Laguna - Bukmarker - Uzbudljiva istorija pozorišne predstave iz 1904. godine - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Uzbudljiva istorija pozorišne predstave iz 1904. godine

Kada je „Petar Pan“ izveden 1904. na pozorišnim daskama, odmah je postao hit, „pravo uživanje od početka do kraja“, pisao je londonski Tajms tog decembra. Deo tog zadovoljstva bila je Nedođija – mesto na kome je mašta dece Darlingovih postala stvarnost.



Tvorac Petra Pana, Dž. M. Bari, opisao je Nedođiju kao „ostrvo s čudnovatim velikim, tu i tamo, mrljama, koralnim grebenima i gusarskim brodom na pučini, sa urođenicima i samotnim skrovištima, patuljcima koji su skoro uvek krojači, pa onda pećinama sa rekom koja kroz njih teče, sa kraljevićem koji ima šestoro starije braće, kolibom koja samo što se nije srušila i jednom malom staricom kukastog nosa“. Ovakvi likovi su živeli u pozorišnoj predstavi u Engleskoj na početku novog veka, a u ovoj predstavi, kako piše u jednom prikazu iz Njujork Tajmsa iz 1905, „gospodin Bari ne prikazuje gusare i Indijance onako kako ih zamišljaju odrasli, već kao stvorenja viđena dečjim očima“.

U praksi je to značilo prikazivanje strašnog plemena koje živi u Nedođiji na način koji već na početku dvadesetog veka izgleda kao karikatura. Ovako je pisao londonski Tajms:

„...Nedođiju nastanjuju crvenokošci i gusari, koji nam brže-bolje pokazuju da umeju da se ponašaju u skladu sa svojim imenima. Indijanci uvek naslanjaju uho na zemlju, onda ispuštaju nezemaljske zvuke i pripremaju se da nekome oderu skalp – na primer, nekom gusaru.“

Ovakav opis tada nije bio kontroverzan. I mada je veći deo Barijevog originala i danas odličan kao i pre 110 godina, Lilica Tigrica i njeno pleme postali su problem za savremenu produkciju. Ne postoji valjan razlog da pleme američkih starosedelaca – „njih ne treba mešati sa Delavarima i Hjuronima, koji su mekša srca“, napisao je Bari – živi u Nedođiji, gde ih je nemoguće odstraniti iz priče. Ali skoro je podjednako nemoguće opisati ih na način koji nije uvredljiv.

U pozorišnoj predstavi, Petar naziva pleme „pikanini ratnicima“, a u „Petru Panu i Vendi“ (Barijeva adaptacija priče u knjigu, objavljenu 1911), oni su predstavljeni kao „pleme Pikanini“ – što je termin koji obuhvata „drugost“ svih vrsta, od Aboridžina u Australiji, do potomaka robova u SAD. Barijevi plemenski ljudi komuniciraju na jeziku pidžin; ratnici imaju replike poput „uh, uh, ua!“ Lilica Tigrica je malo rečitija; izgovara rečenice poput: „Petar Pan mene spase, ja njegova veliki prijatelj. Ja ne pusti gusari naneti njemu zlo.“ Petra zovu „Veliki Beli Otac“ – naziv koji je Bari prvobirno odabrao za celu predstavu. Zvuk tam-tama u znak pobede ključna je tačka zapleta.

„To je bio popularan fantazijski trop“, kaže En Hibert Alton, profesorka engleskog na Univerzitetu Central Michigan i urednica školske edicije „Petra Pana“. „Bari je ispričao priču na samom početku dvadesetog veka i mislim da je ovako razmišljao: priča je dobra, može da se napravi i dobra predstava. Bio je tipičan viktorijanac – a to je epoha kada su Britanci i dalje voleli da se hvale kako sunce nikad ne zalazi u Britanskoj imperiji“.

