„Književnost na vrlo interesantan način popunjava istorijske rupe. Ponekad mi se čini da su se svi užasi iz ruske istorije događali samo zato da bi bila napisana sva ta predivna dela, da bismo dobili
Dostojevskog,
Bulgakova, Majakovskog ili
Harmsa“, kaže u ekskluzivnom razgovoru za Sputnjik pisac
Vladimir Kaminer.
Izdavačka kuća Laguna objavila je knjigu „
Tolstojeva brada i Čehovljeve cipele“ nemačkog pisca ruskog porekla Vladimira Kaminera. Kroz priču o Dostojevskom,
Tolstoju,
Čehovu, Bulgakovu, Nabokovu, Majakovskom i Harmsu autor nas vodi kroz veliku rusku književnost, ali i kroz burnu istoriju Rusije i Sovjetskog Saveza.
„Svi ovi pisci su bili deo naše svakodnevice i našeg enterijera, a ja ih delim na bradate i na obrijane. Pisci s bradom bili su simbol državnosti, njihovi portreti su visili na zidovima naših škola. Gledali su nas iz svih mogućih časopisa i brošura. To su, po pravilu, bili natmureni ljudi s teškim pogledom. Nešto kasnije moja generacija je otkrila i pisce bez brada, kao što su, recimo, Harms ili Nabokov. Njih dvojica su neuporedivi, ali su nam zajedno dali mogućnost da stvorimo svojevrsnu supkulturu, prostor oslobođen državne ideologije. To je i najveći razlog zbog kojeg sam pisao ovu knjigu, ona se bavi pre svega nama i našim životima“, kaže Vladimir Kaminer u razgovoru za Sputnjik.
Generacija koju je sačekala Raskoljnikovljeva sekira
Detalje iz života pisaca upotpunjujete svojim uspomenama na odrastanje u Sovjetskom Savezu. Jedna od tih uspomena je Vaš prvi susret sa „Zločinom i kaznom“ i drugim delima Dostojevskog u školi. Pišete da je celu Vašu generaciju godinama nakon završenog školovanja sačekala Raskoljnikovljeva sekira, aludirajući na sudbinu Sovjetskog Saveza. Kako ste tada, kao mladi ljudi, razumeli Dostojevskog?
Dostojevski je, u principu, mešavina romantike i mistike. Njegovi pokušaji da opravda čoveka, šta god on radio, jer „Bog voli sve“, veoma se lako primaju, recimo, ovde, na nemačkom kulturnom tlu, s obzirom na osećaj krivice koji Nemci i dalje imaju. Oni u tekstovima Dostojevskog pronalaze svojevrsno umirenje. U Nemačkoj se naširoko obeležavala 200. godišnjica rođenja Dostojevskog, pa su i mene pozvali da učestvujem u raznim filmovima, radijskim emisijama i drugim novinarskim formama kao sagovornik, a ja sam s velikim zadovoljstvom prihvatio tu ulogu.
Znači li to da su i Vama bliske ta romantika i mistika Dostojevskog?
Ne, zapravo mi uopšte nisu bliske, ali volim da budem ekspert za pitanja u koja se vrlo malo razumem. Imao sam mačku koju sam zvao Fjodor Dostojevski. U svim tim intervjuima o Dostojevskom najviše sam pričao o mački, ali čini mi se da je sve ispalo prilično dobro.
U knjizi ste napisali da su svi junaci Dostojevskog „sposobni za tako nešto“, odnosno spremni da istražuju granice dobra i zla. Da li su i svi pisci o kojima pišete u ovoj knjizi veliki zato što su bili „sposobni za tako nešto“? I oni su na razne načine ispitivali granice između dobra i zla, bili skloni porocima, robijali, živeli daleko od domovine...
Ne bih tvrdio da se ruski pisci na bilo koji način razlikuju u svojoj veličini od pisaca iz drugih zemalja. Mislim da je za svaku zemlju i narod veoma važna refleksija onoga što se s njima događa. Svi mi živimo u nekakvoj istoriji, ali pošto živimo unutar nje, ne možemo da je vidimo, neko mora na sebe da preuzme taj naporni posao, da se izmakne na nekoliko koraka i da poput ogledala odrazi ono što se događa s njim i s ljudima oko njega. Zvanična istorija se stalno ponovo ispisuje, prilagođava se aktuelnoj političkoj situaciji, a takvoj istoriji se ne može verovati. Ono što su ovi pisci napisali, od Dostojevskog do Nabokova, zapravo i jeste istinska istorija naroda i zemlje.
Umetnost i književnost u savremenom zapadnom svetu imaju ulogu da zabave ljude, a u Rusiji se kultura i umetnost tradicionalno shvataju kao vrlo važan element društvenog života. U Rusiji je književnost nadomešćivala sve ono što je u istorijskom smislu nedostajalo političarima. Umetnost je zamenjivala teologiju, politiku, institucije, zbog toga su umetnici shvatani previše ozbiljno. Oni su, praktično, bili alternativni rukovodioci zemlje. A to je pomalo čudno. Teško je i zamisliti kako je u vreme velikog terora krvavi diktator, rukovodilac zemlje Staljin, sam pozivao telefonom nekakve pesnike da ih pita treba li da kažnjava neke druge pesnike, te da je uvažavao njihove odgovore, koji su najčešće glasili da nikoga ne treba proganjati zbog stihova.
