Reč
utopija (nastala od grčkog izraza sa značenjem „bez mesta“ ili „dobro mesto“) prvi je put upotrebio engleski filozof i pravnik ser Tomas Mor 1516. godine.
Morov roman „Utopija“, koji je objavio Erazmo Roterdamski, jedan od njegovih bliskih prijatelja, i sam poznati humanista, predstavljao je „malu, istinitu knjigu, ništa manje korisnu, nego što je prijatna za čitanje, koja se bavi time kako bi to trebalo da bude na novom ostrvu Utopija“. U stvari, radi se o satiri koja opisuje fiktivno ostrvo, odnosno društvenu i versku strukturu zajednice koja na njemu živi, a u okvirima koje, što je posebno interesantno, robovlasništvo postoji kao neizbežna posledica njenog funkcionisanja. Pod uticajem Kolumbovog otkrića novog kontinenta i mogućnosti stvaranja novog svetskog poretka (koji će rezultirati jednim od najvećih genocida svetske istorije i početkom evropskog kolonijalizma), ova je knjiga pionirski poduhvat književnog žanra čiju centralnu temu čine idealna mesta za život i dobro organizovana društva. Neki od klasika ovog žanra su „Nova Atlantida“ Frensisa Bejkona, „Erevhon“ Semjuela Beketa ili Volterov „Kandid“.
U 18. veku Francuska i Američka revolucija sa sobom su donele ideju univerzalnih ljudskih prava i potrebu za političkom i socijalnom transformacijom utopističkog pokreta. Međutim, tek je tokom 19. veka, perioda revolucionarnih promena u oblastima filozofije i teologije, počeo procvat utopističke literature u pravom smislu te reči. Počeli su da se ističu pokreti koji se bore protiv robovlasništva i za prava žena.
Nezavisno od napretka prirodnih i humanističkih nauka, društvo tog vremena ostalo je obeleženo velikom socijalnom nepravdom i ekonomskom nejednakošću. Mislioci i filozofi bavili su se poboljšanjem ekstremnih uslova u kojima je radila nova radnička klasa. Počele su se voditi debate o tome kako bi se u praksi mogle primeniti ideje socijalnih utopista, poput Šarla Furijea, Etijena Kabea, Roberta Ovena ili Vilijema Morisa.
Dizajner, pesnik, književnik, prevodilac i društveni aktivista Vilijem Moris bio je duboko zabrinut zbog uništavanja životne sredine i prenaseljenosti gradova.
Za razliku od utopisa, Karl Marks, najznačajnija figura socijalizma, zalagao se za egalitaran, komunalan i meritokratski svet, čiju bi pokretačku snagu činile nauka i tehnologija. Krajem 19. veka Marks i književnik H. G. Vels pokazali su se sposobnim da zamisle kakav će izvanredni uticaj nova naučna dostignuća imati na budući razvoj društva, zbog čega su imali snažan uticaj na razvoj utopijske književnosti – i tako je nastala naučna fantastika.
H. G. Vels i
Žil Vern smatraju se jednim od rodonačelnika žanra naučne fantastike. Vels je bio izuzetan pisac, koji se četiri puta našao u izboru za Nobelovu nagradu za književnost. U svojim romanima je predvideo neka od najvažnijih dostignuća savremenog sveta, kao što su putovanja u svemir, nuklearno naoružanje, satelitsku televiziju i internet.
Velsa je interesovao i genetski inženjering, posebno eugenika, kontroverzna praksa tog perioda koja će kasnije inspirisati nacističku rasnu politiku i eksperimente. Najbolji primeri njegovog viđenja budućnosti predstavljaju romani „Vremeplov“ (1895), „Ostrvo doktora Moroa“ (1896) i „Moderna Utopija“ (1905). Vels u njima nagoveštava da bi nečija utopija mogla za nekog drugog biti distopija.
Ova nas dihotomija – koja se, kao lajtmotiv, pojavljuje u mnogih knjigama i filmovima (na primer: „Blejd Raner“, „Matriks“, „Trumanov šou“) – dovodi do ključnog pitanja: „Postoje li realni izgledi za poboljšanje ljudskog roda i stvaranje poštenijeg i egalitarnijeg društva? Jesmo li osuđeni da zauvek živimo na „najboljem“ mogućem mestu? Da li živimo u utopiji za pojedince ili u distopiji za mnoge? Na kraju krajeva, ključno i aktuelno pitanje jeste: da li tehnologija i nauka predstavljaju pozitivan ili negativan faktor?
Zasebno mesto u žanru utopije zauzima feministička utopija, fokusirana na ulogu koju žene igraju u dinamici moći koja definiše patrijarhalno društvo. Na samom početku razvoja ovog podžanra, krajem 19. veka, istakle su se Šarlot Perkins Gilman i lejdi Florens Diksi. Obe su uticale na dela čuvenih savremenih spisateljica, između ostalih, na
Margaret Atvud i njenu popularnu knjigu i (kasnije) televizijsku seriju „
Sluškinjina priča“.
Još jedan ključni trenutak u razvoju žanra usledio je pedesetih godina 20. veka, sa (kako ga stručnjaci obično nazivaju) „distopijskim preokretom“. Svet je bio podeljen na dve geopolitičke celine i definisan stalnom pretnjom nuklearnog rata, ali je istovremeno počeo da uživa u čarima konzumerizma. Mnogi umetnici, filozofi, pisci, političari i mislioci počeli su da se bave pitanjima prevelikog broja stanovnika i uništavanjem životne sredine.
„Vrli novi svet“ (1932) Oldusa Hakslija i „1984“ (1949)
Džordža Orvela dva su dobro poznata primera distopijske književnosti. Orvel je svoj roman zasnovao na iskustvima komunističke diktature i represije. Haksli je uvideo da će u budućnosti država i druge hegemone sile kontrolu vršiti kroz slobodno vreme i zabavu, a ne putem nasilja i cenzure. Zamislio je stvarnost u kojoj trenutno živimo, u kojoj se rado odričemo slobode u korist sigurnosti i ignorišemo što živimo u malom srećom ispunjenom mehuru, odnosno ličnom „utopijskom ostrvu“.
Autor: Izabel Krespo
Izvor: europeana.eu
Prevod: Milan Radovanović