„Petar Pan“ je nastao iz odnosa koji je Bari izgradio sa dečacima iz porodice Luelin Dejvis i iz igara koje su igrali. U biografiji „J. M. Barrie and the Lost Boys“, pisac i filmski producent Endru Berkin kaže da je njihov svet bio „svet gusara, Indijanaca i pustih ostrva“ – nekakva mešavina viktorijanskih avanturističkih priča. Bari je verovatno bio pod uticajem priča Džejmsa Fenimora Kupera, kaže Alton; takođe je voleo petparačku literaturu – kičaste avanturističke romane. Berkin piše da je jedna knjiga pogotovo, „Koralno ostrvo“, dala obrise avanturama koje je Bari smišljao za braću Luelin Dejvis. U knjizi postoje i „domoroci“: nasukani na ostrvu, beli junaci nailaze na dve grupe urođenika, od kojih jedni proganjaju druge. Kada vide da progonitelji nameravaju da ubiju ženu i njenu decu, junaci dolaze kao spasitelji; sprijatelje se sa plemenom koje su spasli, a naročito sa poglavicinom prelepom ćerkom. Ne razlikuje se mnogo od načina na koji su Petar i Lilica Tigrica postali prijatelji – kada ju je spasao iz ruku gusara kapetana Kuke.

Kako god da je pleme dospelo u roman, Barijevom delu se nije toliko tražila dlaka u jajetu kao što je to bio slučaj sa opisima urođenika u dečjim knjigama napisanim u sledećoj generaciji autora – „Meri Popins“ na primer, ili „Mala kuća na preriji“ – koje su bile podvrgnute mnogo žešćoj kritici, kako od strane čitalaca, tako i od strane akademika.

Napisana 1934. (više od 20 godina nakon Barijevog „Petra i Vendi“), „Meri Popins“ je sadržala poglavlje u kojem čuvena dadilja vodi decu u obilazak četiri strane sveta, gde sreću, po rečima autorke P. L. Travers: „Mandarinaca na istoku, Indijanaca na zapadu, Eskima na severu i crnaca na jugu, koji govore pikanini jezik.“ Do 1980, ovo poglavlje je postalo toliko problematično da je javna biblioteka u San Francisku skinula knjigu sa polica; Traversova je prepravila poglavlje, tako da su u njemu „panda, delfin, polarni medved i ara papagaj“.

Neke knjige su toliko očigledno bile uvredljive da su skoro momentalno bile izmenjene: „I ne osta nijedanAgate Kristi prvo je objavljen u Engleskoj pod naslovom „Deset malih crnaca“. Naslov je promenjen 190, za prvo američko izdanje. I dok „Mala kuća na preriji“ Lore Ingals Vajlder, prvi put objavljena 1935, nikada nije revidirana, postoji pozamašan korpus naučnih kritika koje preispituju prikazivanje naroda Osejdž koje porodica Ingals susreće kao zastrašujuće „one koji su drugačiji“.

Nasuprot tome, „Petar Pan“ se provlači prilično lepo. S vremena na vreme se otkaže neka predstava zbog sadržaja – 1944, jedna škola na Long Ajlendu morala je da otkaže planiranu produkciju – ali nema mnogo kritički nastrojenih akademskih radova koji se bave plemenom koje je Bari izmlislio. Tako da je originalan tekst i dalje nepromenjen.

„Petar Pan“ je neobična pojava jer je zaštićen, objašnjava Alton. Bari je poklonio autorska prava dečjoj bolnici Great Ormond Street u Londonu, a kada su autorska prava istekla 1987, Britanski parlament je izglasao poseban zakon po kome bolnica dobija pravo na ubiranje prihoda od autorskih prava od pozorišnih predstava, emitovanja na radiju, e-knjiga i drugih adaptacija, na neodređeno vreme.

Godinama je bolnica strogo vodila računa o tome ko koristi „Petra Pana“ i kako. „Niko nije smeo da ga pipne“, kaže Alton. U Velikoj Britaniji svako ko pravi neku adaptaciju priče ili učestvuje u njoj – pa čak i škole – i dalje mora da traži odobrenje od bolnice.

Mada, ranije adaptacije koje su dobile odobrenje nisu mnogo unapredile Barijev prikaz starosedelaca. Naprotiv, Diznijev film iz 1953. udvostručio je rasne stereotipe; jedna od pesama u filmu je „Kako je crvenokožac postao crven“.

Mjuzikl iz 1954. (sa potpuno drugačijim pesmama od Diznijevog filma) i dalje je imao plemenske ljude koji trče po sceni i govore: „Uga, vuga, vigvam“. „Sondra Li u ulozi Lilice Tigrice, indijanske lepotice, je neverovatna“, napisao je Bruks Atkinson, koji je tada bio višegodišnji pozorišni kritičar Nujork Tajmsa. „Pleše i ponaša se kao neotesana Indijanka sa gradskim naglaskom koji je podrugljiv i komičan“. Televizijska verzija mjuzikla iz 1960. redovno se pojavljivala u programskim šemama En-Bi-Sija u narednim decenijama.

