Uskoro novi roman Dejana Stojiljkovića, autora bestselera „Konstantinovo raskršće“

Dejan Stojiljković, autor bestselera „Konstantinovo raskršće“ je ovih dana predao Laguni rukopis svog novog romana „Duge noći i crne zastave“. U pitanju je roman koji je pisan skoro tri godine i koji pred čitaoce ponovo donosi uzbudljivu žanrovsku mešavinu u autentičnom istorijskom okviru što je postao prepoznatljiv manir ovog pisca. Roman je smešten u 1386. godinu i govori o samim počecima trogodišnjeg srpsko-turskog rata koji se završio čuvenom Kosovskom bitkom. U fokusu radnje su vladari dve sukobljene zemlje, Knez Lazar Hrebeljanović i Murat I Hudavidegar (Pravedni) kao i vitezovi Reda Zmaja: Ivan Kosančić, Milan Toplica i Miloš Obilić. Roman prati događaje vezane za potragu trojice vitezova koja se dešava u Makedoniji, istovremeno se baveći događajima na srpskom i turskom dvoru koji prethode odlučujućem osmanlijskom pohodu na Evropu. Finale romana rezervisano je za bitku za Pirotsku tvrđavu a u njega je utkana i jedna ljubavna priča - romansa između Miloša Obilića i Olivere Lazarević. Stojiljkovićeva gotovo filmska naracija odvešće čitaoca pravo u srednji vek gde će biti svedok spektakularnih bitaka, uzbudljivih potera i dvoboja na život i smrt.
Pisan jezgrovitim ali prohodnim jezikom, prenoseći lepotu naših srednjovekovnih spisa i jezika, roman u sebi ima, pored istorijskog, i elemente fantastičnog i mitskog. U njemu se našlo mesta za apokrifna predanja o demonima i anđelima, slovensku i islamsku mitologiju, a čitalac će imati prilike da vidi Ivana Kosančića kako tumači Kabalu, sluša osmanske derviše kako se došaptavaju sa duhovima predaka, bude svedok nesvakidašnjih susreta. Kroz knjigu defiluju i druge poznate ličnosti iz istorije i legedne: Marko Kraljević, Bajazit Munjeviti, Nikola Altomanović, braća Musići, Jakub Čelebija...

Roman će početkom 2012. godine izaću u prestižnoj Laguninoj ediciji „Meridijan“ koju uređuje Igor Marojević. Do tada, čitaoci će uskoro moći bliže da se upoznaju sa sadržajem knjige i na specijalizovanom sajtu koji su u saradnji sa autorom napravili Lagunini vebmasteri. Za roman je urađen i moderan promotivni trejler koji će uskoro biti predstavljen publici.

U produžetku vesti pročitajte ekskluzivni odlomak iz romana.

