Vanja Bulić: Moja životna priča

Ime je dobio na lutriji, a radni vek je proveo kao novinar. Po njegovom romanu snimljen je film „Lepa sela lepo gore“. Priredio je dnevnik iz Haga Veselina Šljivančanina, a napisao je i romansirane biografije glumaca Petra Božovića, Miše Janketića, Marka Nikolića, Lazara Ristovskog i Jelisavete Seke Sablić, ali i Ace Lukasa. Ipak, najponosniji je što je otac tri sina.



Rođen sam 1947. godine, po obrascu nove države: majka Bosiljka iz Cetinja i otac Dušan sa Durmitora započeli su zajednički život u Štipu. Otac je bio vojno lice, a majka gimnazijalka. Mene su napravili u Štipu, a rodio sam se u Kumanovu. Sestru su napravili u Kumanovu, a rodila se u Skoplju. Ime sam dobio tako što su očevi kumovi u oficirsku šapku ubacili cedulje sa tri imena – Kostja, Nikita i Vanja. Kum je izvadio ceduljicu sa mojim imenom, koje sam mnogo godina kasnije ukrasio na krštenju imenom Obrad.

Od Kumanova do Novog Beograda

Iz Kumanova smo se preselili u Sarajevo, gde je otac, inače predratni apsolvent prava, završavao višu vojnu školu, a odatle smo se odselili u Vipavu u Sloveniju. Celo ovo putešestvije dogodilo se u prvih pet godina mog života. Iz života u Vipavi ostala mi je u sećanju samo jedna slika: moja sestra Branka i ja smo se igrali na tavanu oficirske zgrade jer su nam se deca smejala što ne znamo slovenački jezik i govorimo makedonski. Jednog dana kada smo otvorili vrata tavana, pred nama su lelujale noge obešenog oficira. Obukao je svečano odelo i stavio ordenje na grudi. Kasnije je jedan drugi oficir ubedio sestru i mene da nismo ništa videli na tavanu.

Bila je 1952. godina i vojna lica su već nekoliko godina preko noći nestajala. Otac je dobio premeštaj za Beograd. Prvo smo živeli u Višegradskoj ulici i hranili se na bonove u hotelu „Balkan“. Ubrzo smo se preselili na Novi Beograd, a otac na Goli otok. Bio je major na potpukovničkom mestu, načelnik jednog odeljenja u Vojnoistorijskom institutu. Mnogo godina kasnije shvatio sam da su u zakasneloj fazi progona na Goli otok tamo odvođeni srpski i crnogorski oficiri. Umesto u penziju, odveli su ih na društveno korisni rad, s kog su se, ako bi ostali živi, vraćali u neprepoznatljivom stanju.

Novi Beograd je bilo ostrvo na pesku, a kada neko ode na Goli otok, njegova porodica postaje ostrvo na ostrvu, izolovana i skrajnuta iz realnog života. Mnogo godina kasnije ja sam rehabilitovao oca, koji do kraja života nije mogao da shvati zašto je bio odveden na Goli otok i zašto je odande došao kao građanin drugog reda, kome su na izvesno vreme oduzeta građanska prava. Kao devetogodišnji dečak bio sam u poseti ocu na Golom otoku. Poneo sam knjigu „Čarobna riblja kost“, koju sam dobio kao nagradu za odličan uspeh. Knjiga mi je ispala u more kad su majku, mene i sestru prevozili od Vinodola do Golog otoka. I danas sanjam knjigu koja tone dok se talasa čarobna riblja kost nacrtana na koricama. Ja sam počasni član Udruženja golootočana, a moj najstariji sin Dušan je pre desetak godina otišao na Goli otok i doneo nekoliko kamena. Jedan kamen je malterom zakačio na dedin grob, a na Fakultetu političkih nauka diplomirao je sa temom o Golom otoku kao državnom projektu. Napisao sam roman „Oko otoka“, koji prati život porodice golootočana u periodu od pedeset godina. Dušan je napisao scenario za TV seriju po ovoj knjizi i ekranizacija se očekuje naredne jeseni.

Pesak, bare i pecanje

Moje detinjstvo i mladalaštvo na Novom Beogradu može se pročitati u romanu „Tom Sojer“. Pesak, bare, pecanje, po ceo dan igre ispred zgrade ili u školskom dvorištu. U drugom razredu srednje škole nas petorica drugara iz jednog odeljenja Devete beogradske gimnazije osnovali smo rok sastav Sidra. Iz milošte su nas zvali „sidrići“. Bili smo najpopularnija novobeogradska grupa. Dve godine smo bili predstavnici Beograda na susretima mladih Jugoslavije u Daruvaru i Prištini. U to vreme bilo je važnije da u grupi svira neko iz moje škole ili ulice nego da li si dobar muzičar.

