Novim romanom „Vatra i led“ Vesna Radusinović se kao intrigantna autorka na velika vrata vratila na top-liste najpopularnijih romana, što je bio dovoljan razlog da se zapitamo zašto joj je za tako nešto trebalo sedam godina medijske ilegale. Iskreno, vrcavo i oštro, onako kako to samo ona ume, otkrila nam je u intervjuu koji je pred vama.
Ako su knjige mesto gde pisac može da napiše, uradi i proživi sve ono što poželi, onda je pisanje posao iz snova. Vesna Radusinović predstavlja odličan primer te teze. U svojim knjigama ne bavi se fikcijom, već realnošću i likovima, koji su do te mere kompleksni da ponekad od čitalaca dobiju nazive mitskih stvorenja, postanu veštice, sukube i rospije. Svesna je da stranice koje napiše imaju težinu u rasponu od pera do planine, pa tako i deluju na čitaoca – ili ga tek okrznu ili ga prepolove, raspolute, nateraju da vrisne, zakoči i zagleda se u sopstveni život. U tome leži moć pisca kojom kao autorka bestselera savršeno vlada.
Čitaoci joj veruju jer je na papiru ista ona Vesna kakva je i u stvarnom životu. A u tom svom mikrosvetu svoju harizmu, emocije i intelekt već više od dve decenije troši samo na dva muškarca – sina Vedrana i Milomira Marića, pisca „Dece komunizma“, autora „Ćirilice“ i dokumentarnih filmova „Lepi i mrtvi“ i „Istina je laž“, čiji je Vesna producent. O tome zašto smo na njenu novu knjigu čekali punih sedam godina, Vesna daje zanimljivo objašnjenje.
„Upućeni kažu da ljudsko telo menja svoje ćelije svakih sedam godina, Alen Delon je govorio da je sedam godina dovoljno da odzvoni svakoj, pa i najvećoj ljubavi, a ja sam ubeđena da je sedam godina zapravo jedva dovoljno za proces dubljeg ličnog sazrevanja i drugačijeg pogleda na svet. Nikada nisam pisala o nečemu što me se uopšte ne tiče, što nisam proživela ili, pak, preživela. Naprotiv, pisanjem sam uvek reagovala na bol, nepravde, lične i tuđe nevolje. Raspravljala sam se tako sa sobom i sa svetom, jer je to je bila moja intelektualna brana i moj emocionalni zabran. No, kada sam shvatila da na taj način bežim od stvarnosti, prestala sam da pišem. Trebala mi je pauza od priča o tiražima i reklamnim sloganima, potpuni odmak od irealnog i suočavanje s realnim. Rešila sam da složim neke kockice i da se, kada budem spremna, ponovo vratim pisanju. I evo me, tu sam.“
Radnja vašeg novog romana „Vatra i led“ podseća na dobar filmski triler obojen krvlju, tajnama, ljubavlju i mržnjom. Kako ste i kada počeli da ga pišete?
Nisam ja od onih koji pišu godinama, čak ni mesecima, nisam taj tip. Kod mene se samo desi trenutak u kojem me nešto dotakne do te mere da sednem i ne ustajem dok ne ispričam svoju priču do kraja. Naravno da postoji više verzija u mojoj glavi, ali ih ne pišem, niti ja to nešto sređujem i lickam. Uverena sam da se time gubi autentičnost prvog osećaja koji je, kao po pravilu, uvek pravi. „Vatra i led“ je priča o naizgled nemogućem prijateljstvu žene i ljubavnice, o sestrinskom rivalstvu, majkama, promašenim brakovima, deci i surovosti, licemerju i smrti. To nije priča iz nečijeg života, a opet je priča iz života svih nas i sve je sem klasičnog ljubića sa hepiendom.
