Vilhelm Šmid: Ljubav znači češće se ljutiti

Vilhelm Šmid, filozof iz Berlina, autor tri knjige objavljene u Laguni („Sreća“, „Spokojstvo“, „O sreći prijateljstva“) veruje da imamo pogrešna očekivanja od ljubavi koju izlaže u ovom veoma zanimljivom intervjuu.

Na početku veze uglavnom nemamo ništa da zamerimo. Zaljubimo se u muškarca koji voli dobro da pojede, a nakon pet godina zgađeno gledamo kako puni usta dok jede i kako se goji. Kako je moguće da nam se to dešava?
 
Početni period je vreme nabijeno energijom. Ta energija preobražava čitavo naše opažanje i daje životu smisao. Ona daje smisao i onom drugom čoveku. Ali na tom nivou energije, na žalost, ne možemo ni da živimo ni da volimo. Ono što je u ljubavi lepo jeste da to vreme uvek može da se vrati. Pod uslovom da ljudi koji vole razviju opažanje i za to da ljubav mora da diše. A da diše može samo ako povremeno doživljava i padove, pa čak i izdiše. Na žalost, vezani smo za verovanje da ljubav mora uvek da nam pruža ista dobra osećanja.
 
Ali kad u ljubavi malo izdahnemo...

... Tada nastupaju periodi kad je energija slaba. Život gubi svoj smisao, a naročito smisao gubi ona druga osoba. Takve loše faze mogu da potraju nedeljama i mesecima, a mogu da potraju čak i godinama. Od pomoći bi, dakle, bilo da se upitamo: u kom stanju se trenutno nalazim? I da sebi osvestimo da se to isto odigrava i kod onog drugog: ja za njega u tim periodima opadanja mogu da se pretvorim u ružnu žabu krastaču.
 
Većina nas je, međutim, vezana za ideal ljubavi kojim ružne krastače nisu predviđene.
 
I sam sam u duši romantičar. U ljubavnim vezama nisam tražio ništa drugo, pa su mi sve, jedna za drugom, propadale. Tek kada sam sebi, uz pomoć filozofije, razjasnio da ljubav nije naprosto ljubav, već da zavisi od predstave koju sebi o njoj stvaramo, a ta predstava zatim boji naša očekivanja, to se promenilo.
 
A koja predstava nam može pomoći da se s tim izborimo?

Uzmimo da imam predstavu da ljubav uvek mora da bude romantična, sa stalno dobrim osećanjima. Bez ikakvih smetnji, bez svakodnevice. S takvim očekivanjem ja ulazim u vezu. Posledica: doživljavam samo razočaranja. Bolje bi bilo kad bih sebi mogao da stvorim drugačiju predstavu o ljubavi. Na primer: ljubav su povremeno sklad i dobra osećanja, ali vrlo često i ljutnja i svađa. Tada će to određivati naša očekivanja od veze, pa će obojiti i iskustva koja stičemo. U tom slučaju, razočaranja neće biti.
 
Uprkos tome, i dalje smo vezani za ideju romantične ljubavi i radije ćemo pokušati da izmenimo čoveka s kojim živimo. Zbog čega upravo žene pritom razvijaju tako neverovatnu energiju i istrajnost?

Recimo to ovako: žene aktivno deluju, a muškarci se povlače u rezignaciju. Žene ispoljavaju svoja osećanja. One partneru govore šta hoće, rade i bore se, u nadi da će se nešto ipak promeniti. Muškarci možda ponekad takođe kažu da bi voleli da im se partnerka promeni, možda to i naglase, ali ako ne usledi nikakva reakcija, oni se često povlače i traže neku zamenu. To ne mora obavezno da bude druga žena, može da bude i kompjuter, ili neka druga igračka, ali oni se, da tako kažemo, iznutra opraštaju od svoje žene.
 
A ako muškarac zaista voli da beži u veze izvan braka: kada je odluka da te vanbračne izlete tolerišemo pametna?

Tu nam pomaže ako sebi razjasnimo da apsolutni pojam vernosti ne postoji. To u velikoj meri zavisi od kulture i od pojedinca. U tom smislu bi partneri trebalo da razgovaraju i o vrsti međusobne vernosti. Važno je da se i sami držimo one vernosti koju od drugoga zahtevamo. A vernost je uvek povezana i s vernošću samome sebi. Drugim rečima: kojih vrednosti se kod sebe i u svom životu ne bih odrekao? Kako mogu da im ostanem veran? Ako žena ostane verna sebi i ne povredi nijednu od svojih najosnovnijih vrednosti, što joj dugoročno gledano sasvim sigurno neće baš lako poći za rukom ‒ zašto ne bi rekla: ma neka on radi šta hoće?
 
Možda zato što je to u većini slučajeva skopčano s velikim strahom od gubitka partnera.

Važno je sledeće: moram da imam utisak da sam drugoj osobi privlačan. Drugim rečima, da ne prolazi kraj mene ne obraćajući pažnju. Već da me pogleda, da učini neki gest, da me sasluša. To se odnosi i na njeno telo. Ako je sve to prisutno u dovoljnoj meri, ako je ikako moguće u meri koja nas ispunjava, možemo neverovatno mnogo da podnesemo i ako partner povremeno radi stvari koje nam se baš ne dopadaju.
 
Žena puši, njen partner to ne podnosi, i preti im opasnost da se veza zbog toga raspadne. Šta je tu krenulo naopako?

Nešto uvek ne valja. Da nije pušenja, bilo bi nešto drugo. Možda samo tražim neki izlaz iz veze koji ne bi bio sumnjiv. Muškarci to veoma često rade, mogu da vam kažem iz sopstvenog iskustva. Neću da priznam da je više ne volim, već ću reći: imam sasvim određene razloge, pa zato, nažalost, nemam izbora. Muškarci su skloni da nerado preuzimaju odgovornost za ono što rade i ono što dopuštaju.
 