Jednog leta otišli smo na radnu akciju u Zagreb. Gradili smo nasip na Savi i svako veče svirali ispred brigadirske barake. Vratili smo se kao udarnici i, kao starije maloletnike – primili su nas u partiju. Niko nas nije pitao za mišljenje. Pozvali su nas na partijski sastanak, dali nam po karanfil i crvene knjižice. Kad sam došao kući s crvenom knjižicom, otac me začuđeno gledao: sin golootočana primljen u partiju?! Da nije prevaspitani saradnik policije?

Rokenrol

Svirali smo zajedno s Crnim biserima na terasi Radničkog univerziteta kada su izbile studentske demonstracije. Studenti su se popeli uza zid, pobacali zvučnike, koje smo skupo platili novcem zarađenim na igrankama. Ritual je praćen uzvicima: „Uaaa, crvena buržoazija!“ Sutradan sam se spremao da sa studentima krenem prema centru grada. Na grudima sam imao oznaku „Crveni univerzitet Karl Marks“. Brijao sam se u kupatilu, jer sam želeo da uglađen budem u prvim revolucionarnim redovima. U stan je uletela usplahirena komšinica i obavestila mog oca da su kod podvožnjaka postavljeni mitraljezi. Otac je zaključao vrata kupatila i ja sam, sedeći na klozetskoj šolji, dočekao kraj revolucije. Dva dana kasnije studenti su u Studentskom gradu pevali „Druže Tito, mi ti se kunemo“, a mi smo kotrljali kamenje, svirali i pevali „Satisfaction“.

Kada smo napunili dvadeset dve godine, nakon dvomesečne svirke u Budvi odlučili smo da prestanemo da sviramo. Međusobno smo se okumili i danas se družimo, igramo preferans, pečemo rakiju i sviramo neku drugu muziku. Gitara ide iz ruke u ruku, a dogodilo se jednom da je na žurku stiglo pet gitara. Pogrešno je reći – bavili smo se rokenrolom. Rokenrol, kao najznačajniji kulturološki pokret 20. veka, bavio se nama i pomogao nam da u vreme socijalizma budemo drugačiji, slobodniji, odvažniji...

Sport

Uporedo sa sviranjem igrao sam odbojku, počeo da studiram medicinu i naučio da igram preferans. Medicinu sam brzo batalio, na sopstvenu sreću i sreću budućih pacijenata. Započeo sam studije političkih nauka i počeo da pišem u lokalnom listu Novi Beograd, u kome sam naučio sve o novinarstvu. Početak je bio čudan: s radne akcije na Đerdapu doneo sam fotografiju na kojoj lepa brigadirka predaje cveće drugu Titu, koji je posetio gradilište hidrocentrale. Napisao sam nekoliko strana. U listu Novi Beograd objavljena je slika preko cele stranice i nekoliko redova iz mog teksta. Na moju sreću, vispreni urednik je shvatio da donosim slike, a umem i da pišem, pa sam narednih deset godina proveo u lokalnom listu.

Odbojka je veoma bitna u mom životu. Igrao sam u Radničkom i povremeno bio kapiten. Kad smo ušli u Prvu ligu, muška ekipa je 1976. godine rasformirana jer je procenjeno da sva sredstva valja uložiti u žensku ekipu. Devojke su zaista tri godine uzastopce bile prvaci Jugoslavije, ali do danas Radnički nije ponovo dobio mušku ekipu. Moji sinovi, blizanci Ognjen i Ivan, još uvek igraju odbojku, a školovali su se za trenere. Ivan ima svoju školu odbojke Volejbul, a Ognjen je trener u Crvenoj zvezdi. Obojica su igrala u Premijer ligi, a Ivan je četiri godine igrao u inostranstvu. Sport mi je pomogao da devedesetih godina sačuvam decu od ratnog ludila. Najstariji sin Dušan je rvao u Partizanu, a igrao je kratko i rukomet.

Vojnički dani

Očev Goli otok me pratio kroz život. U vojsci sam bio vojnik-novinar u Vojničkim novinama u Niškoj armijskoj oblasti. Nemam nijedan ispaljen metak jer sam odmah po dolasku krenuo na takmičenja kao odbojkaš, a nastavio služenje u vojsci kao novinar. Pisao sam iz vojske za gotovo sve novine u Beogradu, posebno za Borbu, koja je imala rubriku „Naše oružane snage“. Iz vojske je trebalo da izađem kao vojnik u pomoćnoj četi, zadužen za nošenje platforme minobacača teške dvanaest kilograma. Sažalili su se i upisali u vojnu knjižicu da sam nišandžija, koji će nositi merni instrument težak dvesta grama. A kad je izbio rat devedesetih godina prošlog veka, pozvali su me u vojni odsek i obavestili da ću biti nišandžija u tek formiranoj jedinici. Uzalud sam tvrdio da nisam ispalio nijedan metak u vojsci i da pojma nemam kako se koristi sprava za nišanjenje minobacačem. Strogo mi je saopšteno: „Druže, tebi ovde piše da si nišandžija i bićeš nišandžija.“ Na sreću, nikad me nisu pozvali da u borbi pokažem svoje umeće.

