„Tugo, pune ti ruke posla“: Dejan Stojiljković o priči inspirisanoj Džibonijevom pesmom

Jedan od najplodnijih književnika današnjice, Dejan Stojiljković napisao je ljubavnu pripovetku „Kiša“ inspirisan istoimenom pesmom jednog od najkvalitetnijih muzičkih autora u regionu – Zlatana Stipišića Džibonija.
 
O samoj Stojiljkovićevoj „Kiši“ je suvišno davati bilo kakav komentar jer ova prelepa priča, koju vam prenosimo, govori sama za sebe, a njen autor je za naš portal otkrio kako je nastao jedan od najlepših tekstova iz njegovog širokog i autentičnog opusa.

– Moja pripovetka „Kiša“ je neka vrsta „razgovora“ sa istoimenom Džibonijevom pesmom. Nadahnuli su me neki motivi iz nje, baš kao i atmosfera. Džibove pesme su takve, višeslojne, višeznačne, sa naglašenom atmosferom Mediterana, nečim što možete da prepoznate, osetite duboko u sebi… Da se sa tim poistovetite. Verovatno je to ključ njegovog uspeha, da ume da u ljudima dotakne nešto univerzalno, što postoji u svima nama, bilo da je to ljubav, seta, tuga, radost… I da nas natera da o tome mislimo. To je osobina samo velikih umetnika, a on to svakako jeste. Sama pesma je, recimo, u meni probudila sećanje na blaga leta osamdesetih u kojima sam proveo detinjstvo i iznenadne kiše koje bi znale da padnu, naročito u avgustu.

Ima tu nečeg magičnog, zato nije ni čudo što sam kao neki književni putokaz prilikom pisanja imao Markesa, njegov roman „Sto godina samoće“. U misli mi je došla i Izabel koja gleda kako pada kiša u mitskom Makondu; to je taj neki ritam kapi koje padaju po suvoj zemlji i golom kamenu, ritam života. U mojoj priči bezimena devojka čeka da se njen dragi vrati i u toj tuzi, od koje je pobegla na jedno isto tako mitsko mesto kao što je Makondo, na krmi kamenog broda, ona prebrojava mogućnosti, strepi, nada se – i čeka. U samoj Džibovoj pesmi postoji stih – Tugo, nemoj me nać’ – i to je neka vrsta koda, u smislu da svi mi težimo sreći u životu a da je ljubav, u stvari – rizik. Jer kada volite, vi ne znate ishod, ne znate da li će vam ta ljubav biti uzvraćena, to jest – da li će vam doneti sreću ili tugu. Tako i moja junakinja: čekajući ljubav, pokušava da pobegne od tuge. I naravno, pošto delim Džibonijev optimistični pogled na svet, priča ima srećan kraj, jer ljubav biva uzvraćena. To je, po meni, dokaz da Bog postoji.

Pripovetku možete on-line pročitati OVDE.

Izvor: 24sedam.rs