Umetnica koja je bojanke učinila zanimljivim za odrasle

Džohana Basford, čije su maštovite, rukom crtane ilustracije izazvale pomamu širom sveta, vraća se sa novim remek-delom.



Nedaleko od kuće Džohane Basford na severoistočnoj obali Škotske nalazi se uvala zlatno-oker peska sa posebnim odnosom neba i kopna koje se može sresti samo u Bertolučijevom filmu. Raj za divlje životinje, ovaj pojas vresišta služi kao autoput za ptice koje dolaze sa Arktika – crvenokrli gnjurci, guske sa ružičastim nogama i dugorupe patke sa perjem boje krema i čokolade. Tokom letnjih meseci snažni udari vetra koji nanosi praškasti pesak mogu upropastiti savršeno dobar sendvič.

Tokom cele zime obala je uvek toplija za nekoliko stepeni od kopna. Ovog ledenog popodneva, more menja nijanse sa svakom promenom oblaka, kiše i vetra. Basfordova sedi u pabu u obližnjem Elonu, sa šoljom engleskog čaja u rukama, poredeći boje prirode sa onima koje se nalaze u pakovanju od 120 Krajola bojica. „Kao dete, mislila sam da su žuta i bela boja pomalo suvišne. Nisam imala omiljene boje. Sećam se dana kada sam saznala da se bojice mogu saviti kada se zagreju. I to je bilo otkriće. "

Tridesetpetogodišnja Basfordova je donekle i otkriće za sebe. Ona je pionir, a verovatno i začetnik modernih bojanki za odrasle, razonode iz detinjstva koja je prilagođena za iscrpljene odrasle. Kada je pre pet godina ovaj novi žanr osvojio bestseler liste, prvenac Basfordove, „Tajni vrt“, predvodio je juriš. Ispunjen je filigranskim vizijama paprati, cveća i žaba delikatno iscrtanih rukom u crno-beloj tehnici. „Imala sam predosećaj da bi se odrasli ljudi rado vratili u dane bojenja prstima i bezbrižnog igranja bojama“, kaže Basfordova, slobodni ilustrator čiji je prva ponuda izdavaču naišla na zbunjenu tišinu. „Prva serija je bila štampana u probnom tiražu od 13.000 primeraka. Bila sam prilično sigurna da će moja mama morati mnogo da ih kupi.“



Bojanka „Tajni vrt“ je postigla ogroman uspeh, i prodata je u 12 miliona primeraka širom sveta, uključujući skoro četiri miliona u Kini za manje od tri meseca. Prevedena na 45 jezika, bila je veliki hit i u Brazilu (1,6 miliona), Sjedinjenim Državama (1,7 miliona) i Francuskoj (350.000), gde je nadmašila njihove najpopularnije kuvare. „Sviđa mi se ideja da elegantne pariske dame odlože svoje tiganje u korist gel-olovaka“, kaže Basfordova. U Južnoj Koreji prodaja od 1,5 miliona upućuje na to da skoro 3 procenta stanovništva poseduje primerak. Do 2016. godine bojanke za odrasle imale su svoje posebne odeljke na Amazonu i u prodavnicama velikih lanaca. Potražnja je izazvala nestašicu olovaka u celom svetu, a Faber-Kastell, najveći proizvođač drvenih bojica na planeti, morao je da uvede dodatne smene u svojoj fabrici u Bavarskoj kako bi držao korak sa globalnom potražnjom. „Naš uspeh doveo je do plagijata, piraterije i aplikacija za bojenje “, kaže Debra Matsumoto iz Lorens Kinga, izdavača „Tajnog vrt“. „Izdavači su požurili da izbace bojanke. Na policama su bile razne verzije: od brendiranih do verskih tema i tipskih vulgarnosti.“

Zakoni prodaje su uglavnom manje nepromenljivi od zakona fizike, ali izdavačka industrija prilično podleže Njutonovom zakonu gravitacije – ono što ide gore mora pre ili kasnije da padne. U poslednje dve godine užarena prodaja bojanki za odrasle znatno se ohladila. Neki krive prezasićenost tržišta; drugi, Amazon, koji je verovatno prigrabio sebi stotine samostalnih izdavača bojanki. „Jedna od stvari koje nas je tržište naučilo jeste da sada postoji stalna kategorija odraslih kupaca bojanki“, kaže Tifani Hil, urednica odeljka za lepe veštine u Fok Čapel-u, sa više od 150 naslova. „Tržište bojanki se promenilo, ali je tu da ostane."