Uobičajeni prigovor glasi: ako i dalje pušiš/piješ/mnogo jedeš/švrljaš, onda me ne voliš dovoljno.

A istina koja se iza toga krije glasi: ja te više ne volim dovoljno. Problem nije kod onog drugog. Ja ipak uopšte ne mogu da znam kako je njemu. Mogu da govorim samo o sebi. U savremenom životu postoji jedan osnovni problem, a on leži u sledećem: svi hoće da budu voljeni, ali daleko je manje onih koji  hoće sami da vole. Biti voljen je udobnije. Voleti je investicija, rečeno savremenim rečnikom. Investiramo mnogo energije. A to je trošak. Bolje je ipak da ja svoj trošak ograničim, ali da od drugoga očekujem da investira energiju.
 
Ali nije li tu reč i o moći? Time što drugoga obezvređujem, sebi stvaram jači položaj?

Moć uvek igra određenu ulogu u ljubavnim odnosima. A ja se zalažem da to i priznamo i da se ne lažemo. Moć u igru ulazi ako onaj drugi neće nešto onako kako ja to hoću. Ja hoću da partner više ne puši? On to neće dobrovoljno učiniti, pa se ja domišljam šta da uradim da bih ga usmerio u tom pravcu. Naime, upotrebiću samu ljubav kao moć: reći ću: sada ću malo da povučem svoju ljubav. Ako mi dođeš s nekim željama ‒ recimo da večeras možda malo ranije odemo zajedno u krevet ‒ ja ću, nažalost, baš danas imati hitan sastanak. Tako onog drugog pomalo stavljamo u stege, kao što je to u srednjem veku činila inkvizicija. A onda pritežemo, sve dok krv ne poteče.
 
Na šta će onaj drugi tek istinski pobesneti, i počeće još više da puši.

Da, svakako, u vezi uvek mora da vlada polaritet, dakle uzajamnost. Ako jedan kaže: ostavi pušenje,   onaj drugi mora da puši. Ako jedan kaže: smršaj, drugi mora da se ugoji.
 
To ne zvuči baš mnogo ohrabrujuće.

Žao mi je, razumem da to za sobom povlači neraspoloženje, ali svi znaju da je tako, to je poznato svima: uvek moramo da zauzimamo suprotne pozicije. Zašto? Jer život tako hoće. A zašto život tako hoće? Jer život hoće napetost, da bi mogao da bude život. To vam je nekako kao s električnom strujom: ako dva pola izjednačite, struja više neće teći. I u ljubavi struja između dvoje ljudi teče ako postoje suprotni polovi. Naravno, s naponom može da se pretera toliko, da žica pregori. Predlog koji bi nam tu mogao pomoći možda bi bio da u toj igri moći jedni drugima izlazimo u susret.
 
Što će reći?

Ako hoću da ti prestaneš s pušenjem, ja ću za tebe uraditi, ili ću ti dopustiti, nešto što za tebe ima vrednost koja se može uporediti s tim. Oboje moramo da imamo osećaj da donekle imamo moć nad onim drugim.
 
Neću li izdati sebe ako se odreknem stvari do kojih mi je veoma stalo?

Naravno da partnera mogu da zamolim da se s nekima od mojih navika pomiri, jer su mi one dragocene i važne. Ali potrebno je izlaziti jedno drugome u susret. U suprotnom će zajedno živeti dva samca. Za to nam nije neophodno da budemo u vezi. Veza uvek znači i međusobno prilagođavanje, a time postajemo i pristupačniji. Ne živimo samo jedni kraj drugih, već zaista i sa drugim ljudima, recimo čak i na poslu. Ako neko to neće, bolje mu je da ostane sam, a nema razloga da to i ne učini, tako je mnogo opuštenije.
 
 „Ako preteže ono čemu vredi reći ’da’, veza nam stalno iznova postaje vredna“, pišete u jednoj vašoj knjizi. Da li je to potvrđivanje neka vrsta spasonosnog sidra, ako nam partner upravo sad baš gadno ide na živce?
 
Bojim se da to ne možemo da izbegnemo. U savremenim uslovima veze više ne drži ništa spolja. Ranije su ih držali religija, društvo, porodica. Sve je to otpalo i ničim nije zamenjeno. Te sile možemo da obezbedimo samo mi sami, iznutra, odlukom koju će svako doneti za sebe. To „da“ za onu drugu osobu omogućava nam veću blagonaklonost prema njoj.
 
Često se čini da je teže gajiti tako nešto, nego potražiti novu vezu.

Savremeni ljudi tu imaju jedan problem koji je u istoriji nov. Ranije čovek nije imao gotovo nikakvu mogućnost izbora. Labaviji moral iznenada je izuzetno proširio horizont mogućnosti. Naša svest, međutim, i dalje nije stigla dotle. Nismo navikli da se nosimo s mnoštvom mogućnosti. Rešenje verovatno leži u tome da se ostvarivanja brojnih mogućnosti dobrovoljno odreknemo.
 
I da se oprostimo od nekih svojih snova?

To je neizbežno, jer stvarnost nikad nije identična s mogućnostima. Koju god mogućnost da odaberem, ipak ću morati da prebolim to što ću zbog nje propustiti sve ostale mogućnosti. To je igra bez kraja. Ako neko baš hoće da je igra: želim mu mnogo sreće.
 
Autor: Kristine Hohvajler
Izvor: časopis Brigite vumen
Foto: © Jürgen Bauer