Bradati i obrijani
Kroz sudbine sedmorice pisaca pratimo i odnos umetnika i moćne države, njihovu večitu potrebu da se odupru represiji, prvo carskoj, potom boljševičkoj... O kakvoj su Rusiji oni sanjali i kako, čitajući njihova dela, možemo razumeti tu večitu borbu umetnika protiv totalitarnog sistema?
Rusija je čak i posle raspada Sovjetskog Saveza ostala geografski najveća zemlja u svetu. Pitanje je može li se takva zemlja održati ako se rukovodite liberalnim vrednostima, stavljajući prava i osećanja pojedinca iznad potreba države. Mnogi ljudi na to pitanje odgovaraju negativno, kažu da se tako velika država može očuvati samo ako su državni interesi iznad ličnih. I upravo se tako i podelilo rusko društvo, na ljude koje ja uslovno nazivam „bradatima“ i „obrijanima“. „Bradati“ su konzervativci koji govore o prioritetu države, a „obrijani“ su liberali. Poznata je i teorija o tome da su vođe u Rusiji uvek kosmate ili proćelave. Smenjuju jedni druge, pri čemu proćelavi uvek označavaju liberalizaciju društva, a kosmati njegovu konzervaciju...
Mislim da je život u neslobodnom društvu – u kojem pojedinac u svakoj sekundi oseća diktaturu poretka, a nipošto ne sme da izrazi svoje neslaganje s tim – veoma težak i neprijatan. Sloboda je vrlo važna stvar. Konzervativci govore da su Rusi specifičan narod i da bi bez velike i moćne države prestali da budu Rusi. To je, po mom mišljenju, mistika, čisti Dostojevski. Rusi su isto tako normalni ljudi kao i svi drugi na ovoj planeti. Oni su zbog svoje vrlo turbulentne istorije naučili da se vrlo brzo prilagođavaju svakom sistemu i pritom se veoma dobro nose sa svim istorijskim turbulencijama. Nakon kolosalnog eksperimenta sa socijalizmom, koji je bio lekcija za ceo svet, imali smo kratku, ali vrlo turbulentnu kapitalističku fazu, pa smo se razočarali i u kapitalizam, koji nam je doneo nemaštinu duboku kao i u socijalizmu... Danas smo „obojeni svim bojama“ i ne znam koji bi društveni poredak zadovoljio ruskog čoveka.
Sovjetski Savez je nestao, ali je sovjetski čovek i dalje živ
Kako su svi ovi autori uticali na Vas, ne samo kao na čitaoca nego i kao na pisca, koliko Vas je oblikovala upravo ruska književna tradicija?
Mislim da su nas ti ljudi i sazdali. Sovjetski Savez je imao veliki projekat – da se stvori novi čovek. Smatralo se da stari čovek, onaj koji pripada prošlosti, neće moći da živi u tom novom, predivnom socijalističkom svetu. Zatim, kao što znate, ništa od tog socijalističkog društva nije ispalo, socijalizam i komunizam su nas napustili, ali je taj novi čovek – koliko god to čudno bilo – ostao, upravo zahvaljujući kulturi i književnosti. Sovjetski čovek je nova ljudska formacija koja živi i danas, decenijama posle propasti Sovjetskog Saveza. Ja sebe smatram jednim od tih ljudi, a često srećem i druge takve ljude... Mi smo ljudi bez domovine, odsečeni od stvarnosti, jer nastavljamo da živimo, mislimo i radimo kao da smo i dalje deo sovjetskog društva. To je vrlo smešno!
Kada sam došao u Nemačku, počeo sam da radim u pozorištu. U svakoj pozorišnoj trupi u kojoj sam radio postavljali su Dostojevskog. Tada još nisam dobro govorio nemački jezik, pa su mi davali male uloge. Igrao sam, sećam se, u „Zlim dusima“, jednog od tih „zlih duhova“ i trebalo je da kažem samo jednu frazu: „Revolucija je neizbežna!“. Brinuo sam se da li ću tu frazu izgovoriti u pravo vreme, ili s nekim pogrešnim akcentom, ili da me neće razumeti, pa sam je ponavljao bezbroj puta. To nasleđe revolucije takođe je deo sovjetskog čoveka.
A postoji li ta ruska duša o kojoj svi govore – u ruskoj kulturi, u odnosu prema životu, šta je njena suština?
Verovatno postoji. Baš sam nedavno kupio nemački udžbenik, odnosno vodič za policiju o tome kako saslušavati Ruse. Vrlo interesantno! Nemačka policija veruje u svetu rusku dušu, dakle, taj fenomen očigledno postoji... Zapravo, ne vidim u tome nikakvu mistiku, mislim da se čovek formira na osnovu okolnosti u kojima živi. Rusi su uvek bili rastrgnuti između represivne države i težnje ka slobodi. Uvek su pokušavali da pobegnu od te države, ali ih je ona uvek saterivala u ćošak, s obzirom na nepregledni prostor koji obuhvata. Tako je nastala nekakva mešavina očajanja i nehajnog odnosa prema životu. Rusi ništa ne prihvataju ozbiljno. Kao što sada ne haju za koronu, tako i ranije nisu prihvatali neke druge opasnosti. Moglo bi se reći da je ta svojevrsna ležernost, koja je definitivno svojstvena mojim sunarodnicima, važna odlika ruske duše.
Autor: Valentina Bulatović
Izvor: Sputnjik
Foto: Jan Kopetzky