Dok se Majka Zemlja znoji od brige, muškarci i žene pod stresom osnovali su klubove za bojenje i pridružili se forumima na kojima se sastaju kako bi prošli ono što Basfordova naziva digitalnom detoksikacijom. „Bojenje je analogna aktivnost“, kaže ona. „Ne može da gledate u svoj ajped. Ne ometa vas stalno brbljanje Tvitera ili zavodljivost Fajsbuka. Isključujete se.“

Basfordova, koji je samu sebe opisala kao „evanđelistu mastila“, ima zarazno poletan duh. Svaki minut u njenom društvu povećava utisak brze, pronicljive inteligencije, snažnog smisla za humor začinjenog ironijom i dobro je potkovana znanjem o biljkama. Kako se ispostavilo, njen deda je bio glavni baštovan u dvorcu Brodik na ostrvu Aran kod jugozapadne obale Škotske. „Provodila sam letnje i božićne praznike lutajući po divljim šumama i na imanju dvorca“, priseća se ona. „Živo se sećam strogo uređenog ograđenog vrta sa precizno zasađenim cvetnim lejama, pergolama odevenim u orlove nokte i, u centru, raskošnim sunčanim satom. Izvan zidova ležale su napola skrivene senice oivičene borovima, jezerca sa listovima lokvanja dovoljno širokim da se stane na njih, skrivena gnezda bumbara i hektari i hektari drveća prošarani rascvetalim ružičastim azalejama i ljubičastim rododendronima. Igrala bih se među njihovim korenjem i kvrgavim stabljikama.“

Ti zavodljivi trenuci na u prirodi Eršajra našli su se u slikama flore, faune i kućicama na drveću u „Tajnom vrt“ i njenom nastavku, „Začaranoj šumi“. A tako i baštovanske enciklopedije njenog dede, koje je nasledila kada je umro 1997. godine. „U tim priručnicima detaljno su opisane mnoge čudne i divne vrste“, kaže ona. „U svom poslu često uzmem list sa jedne biljke, laticu sa druge i verovatno seme sa treće, i kombinujem ih da napravim fantastičan botanički hibrid.“



Crtanje je bilo sve što je Basfordova zaista želela da radi. Crtala je gotovo na svemu, uključujući, sa četiri godine, zidove svog doma i to katranskom bojom koju je njen otac koristio za zaptivanje donjeg dela porodične barke. Isto nije bilo dozvoljeno crtanje po sestri. „Ne sećam se da sam zbog toga nagrabusila, što me sada dovodi u smešan položaj jer kad vidim Evi, moju trogodišnjakinju, kako bojicom ide prema zidu, moj prvi instinkt je: ʼHej, ne radi to!ʼ S druge strane, ne želim da obuzdam njenu kreativnu strast. Zato joj kažem: ʼPa, da vidimo da li možemo da obojimo neki papir.ʼ“

Bojanke Basfordove predstavljaju trijumf nepretenciozne ruralne estetike u kulturnom miljeu koji često favorizuje urbano i uglađeno. U njenom detinjstvu provedenom na otvorenom nije bilo računara i, manje-više, televizora. Pravila je pećine, borila se sa čudovištima, koristila maštu. Čak i danas, u svetu tableta, Basfordova više voli penkala i olovke nego piksele. „Digitalni rad je neverovatan i imam veliko poštovanje prema tim umetnicima, ali za mene je malo hladno, klinički i nema srca u linijama“, kaže Basford, koja koristi svoj Mek samo za brisanje mrlja čaja i grešaka koje je napravila kada je pas kinuo ispod stola i olovka je poludela. „Volim pomalo nesavršen krug, male nedostatke u laticama cveća koje ih razlikuju od drugih. Uvek sam volela raznolikost u prirodi. Nikada ne bih napravila bojanku zasnovanu na arhitekturi ili čisto apstraktnim oblicima jer im, po meni, nedostaje očaranost.“

Jedan od najranijih prototipova bojanke bio je vođen sličnim osećaj magije i čuda. Objavljen u dva dela 1612. i 1622. godine, britanski graver Vilijam Hol stvorio je niz mapa da ilustruju pesmu od 15.000 stihova Majkla Drajtona, Poli Olbion. Drajton je bio Šekspirov drug u piću, a njegova obimna pesma je vodila kroz Englesku i Vels, okrug po okrug, evocirajući usput topografiju i legende. Holove nadrealne neobojene mape – prepune čudovišta i mitova – transformišu elemente prirodnog sveta, šume se pretvaraju u žene lovce, reke se pretvaraju u vodene duhove. Stoga što su boje korišćene u rukopisima iz 17. veka bile preteške za papir, korišćene su vodene boje.

Proći će još tri veka pre nego što su se pojavile Krejola bojice. Tokom ranih 1900-ih, Bini & Smit- Iston, Pennsilvania, kompanija koja je proizvodila mastila, boje i krede –težila je raznovrsnosti. Domaće bojice su bile užasne, a skuplje verzije uvezene iz Evrope nisu davale dobre tonove. Nakon petljanja sa pigmentima i parafinom, Edvin Bini je napravio crnu ugljenu bojicu za označavanje sanduka i buradi. Godine 1903. Bini & Smit su razvili svoje prve bojice za decu – u kutijama od osam za petoparac. Edvinova supruga Alis, učiteljica, skovala je ime Krejola spajanjem francuske reči craie za kredu sa ola, od latinski izvedenog oleaginous, uljano.

