Marko Veljković i Report.rs posvećuju današnji tekst novoj knjizi
Vladimira Vujinovića koju je objavila izdavačka kuća Laguna. Pošto je „Jutarnjom zvezdom“ postavio nove standarde na domaćoj književnoj sceni kada je reč o trilerima, Vujinović se verovatno sada susreo sa najvećim izazovom u karijeri – da nadmaši samog sebe.
Pre nešto više od dve godine izdavačka kuća Otvorena knjiga objavila je krimi roman manje poznatog autora, čija je knjiga vrlo brzo postala jedna od najpopularnijih u Srbiji, ali i u regionu. U većini slučajeva izbegavam da čitam knjige oko kojih se vrlo brzo podigne prašina, ali sam sa „Jutarnjom zvezdom“ odlučio da napravim izuzetak. Dobili smo triler koji može stajati rame uz rame sa mnogim bestselerima poznatih autora.
Čitalačka publika je umela da prepozna kvalitet, a ja sam osetio ponos što je jedan pisac iz Srbije napisao triler u kome se oseća skandinavski duh kojim nas je nekoliko godina ranije osvojio
Ju Nesbe. Uspeo je da stvori mračnu atmosferu, odličnog negativca, ali što je još važnije, izgradio je autentičnog inspektora koji je toliko tajanstven da prosto zaslužuje veliki serijal, kako bi nam Vujinović postepeno otvarao karte, dok konačno ne saznamo sve o njemu, ali sam već sada ubeđen da se klupko neće odmotati do kraja, jer je za neke likove najbolje da svoju misiju u priči završe tako što će pisac umesto jedne, da stavi tri tačke. Roman „
Slamar“ je u prodaji, a tim povodom sam kontaktirao sa tvorcem pomenutog dela kako bismo čuli prve utiske i njegova očekivanja od ove knjige.
Vlado, očekivanja za „Slamara“ su velika, jer si sa „Jutarnjom zvezdom“ podigao lestvicu kvaliteta trilera u našoj zemlji. Da li ti to stvara određenu vrstu pritiska?
Svakako. „Slamar“ dolazi pod potpuno drugačijim okolnostima. Već sad imam svoju publiku koja ima nekakva očekivanja. Imam jakog izdavača, ozbiljan tiraž. A to su novi veliki standardi koji su postavljeni pred mene. Ali navikao sam da stvaram pod svojevrsnim pritiskom. Dok pišem, ne mislim toliko o tome. Fokusiram se na pisanje. U svom fiktivnom svetu sam kao riba u vodi: potpuno srećan i zadovoljan. To je moj teren.
Opisao bih te kao osobu koja je izuzetno posvećena svom radu, pa se zbog toga nisam nimalo začudio kad sam saznao da će Laguna objaviti tvoj novi roman. Postoji li još nešto, pored velike posvećenosti, što je zaslužno za tvoj uspeh?
Upravo to što si opisao. Barem se nadam da je tako. Neskromno je da sam za sebe potvrdim da sam posvećen. Štaviše, sebe smatram lenjim i nesposobnim za mnoge životne stvari, pa pokušavam da to kompenzujem kroz pisanje. Pokušavam da budem maksimalno posvećen i vredan. Da li uspevam, ne znam. Mislim da je ključ uspeha u odgovornosti. Biti odgovoran prema onome što radiš. Trudim da budem odgovoran pisac i možda to čitaoci kod mene prepoznaju kao vrlinu.
Čitaoci nisu glupi, vole iskrenost, prepoznaju aljkavost, ne vole kad ih foliraš. Uz odgovornost i posvećenost, mislim da je i sreća bitan faktor. A određenim delom sam i zbog spleta nekih srećnih okolnosti završio u Laguni.
Redovno pratim tvoj Jutjub kanal, što preporučujem i našim čitaocima da urade, ako spadaju u ljubitelje kriminalističkih serija. Pošto verujem da ima onih koji još uvek nisu pročitali „Jutarnju zvezdu“, a vole da gledaju krimiće, hajde da pokušamo da im približimo tvoj serijal o inspektoru Filipu Vujiću, uporedivši ga sa nekom serijom ili filmom. Koju poznatu ekranizaciju bi uporedio sa svojim knjigama?
Nikad nisam krio da je najveća inspiracija za inspektora Vujića bio Rasti Kol. Detektiv kojeg je u kultnoj prvoj sezoni serije „True Detective“ maestralno odglumio Metju Mekonahi. To je, po mom mišljenju, najoriginalniji fiktivni detektiv dosad. Naizgled je apsurdno što se moj Filip Vujić razlikuje po mnogo čemu od Rastija Kola. Nije notorni alkoholičar i samodestruktivac, nije nihilista i ateista. Ne juri prostitutke, nije sklon nasilju, ne zavodi ličnu pravdu. Nije problematičan niti je hodajuća nevolja. Miran je, tih, vegetarijanac. Sa Rastijem Kolom suštinski ga spaja nekakva filozofičnost. Duhovnost. Potreba da na jedan dublji način promišlja svet oko sebe.
Pročitao sam juče „Lovca na umove“, knjigu koja opisuje monstruozne zločine najopasnijih serijskih ubica i smatram da je ona idealno štivo za pisce koji žele da izgrade autentičnog negativca. Znam da si gledao ekranizaciju dela „Lovac na umove“, pa pretpostavljam da si pročitao i knjigu. Da li ti je možda ova knjiga dala ideju dok si stvarao svoje negativce? U kojoj knjizi ti je taj zadatak bio zahtevniji?
I ja smatram da je ta knjiga idealna za sve
Crime/Thriller/Mystery pisce. Koristio sam je kod pisanja oba svoja romana. Džon Daglas je legenda kriminalističkog profilisanja. On je bio jedan od utemeljivača čuvene Bihevioralne jedinice unutar FBI-a koja se bavila profilisanjem američkih serijskih ubica i teških zločinaca. Daglas je jednom prilikom zamerio nama piscima trilera da nismo dovoljno autentični i realistični pri kreiranju negativaca. Zato sam njegovu knjigu maksimalno konsultovao. Glavni negativac u „Slamaru“ u dobroj meri je zasnovan na onim naučnim zapažanjima koje je izneo Daglas.
Naravno, ni „Lovac na umove“ nije Sveto pismo. Um kriminalca je nepredvidljiv, impulsivan i krajnje iracionalan. Ipak, pisac trilera mora što bolje ući u psihu svojih negativaca, mora objasniti njegove motive kako bi imao autentičan triler.
Završio bih ovaj razgovor pitanjem: da li misliš da će „Slamar“ nadmašiti popularnost „Jutarnje zvezde“?
Zvučaću pretenciozno ako potvrdno odgovorim, ali zaista smatram da može. Sa „Slamarom“ imam ono iskustvo koje mi je nedostajalo u „Jutarnjoj zvezdi“. Mislim da sam u novoj knjizi više sazreo kao pisac, da sam otklonio neke mane i trapavosti, a unapredio naraciju, zaplet i gradnju misterije. I da mi je ta knjiga mnogo više „trileroznija“ od prethodne.
Autor: Marko Veljković
Izvor: Report.rs