Samo jedan pogled na police sa trilerima dovoljan je da potvrdi sledeće: postoji novi žanr koji osvaja knjižare širom sveta.
U magazinu
Ivning standard, Rozamund Urvin pisala je o trenutnom usponu čik noara u svetskom izdavaštvu, novom talasu psiholoških trilera usmerenom ka ženskim čitaocima. Za razliku od čiklita, napisala je, ove knjige „nemaju srećan kraj, venčanicu ili kolica za bebu, samo napetu radnju i namučene duše. Ovo su trileri smešteni u sferu domaćinstva, priče o intimnim izdajama i nepoverenju.“
Kako je istakla, zajednički im je strah od nepoznavanja drugih ljudi – posebno partnera – „ideja da naši najbliži i najdraži kriju najužasnije i najmračnije tajne“. „Iščezla“ autorke Džilijen Flin o otrovnom odnosu nedopadljivog Nika i psihotične Ejmi, koje na filmu glume Ben Aflek i Rozamund Pajk, naširoko je priznata kao knjiga koje je pokrenula trend, iako mislim da je ključna takođe bila i „Pre nego što zaspim“ Stivena Votsona.
Međutim, ono što je članak propustio da iskaže jeste da je brak, a ne odnosi, u fokusu mnogih od najuspešnijih romana novog žanra.
Čik noar je zapravo čiklit koji je prešao na mračnu stranu – smrtonosni koktel koji je glavna junakinja natočila u Manolo Blahnik cipelama, na primer. Ali istovremeno on je i ispitivanje potencijalnih opasnosti braka – posvećenih, složenih odnosa u koje su stupile odrasle žene – to je ono što zaista izdvaja ove knjige kao poseban trend.
Ljubitelje psiholoških trilera koje pišu žene namenjeni su čitateljkama koje su prethodnih 10 ili 15 godina razmazile autorke poput Megi O’Farel, Sofi Hane, Niki Frenč i Elizabet Hejns – one, i mnoge druge, napisale su romane koji se ne ispuštaju iz ruku. U većini je reč o nezavisnoj, samoj ženi koja se nađe u opasnosti tokom potrage za seksom ili vezom.
Šta je onda to u pozadini ovog naglog talasa trilera o braku? Cinici će, bez sumnje, reći da je do pisaca koji pokušavaju da se prikače na ogroman uspeh Džilijen Flin, ali mislim da tu ima nečeg više. Pre svega, kako je to i sama Džilijen Flin istakla, njena prva dva romana govore o likovima koji su veoma usamljeni.
Možda je tu reč i o periodu života u kome se pisac nalazi: Flinova, Tana Frenč i ja smo, na primer, udate i imamo decu. Mada ni to ne deluje kao cela priča. Imam dve teorije o ovom iznenadnom interesovanju za pomenutu temu.
Prvo, kako u brakove stupamo sve kasnije i kasnije, žene u brak ulaze sa većim potencijalnim gubicima. Mnoge od nas plaši šta će se sve promeniti udajom i dolaskom dece: naše karijere, naša nezavisnost (finansijska i svaka druga), sam naš identitet. Brak je najintimniji odnos i to može biti zastrašujuće za one koji su navikli da budu dovoljni sami sebi.
Drugo, živimo u vremenu izloženosti. Svakoga dana putem svih oblika medija –
Fejsbuk,
Tviter, rijaliti televizija – bombarduju nas ličnim stvarima o drugim ljudima kao nikada do sada. I dok se ljudi osećaju sve slobodnijima da podele sopstvene detalje, za mnoge je ipak deljenje priča o braku isključeno: ako je brak dobar, onda zbog lojalnosti; ako je loš, ćutimo zbog sramote. Dve stvari se najčešće kriju vezane za brak – seks i novac – i niko sem to dvoje ljudi ne zna pravu istinu. Za nekoga ko piše psihološke trilere, takve teme su prosto neodoljive.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Dragan Matković