Simptomatično je da se priča vrti oko Katarine, supruge direktora jedne televizije, kao i Maše, njegove ljubavnice. Kada se zna da ste vi više od dve decenije sa Milomirom Marićem, nekadašnjim urednikom Duge, Profila, Intervjua, BK Televizije, a sada i Hepi TV, nameće se pitanje da li u ovom romanu ima autobiografskih elemenata?
Katarina je žena mojih godina, koju život kroz tragediju stavlja na težak ispit dajući joj sjajnu priliku da shvati kako su bogatstvo i lepota moć, a dobrota i nežno srce nadmoć. I njoj i njenoj suparnici Maši život daje jedinstvenu priliku da nadvladaju i prevaziđu sve ono loše, metiljavo, palanačko i jadno u mentalitetu srpske kasabe, po čijoj bi logici njih dve trebalo da se smrtno mrze ili poubijaju. Ne znam gde bih završila i da li bih mogla da napišem i dva reda, a ne petnaestak bestselera, da sam ove dve decenije jurila Marića i njegove lepe koleginice po gradu. Nikada nisam imala ideju o tome da vam neko može uzeti mesto u nečijem srcu ili vas iz njega istisnuti, ako vam to mesto istinski pripada. No, logično je da svaka moja knjiga ima delić mene, jer sam ja ta koja krajičkom oka, srcem i dušom vidi, oseti ili odboluje ono što se dešava Kaći, Maši, Nataliji, Radmili...
Vaše junakinje u romanu suočavaju se s potisnutim emocijama. Postoji li u vama neka Vesna koju ste svesno potisnuli u prošlost i koju ne treba čačkati?
Naravno, samo što ja po svojim ranama vrlo namerno i svesno kopam jer želim da razumem zašto mi je neko činio nešto što baš i nije morao, a ako je baš morao, zašto je to uradio. Ili da shvatim zašto sam ja nekada nekome učinila nešto čime se baš ne bih pohvalila. Mislim da je to jedini način da razumemo i sebe i druge, jer toliko često ponavljamo neke pogrešne izbore da to ne može biti slučajnost.
Verujete li svojim instinktima?
Apsolutno! Samo me gotovo životinjska intuicija spasla od niza opasnih i neprijatnih situacija iz kojih sam mogla da izađem sa mnogo gorim posledicama. Ako je verovati astrologiji, ja sam Blizanac sa podznakom u Škorpiji, a Neptun na mom ascedentu uvek sve oseti pre i bolje od svih. Pogotovo kada je vreme da se nešto počne, izbegne ili privede kraju.
U šali vas nazivaju ekspertom za muško-ženske odnose. Obraćaju li vam se žene sa molbom da dobiju savet od vas?
Naravno, ali s obzirom na to da savete nerado primam, nerado ih i dajem. Izvesno je da na kraju svi moramo da se obračunamo isključivo sami sa sobom. Saveti su obično šablonski i tako poražavajuće dosadni da njima ne bih vređala čak ni neprijatelje.
Šta je ono što ste naučili o muško-ženskim odnosima tokom svih ovih godina?
Ne znam šta je važno da se nauči u tim odnosima. Obično između muškaraca i žena postoji ili ljubav ili prijateljstvo. Verujem u oboje, samo ne verujem u prijateljstva pre i posle ljubavi. Ne verujem u priče o velikim ljubavima koje su drugi srušili, kao što ne verujem muškarcima koji nemaju nijedan porok, niti ženama koje vole neporočne muškarce. Ne verujem u stereotipe. Verujem u dobro koje se vraća kao bumerang. Verujem u decu koja postaju dobri ljudi jer rastu u dobroj porodici, makar ta porodica bila samo dete i vi.
Rekli ste da ne hajete za manifestne izlive ljubavi. Kako muškarac treba da pokaže ženi da mu je do nje stalo?