Duge noći i crne zastave - odlomak iz romana

"Biće ovo duga noć...", reče Ivan Kosančić gledajući u živi mrak ispred sebe.
Noćas iz tog mraka izranjaju utvare, stotine njih, azapi očiju purpurnih od želje za krvlju, pijade u svojim verižnim košuljama i sa teškim metalnim kacigama na koje su zadenuli orlovska pera, spahije u čijim rukavima zvecka pesak Anadolije, kopljanici čiji oklopi blistaju pod alaj-barjacima zapletenim u vetar što divlja iznad Pirotskih kamenih kula...
Vatre gore u tom mraku, stotinu baklji kao stotinu očiju, blistave pukotine na neprozirnom pročelju od tamnog mesa i železa. Agareni su rešili da zapale nebo baš kao što je Musić zapalio zemlju pred njima. Baklje gore i na zidinama tvrđave, i negde na njihovom vrhu kapetan Musić sa nekolicinom svojih najboljih ljudi već ubira krvavu žetvu među Izmailćanima. Stefan ubija sa neopisivom lakoćom, njegov mač seva u mraku u blistavim, srebrnastim odsevima koje prate krici i prskanje krvi. Ka mestu gde je zauzeo položaj, najviše nadiru spahije, ono najbolje što Ali-paša može da pošalje na njih i Musić i njegovi ljudi ih šalju nazad, u noć iz koje su došli, prerezanih grla, odsečenih glava i udova.
Kod ispusta nad kapijom, ispod koje pešadija drvenim ovnom pokušava da razbije tvrdu hrastovinu, Stanoje Glavoseča diže ruke ka neprozinrom, noćnom nebu.
"Perune, primi ove krvave ljude!", čuje ga Kosančić kako zaziva svoje bogove. "Primi ih kao moju žrtvu tebi!"
Iz mraka doleću strele i džiliti, jedan deo šetnice gori, negde iza, nekoliko zapaljivih strela pogodilo je drveni krov konjušnice, stražari pokušavaju da ga ugase dok vatra proždire drvo i kamen. Glasovi usplahirenih ljudi i njištanje konja meša se sa bukom bitke.
Kosančić lagano, bez žurbe izvlači mač iz korica.
Kreće od jednog do drugog kraja bedema, hrabreći borce, upućujući strelce gde da nišane, naređujući kad i gde da se izruči kamenje ili vrelo ulje. Sila koja pritiska tvrđavu ogromna je, ljudi kidišu jedni preko drugih, živi sustižu mrtve i penju se preko njih, stotine robova, pešadinaca i ostalih boraca gledani sa visine bedema, obasjani sa stotinu buktinja, podsećaju na jedno telo, grozomoran splet mesa, kostiju i čelika...
I negde, u tom grotlu od ljudskih telesa ispod, poput zmije u mutnoj vodi, vijuga se dugi, crveni steg. On se uspinje na gore, uz bedem, preko leševa pobijenih azapa i robova, kao uz brdo od sagorenog i satrvenog ljudskog mesa, uz drvene stube, zajedno sa spahijama i običnim pešacima. Kosančić može da ga vidi sa severne kule gde upućuje strelce da gađaju u drugi red spahija pred kapijom. Dugački komad tkanine na koplju vijori se na vetru i svakom stopom kojom se uspne naviše, svakim trenom kojim je bliži vrhu bedema on u agarenskim vojnicima podiže borbeni duh.
Taj barjak je više od znamenja, i vojvoda Kosanički to dobro zna, Osmanlije veruju da u zastavama borave duhovi predaka i da ih upravo oni vode do pobede... Barjak je uporište duša, on je pravi predvodnik vojske, a ne paše i veziri.
I da, Kosančić jasno vidi mladog spahi oglana u gizdavom oklopu kako steže koplje sa tim barjakom i u njemu prepoznaje Ajdina, najmlađeg sina Zujnedin-Age. Vojvoda Kosanički tren ili dva zuri u prizor pred sobom, odmeravajući razdaljinu koju Ajdin treba da pređe da bi se uspeo na bedem, procenjujući hitrost i brzinu kojom to čini. Zatim poteže i kratki mač i kreće od severne kule šetnicom gde branioci ogorčeno drže bedem ne odstupajući iako je neprijatelj brojniji, iako su zasuti kišom strela. Negde na pola puta, on dolazi do mesta gde je odbrana popustila, trojica Osmanlija su već ušli na šetnicu, ostali se penju uz stube. Kosančić seče ruku u ramenu prvom od azapa, drugom zariva kratki nož u grlo, trećem odseca glavu lakim ali silovitim zamahom mača. Dok to radi krajičkom oka vidi kako je Ajdin već na pola puta do vrha bedema. Pijade ga štite po bokovima, a strelci pokrivaju. Kosančić trči niz šetnicu, skoro istom onom brzinom kojom se Ajdin uspinje ka vrhu, strele fijuču oko njega, krv prska, vrište i urlaju posečeni, preklani i spaljeni ljudi. Ali sve što vojvoda vidi jeste crveni alaj barjak koji je sve bliži južnoj kuli.
On stiže tamo upravo u trenutku kada buljuk pešadinaca provaljuje kroz redove branioca. Sa nekoliko zamaha mačevima on otvara sebi put do mesta na bedemu na koje su oslonjene merdevine. Trenutak potom, na to mesto penje se Ajdin dižući barjak ka nebu, kličući pobedonosno Alahovo ime dok uglačanim čizmama stupa na goli kamen. Taj njegov vrisak obojen trijumfom pozdravlja čitava osmanlijska vojska, kako ona što je pritiska bedeme tvrđave, tako i ona što u podnožju hita da se uspne uz njih.
Ali to traje kratko, jer ispred Ajdina, kao da se stvorio niotkud, stupa vitez u crvenoj dolami na kojoj je izvezen znak Zmaja. I Ajdin se tada seti reči Asad-bega, seti se priča o Zmajevima i partljka od ruke ispod aginog skerletnog ogrtača.
Kosančić zari mač u njeogove grudi, probijajući zlatom i draguljima okićeni damašćanski oklop. Ajidn ne ispusti nikakav krik, samo blagi grč titra na njegovom licu, znak više iznenađenja nego bola. On stoji tako ukočen dok vrh mača viri iz njegovih leđa i gleda u viteza koji mu je zadao smrti udarac. Kosančić uzvraća pogled, desna ruka mu steže rukohvat mača a levom poseže za kopljem na čijem vrhu se vijori crveni barjak iznad koga su vučja glava i konjski rep. U trenutku kada mu uzima koplje iz ruke, Kosančić izvlači mač i Ajdinovo telo pada unazad, preko bedema, pravo u vrtlog od ljudskih telesa u podnožju.
Na bedemu Pirotske tvrđave ostaje da stoji hrišćanski vitez stežući osmanlijski ratni steg, znamenje pobede. Zeleni barjak vijori se na vetru, kao da ne haje za haos bitke, nedugo zatim, počinju da se pojavljuju prve pukotine u agarenskom bojnom poretku. Prvi popuštaju azapi na bedemima, odmah zatim, u samom podnožju, delovi konjice odstupaju nazad. Više nema nikakvog reda u vojsci koja je pritisla zidine starog Arvunija, uzalud viču kapetani i prete vešanjem i sečom, uzalud telali duvaju u zurle i lupaju u dobodoše...
Osmanlijska vojska velikog vezira Ali-paše više nije pobedosna i silna, već vojska koja se povlači.