao da li može knjiga da bude objavljena pre ostalih. Ja nisam imao ništa protiv, kao ni moj izdavač iz Britanije. Zapravo mi je bilo veoma drago što za svu ljubaznost, gostoprimstvo i ljubav koju sam ovde doživljavao, na neki način mogu da uzvratim Beogradu, Srbiji i mojem izdavaču Laguni. Već pedeset godina imam poseban odnos sa ovim gradom.

Zanimljivo je da je ovo druga knjiga koju ste objavili prethodne godine. Početkom 2024. izdali ste roman  „Ko je ona bila“. Vi ste baš vredan pisac?

Možda ću morati uskoro da usporim. Zaista volim da pišem, jer pisanje daje nekakvu strukturu mom životu i to mi je vrlo važno. A pisanje ne shvatam kao posao. Moj otac je bio piljar, prodavao je voće i povrće, to je bio posao. Ovo što ja radim je nešto drugo i veoma mi je važno.

Važi nepisano pravilo da novinar u zenitu svoje karijere treba da napusti novinarstvo. Da li ste i Vi to učinili i prešli u književnike?

Oduvek sam bio i novinar i pisac. Počeo sam da pišem pre nego što sam počeo da se bavim novinarstvom. Ja sam novinar i danas. Tražio sam ovih dana slobodno vreme da napišem kolumnu. Ako bih pomislio da napustim jedno ili drugo zanimanje, moj knjigovođa bi mi rekao da ja to sebi ne mogu da priuštim i da treba da nastavim da radim.



Bili ste muzički novinar. Čiju biografiju biste voleli da napišete?

Džimija Pejdža, ali on ne bi nikada pristao, ili Mika Džegera, ali ni on ne bi nikada to uradio. Dejvid Boui me je zamolio da napišem svojevremeno njegovu biografiju, ali je zahtevao da tri godine radim na njoj. Na tom nivou slave oni su vrlo zahtevni, čak i kada su mnogo divni ljudi. Ja sam voleo Dejvida Bouija i kao muzičara i kao čoveka ali jednostavno nisam želeo da izdvojim tri godine svog života pišući njegovu knjigu. Roman „Čovek i dečak“ sam napisao za godinu dana. Ne znam da li bih pristao da se toliko odvojim od svog života i posvetim se tuđem da bih napisao knjigu kakvu oni žele.

Volite da slušate stare stvari a novu muziku baš i ne pratite. Da li ste Vi muzičar?

Nemam vremena za novu muziku, pošto mi stara oduzima suviše vremena. Kao deka sam, u ćošku, koji sluša stare ploče. Inače, sviram gitaru i nemam nikakvog muzičkog školovanja. Mislim da nemam naročitog talenta ali volim da sviram, volim taj čin muziciranja i stvaranja muzike. Uvek mi je bilo fascinantno pisanje pesama, znači pisanje teksta i muzike za pesme koje se izvode. To je jedna specifična vrsta umetnosti. Moja žena svira klavir i ona je ozbiljno studirala klavir godinama. Odličan je pijanista. Ja nisam, već sviram za svoju dušu, ali klavir i gitara nisu isti instrumenti. Gitaru svaka budala može da uzme i da povlači žice na njoj, ja sam živi primer za to (smeh), ali uživam u tome jer je vrlo terapeutski.

Jeste li ikada napisali neku pesmu?

Nisam nikada napisao pesmu. Ne bih znao ni da li bih počeo. Kada pogledam tu veliku umetničku strukturu koju čini jedna pesma, prosto osećam strahopoštovanje. Primer je pesma „Free Falling“ Toma Petija koja je veoma jednostavna. Jednostavna je i za sviranje, jer svako može da nauči da je svira, ali ja i dalje ne znam kako to poređati u note i kako to uraditi. To je posebna vrsta umetnosti.

Pre pedeset godina ste prvi put bili u Beogradu, a već dve decenije svake godine dolazite u naš grad. Da li biste nekad živeli u našem glavnom gradu?

Ne mogu da zamislim da bih živeo bilo gde osim u Londonu. Pre pet godina sam imao poplavu u kući. I trebalo je da je napustimo na nekoliko meseci da bismo je popravili. Razmišljali smo da se preselimo u Kornvol ili u Kocvold ili u Japan, kod porodice moje žene. Na kraju smo završili u ulici dalje, u istom kraju. I za mene je to bila velika avantura što sam se preselio, u jednu ulicu dalje.

Jeste li u poslednje vreme pročitali neki srpski krimi roman?

Nažalost ne, jer ne stižem. Znam dosta o srpskom izdavaštvu i o tome mogu da pričam, ali o srpskoj književnoj sceni ne mogu, nažalost.

Na kojoj knjizi trenutno radite?

Knjiga će se zvati „Čovek i pas“. To će biti publicistika. Zapravo želim da pišem o svemu onome što volim i o svojim roditeljima, i o svojoj porodici i o svemu živom, a Sten će biti neka nit koja će sve to povezati.
 
Autor: Dafina Dostanić
Izvor: blic.rs