Sve što nije moglo da bude objavljeno u zvaničnim glasilima, moglo se pročitati u omladinskoj i studentskoj štampi. Istovremeno, časopisi, posebno Duga, NIN i Zum reporter, oberučke su prihvatali novinare iz omladinske štampe. Interesantno je kako smo tada zapošljavali novinare u Omladinskim novinama: neko pošalje nekoliko dobrih tekstova i dobije telegram da se javi redakciji i dobije radnu knjižicu. Slaviša Lekić, na primer, došao je na preporuku svog budućeg kuma, koji mi je rekao da ima odličnog druga iz razreda koji ume da se bije i odlično piše pismene zadatke iz srpskog.

Urednik u Dugi

Osamdesete godine su bile godine novog talasa ne samo u muzici. Posle Titove smrti nastupile su godine slobodarskog blagostanja, koje su iznedrile rat i ubile jednu, tako smo tada smatrali, srećnu državu. Posle Osme sednice i dolaska Slobodana Miloševića na vlast u Srbiji, shvatio sam da je potpuna iluzija moja želja da pored tri sina dobijem i ćerku. Počeo je rat i moj najplodniji deo novinarskog rada. Bio sam pomoćnik glavnog urednika u Dugi, u kojoj je, pored sjajne muške postave, radilo i šest izuzetnih žena: Dada Vujasinović, Duška Jovanić, Mirjana Bobić, Zdenka Aćin, Ljiljana Habjanović i Vesna Mališić. One su pomogle da i muški deo redakcije ima realniji odnos prema ratu.

Karijera na televiziji

Devedesetih godina sam počeo da radim na televiziji, na Trećem kanalu, i napisao svoju prvu knjigu „Kako sam gajio blizance“. Pored emisije „ZAM“, koja mi je omogućila da preživim, jer sam putovao sa pevačima po Evropi, počeo sam serijal „Crni biseri“. Emisija je emitovana devetnaest i po godina. Kad god su novi urednici pokušavali da joj promene koncepciju, prenosio sam je na drugu televiziju, a kad sam dobio otkaz na TV Hepi, „Biseri“ su godinu dana emitovani na OBN u Sarajevu. Bilo je to vreme kada je ukinuta BK televizija, u kojoj sam prvo bio glavni urednik satelitskog programa i potom urednik zabavnog programa. Radio sam dve emisije – „Biseri“ i „Od bisera grana“.

O filmu „Lepa sela“

U prvoj polovini devedesetih godina u Srbiji se dogodio narod, a meni se dogodio film „Lepa sela lepo gore“. Pročitao sam kratku vest u Ekspres politici o jednom događaju u tunelu Ušće na putu Višegrad-Goražde. Pisalo je da se preživeli nalaze u bolnici u Užicu. Otišao sam u Užice i čuo od Slađana Simića neverovatnu priču. Ipak, ne bi bilo ni filma ni mog romana da na rastanku Slađan nije rekao da su u bolnicu doveli ranjene muslimanske borce i da se on i njegovi drugari spremaju da im „čupaju infuzije kad sestre i lekari spavaju“. Ta rečenica je bila šlagvort za paralelnu priču iz bolnice, koja je izmaštana, a priča iz tunela je, uz umetničku slobodu Srđana Dragojevića, pratila realni događaj.

O porodici

Već devet godina sam u penziji i radim ono što najviše volim – pišem. Moji romani u izdanju Lagune, posebno serijal sa novinarom Novakom Ivanovićem i redakcijom Duge, koju sam oživeo, dostigli su zajednički tiraž od dvesta hiljada primeraka. Penzija mi je donela osam sati više koje dnevno mogu posvetiti pisanju, jer ne moram da idem u redakciju. Još uvek igram dva puta nedeljno odbojku na DIF-u i jednom nedeljno igram preferans sa kumovima, a život mi je ulepšao unuk Todor.

I kad sam pomislio da mi se ništa iznenađujuće više ne može dogoditi, pre dva meseca mi u podzemnom prolazu kod Sajma priđe jedna starija gospođa. Kaže da je dugo tražila moj broj telefona. Njen ujak je bio na Golom otoku i veoma retko je pričao o tome. Jednom je, valjda zbog griže savesti, ispričao kako je „ubio od batina nekog Dušana Bulića iz Žabljaka, koji nije smeo da se brani“. Pitao sam da li je njen ujak bio islednik ili čuvar u zatvoru? Bio je zarobljenik, a prijavio se dobrovoljno da bije Bulića, koji je bio dvadesetak godina stariji od njega. Pitao sam zašto ga je tukao. „Zato što tvoj otac nije hteo da bije druge zarobljenike koji su dodatno kažnjeni.“

Sutradan sam odveo sinove da čuju ovu priču. I otišli smo nasmejani kući.

Autor: Ljubomir Radanov
Izvor: Kurir