U skorije vreme, reditelji koji se late „Petra Pana“ pokušavaju da unaprede ove ideje, makar malo. „Kuka“, film Roberta Zemekisa iz 1991, potpuno izostavlja pleme. Kada je britanski reditelj Tim Kerol priredio „Petra Pana“ za Festival u Stratfordu 2010, pleme je pretvorio u Amazonke.

„Uloga Indijanaca u predstavi je da budu egzotični i pomalo divlji“, napisao je u imejlu. „Ali upotreba tog termina (i stereotipova) mogla je samo da uvredi publiku u Severnoj Americi. Čini mi se da su Amazonke fin način da se ubiju dve muve jednim udarcem: kao mitske ratnice, zadovoljile su kriterijum egzotičnosti i divljaštva; a i dobio sam priliku da zaposlim grupu žena“.

„Pan“ iz 2015, film koji se bavi prvim godinama Petra Pana u Nedođiji, dok je bio siroče koje su kidnapovali gusari i terali ga da radi u rudniku, napravio je sličan izbor. U filmu je Runi Mara u ulozi Lilice Tigrice, ali pleme je odeveno u neobično drečave nijanse roze, ljubičaste, smeđe i svetloplave boje tako da izgleda dovoljno nestvarno da ne može da se pomeša sa nekim plemenom američkih Indijanaca.

En-Bi-Sijeva verzija mjuzikla iz 1954. ide u suprotnom pravcu, u potrazi za nečim autentičnim. Pa tako, u njihovoj verziji iz 2014. godine nepoznata glumica Alana Sonders, koja po očevoj liniji ima daleke veze sa narodom Čiroki, igra Lilicu Tigricu, a pesma „Ug-a-Vug“ je adaptirana tako da sada sadrži prave fraze iz govora američkih starosedelaca. Možda zahvaljujući ovim promenama današnji režiseri neće za sto godina izgledati kao promoteri grubih rasnih stereotipa; možda će izgledati podjednako nespretno kao Barijeva originalna zamisao odnosa između plemena i Petra – „Mi crvenokošci – ti veliki beli otac“.

Autor: Sara Laskov
Izvor: smithsonianmag.com
Prevod: Borivoje Dožudić


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
radno vreme delfi knjižara za vreme praznika 11 novembra 2024  laguna knjige Radno vreme Delfi knjižara za vreme praznika 11. novembra 2024.
08.11.2024.
Tokom državnog praznika – Dan primirja u Prvom svetskom ratu – Delfi knjižare rade po neizmenjenom radnom vremenu. Kada je reč o onlajn porudžbinama – kurirska služba u ponedeljak 11. novembra neće...
više
dragan velikić navika guši svaku pobunu laguna knjige Dragan Velikić: Navika guši svaku pobunu
08.11.2024.
„Pisac obično od fikcije stvara stvarnost. U ovom slučaju pisac od stvarnosti stvara fikciju“, rekao je na promociji nove knjige dvostrukog dobitnika Ninove nagrade Dragana Velikića istoričar ume...
više
ana atanasković trudim se da pamtim ono što je plemenito laguna knjige Ana Atanasković: Trudim se da pamtim ono što je plemenito
08.11.2024.
Ana Atanasković, spisateljica iza koje stoje romani koji se čitaju u dahu, ponosna Kruševljanka koja je zaljubljena u Beograd i u istoriju svog naroda, otkriva tajne svog najnovijeg romana „Zmajeva že...
više
uzbudljiv psihološki triler sve što nikad nismo izgovorili sloun harlou u prodaji od 12 novembra laguna knjige Uzbudljiv psihološki triler: „Sve što nikad nismo izgovorili“ Sloun Harlou u prodaji od 12. novembra
08.11.2024.
Triler koji će vas držati u neizvesnosti sve do poslednje stranice, „Sve što nikad nismo izgovorili“ Sloun Harlou, mračna je ljubavna priča s mnoštvom obrta i napetosti. Iako su prošli meseci ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.