Oprezno apolitičan rad Basfordove u velikoj je suprotnosti sa subverzivnim bojankama objavljenim u SAD ranih šezdesetih godina 20. veka. „Izvršna bojanka“ (1961) pažljivo je ukazala na bezdušnu korporativnu kulturu iz „Ljudi sa Menhetna“. Od omota od veštačke kože do poslednje stranice modernih izraza i marketinških reči, monotoni poslovni rad provlači se kroz tipičan radni dan sa mračnim uputstvima poput: „OVO JE MOJE ODELO. Obojite ga sivom bojom ili ću izgubiti posao“, i „OVO SAM JA. Ja sam izvršni direktor. Rukovodioci su važni. Odlaze u važne kancelarije i rade važne stvari. Oboji moje donje rublje u važne boje.“ Najrazornije od svega: „OVO JE MOJA PILULA. Okrugla je. Ružičasta je. Od nje me nije briga. Gledajte me kako pijem svoju okruglu, ružičastu pilulu ... i nije me briga.“

„Organizator“ je bila samo prva od mnogih tema za bojanje koje su se kretale od predsednika Kenedija (1962. godine, „Knjiga bojanki JFK“ – sa tekstom koji se pripisuju njegovoj četvorogodišnjoj ćerki, Karolini – bila je na vrhu liste bestselera Njujork Tajmsa 14 nedelja) do komunizma („Hruščovljeva Tajna bojanka: Vaše prvo crveno štivo“ ismevao je sovjetske vođe, njihove pristalice i život pod crvenom vlašću). Na najžešćem udaru su bili marginalni teoretičare zavere Društva Džona Birča, gde je parodija na njih sadržavala praznu stranicu sa naslovom: „Koliko komunista možete pronaći na ovoj slici? Ja mogu da nađem 11. Potrebna je vežba.“

Do 1962. godine bojanke za odrasle bile su toliko aktuelne da je dvedesetogodišnja Barbra Streisend svoje prvo gostovanje u emisiji „Šou Eda Salivana“ počela sa knjigom „Moja bojanka“, s podnaslovom: o devojci zaljubljenoj do ušiju a on ju je ostavio, pa dođavola s njim. Drugo izdanje albuma čuvene Babs (1963) otvorila su najčudnijia četiri minuta pop muzike ikada napisanih. Pesma počinje: „Za one koji vole bojanke / Kao neki...“. Možda nije slučajno što je 1966. godine Strejsend naslovila svoj sedmi album „Oboji me u Barbaru“

Za one koji vole postojanost u doba obeleženo metežom, voštani miris bojica može ih vratiti u jednostavnije, bezbrižnije vreme kada nisu žalili zbog prošlosti ili brinuli o budućnosti.

Beri Lubetkin, direktor klinike Instituta za bihejvioralnu terapiju u Njujorku, kaže da su bojanke za odrasle omogućile nekima od njegovih najugroženijih pacijenata da se opuste i nose sa panikom. Jedna tridesetpetogodišnja žena mu je rekla: „Gubim se u izboru boja i pokušavam da ostanem unutar linija. Sve ostalo se rastvara u pozadini.“

Lubetkin kaže da je ovo stanje aktivne, otvorene pažnje na sadašnjost upravo ono što se nada da će pacijenti postići tokom intenzivne meditacije koju preporučuje. Šansa da se praktikuje svesnost – svest o onome što iskusite i osetite u svakom trenutku, bez tumačenja i suda – može delimično objasniti popularnost bojanki Basfordove u Francuskoj, gde otprilike svaka treća odrasla osoba navodno koristi antidepresive ili neke druge oblik psihotropnog leka.

Basfordova i sama kaže da je terapeutska vrednost njenih knjiga u tome da podstakne bojažljive koloriste da budu kreativni bez tiranije prazne stranice. „Prazan list papira može biti veoma zastrašujući“, ona priznaje, „ali bojanka nudi nežnu tampon-zonu svima koji se unervoze od praznog platna. Ne morate da brinete o kompoziciji ili rasporedu, samo o bojenju.“

Dok mraz oduzima dah ovog oštrog popodneva, Basfordova razmišlja o tome zašto toliko ljudi starijih od 12 godina bira tako jednostavnu umirujuću aktivnošću. „Ako provedete ceo dan tipkajući po tastaturi i radeći sa tabelama, povratak kući na bojenje je monumentalna mentalna promena. Mislim da ta promena mora da izazove u vama nešto ćudljivo, nostalgično i prijatno.“

Autor. Franc Lidz
Izvor: smithsonianmag.com
Prevod: Aleksandra Mišić