Rekla sam i da ne umem da plivam u tim okeanskim vodama neviđene javne sreće dok se ne pokaže da je stvarnost mračna kao seoski bunar. Te pričice ko je koga gde vodio za Dan zaljubljenih, ko je kome šta kupio, gde se letovalo, a gde zimovalo, to je štivo za selebriti magazine i praznoglave Štefice Cvek današnjice. Neko ko vas voli ići će na pijacu umesto vas, vodiće dete na sve moguće vakcine i preglede ako zna da vi to teško podnosite, doneće vam omiljeno jelo iz restorana a da mu to i ne kažete. I, na kraju, neko ko vas voli neće vas nikada i nigde poniziti.
Zašto ste za brak i zaklinjanje na večnu ljubav pred Bogom rekli da su odbojni jednako koliko i pihtije?
Zato što je i to manifestacija. Tako je i sa religijom. U Boga duboko verujem, ali ni za tu ljubav, kao ni za ostale, nisu mi potrebni posrednici. Mislite li stvarno da se molitva bolje prima ako je izgovorena u crkvi ili u manastiru? Ja ne mislim. Mislite li da brakovi koji su sklopljeni pred Bogom duže traju i da vas aboliraju od neverstva, svađa i nerazumevanja? Neće biti.
Svesno ste zapostavili novinarstvo zarad pisanja knjiga. Znači li to da je u Srbiji bolje biti spisateljica nego novinarka?
Teško da sam to tako preračunala. I da jesam, ne bih se uopšte ovajdila. Novinarstvo nisam zapostavila, samo mi je odavno postalo dosadno. Shvatila sam da moj doživljaj onoga što se dogodilo često ne korespondira s onim što se zaista desilo. Novinarstvo traži istinu, činjenice, brojke, stvarnost bez ulepšavanja. Uz dužno poštovanje svega onoga što čini novinarsku profesiju, biti pisac je mnogo kreativnije, a ako baš hoćete – i zdravije. Pišete kada hoćete i koliko hoćete, nemate cenzora, urednika i prateće stresove, a sve što vam treba jesu talenat i čitaoci. Kao pisac, mogu sve i ne moram ništa.
Uvek je bilo intrigantno koliko vi zapravo jezika govorite i koje ste sve strane škole završili. Zašto ste odabrali da živite, stvarate i vaspitavate dete u Srbiji?
Zato što sam ja njegova majka, a Srbija je moja zemlja, moj narod, moje nebo i sunce, moja jutra i suton. Moj dom. A pre svega, moj jezik – srpski. Ni na jednom drugom jeziku ne umem da mislim i osećam iako umem da prevedem i napišem na nekoliko jezika sve ovo što sam sada rekla. To je i maternji jezik mog sina i Srbija je njegova domovina. To je jako važno, znati ko ste i odakle ste.
Da li vam je i dalje neostvarena želja da budete glumica i rediteljka?
Snove sanjam, a želje ostvarujem. Ja sam i glavna glumica i režiserka u filmu koji traje. Evo i scenarija: Nakon višedecenijske degustacije, shvativši da su Muškarci kao čokolada samo u literaturi, uputila sam se na Ostrvo muškaraca i obalu žena, s idejom da ću na tom egzotičnom mestu, zajedno sa svojim vernim čitateljkama, naići na Rasprodaju sreće. Tamo bi svaka od nas mogla da pazari sebi Srce od silikona, zarad lakšeg preživljavanja u zemlji u kojoj Crno je belo i za koju se povremeno kaže – Srbija ubija. Nakon pomnog istraživanja silikonskih dolina i uvala, suza, ljubavi, sreće i patnje, postala sam Druga žena. Moje čitateljke i ja udružile smo se i postale Prijateljice, koje pod imenom Ona i ona, nastupaju od jutra do sutra u cirkusu zvanom Grand Show Srbija. Nadamo se da će nas jednog dana proslaviti tačka pod nazivom Grešnica, dok se žestoko borimo sa demonima ljubavi i mržnje probijajući se, kao sve filmske heroine, kroz Vatru i led.
Piše: Danka Grubačić
Izvor: Bazar