Vladimir Vujinović: Pisati znači biti slobodan čovek

Vladimir Vujinović rođen je 1976. godine u Somboru, gde i danas živi i radi.

Radio je kao honorarni novinar, pisao književne i filmske kritike za Yellow Cab, B92, kao i za mnoge više ili manje znane portale, blogove i veb-sajtove.

Kratka proza štampana mu je u književnim časopisima i u različitim izborima priča.

Roman „Jutarnja zvezda“, objavljen krajem 2019. godine, njegov je prvenac. A sada je pred nama njegov drugi roman „Slamar“.

Želeli smo da sa Vujinovićem porazgovaramo o njegovim prvim književnim koracima, iskustvima, problemima sa kojima se suočavao, ali i rešenjima i izlazima iz nezgodnih situacija. Evo šta nam je ispričao.

Sa kojim problemima ste se suočili kada ste pisali svoju prvu knjigu? Koji je bio najveći problem?

Sa istim problemima sa kojima sam se suočavao i dok sam pisao novu knjigu „Slamar“. Spadam u onu kategoriju pisaca koji nikada nisu zadovoljni onim što su napisali. Kod mene nikada kraja dorađivanjima, prepravkama, brisanjima, dopisivanjima. Uvek sam u nekim fazama sređivanja rukopisa. Još uvek nisam provalio koji je to tačno momenat kada je rukopis konačno gotov.

Da li je bilo teško objaviti prvu knjigu? Šta Vam je najviše pomoglo, a šta odmoglo?

Kada si pisac početnik, najlakše je napisati knjigu. A najteže ju je objaviti. Prošao sam kroz sve ono kroz šta sam čuo da je prošla i većina mojih kolega kada su počinjali. Od potpunog ignorisanja od izdavača, neodgovaranja na mejlove, nespremnosti starijih i iskusnijih kolega da ti prime rukopis na uvid. Pa onda padanja u očaj zbog bespomoćnosti. Premišljanja oko toga da se okaneš ćorava posla dok je psiha još čitava. Na kraju je došlo da se tvrdi pazar, kako to već ide kod neafirmisanih pisaca koji objavljuju o sopstvenom trošku, ili u kooperaciji sa malim izdavačima kojima se dobar deo poslovanja svodi na uzimanje kinte od pisaca. Ali to su sve porođajne muke kroz koje se mora proći kao što zmija mora da odbaci svoju staru kožu. Taj proces jeste bolan, ali je u neku ruku i selektivan. Kao i vojska. Ili iz toga izađeš jači, poučen dragocenim iskustvima, ili izgubiš strpljenje i odustaneš od svega.

U kom trenutku ste za sebe mogli da kažete da ste postali pisac?

Biti pisac više je stanje duha, a manje zvanje ili zanimanje. Od kada znam za sebe, imao sam potrebu da čitam, zapažam i na malo dublji način promišljam svet oko sebe. A prvi put sam ozbiljnije počeo da beležim reči na hartiji tamo negde krajem srednje škole i nakon povratka iz vojske. Ako se to sve računa, onda mogu pretenciozno reći za sebe da sam oduvek bio pisac.

Kako birate teme o kojima ćete pisati?

Ne biram uvek ja. Smatram da su tema ili kakav spoljni poticaj mene odabrali. Iako je sam čin pisanja racionalna delatnost, zadivljujuće kod pisanja je upravo to što glavni pokretači mogu biti potpuno iracionalne stvari. Ja u svojoj sredini redovno, a sasvim slučajno, nalećem na događaje, ljude i predmete za koje se ispostavi da su kečevi iz rukava koje savršeno mogu upotrebiti u svojoj priči.

Kako se u trilerima smišljaju zapleti? Da li napravite detaljan plan priče pre nego što počnete sa književnim radom ili se prepustite inspiraciji?

Bitno je naravno imati kostur priče u kojem ćete otprilike znati šta će se dešavati, ko su likovi, sa kakvim se oni problemima i izazovima suočavaju. Ko je ubica i na koji ćete način doći do njega. I koje su osnovne tačke zapleta u misteriji koju gradite. To su sve stvari koje morate znati i pre nego što ste počeli da pišete triler. Nije ni to Sveto pismo. Tekst je pokatkad kao živa tvar. Raste, razvija se, preobražava se, menja se u hodu, tako da mene priča neretko odvede i u neke sasvim neočekivane rukavce. Ali kao što rekoh, osnovni koncept, iliti kostur priče, neophodno je imati. Triler zavisi od detalja i sitnica, pa to ume biti pipavo, iziskuje veliku pažnju i trud. Ali je u isto vreme i neverovatno zabavno i izazovno.



Kada čitamo, ne deluje teško, ali koliko je, zapravo, „lako“ pisati „laku“ literaturu?

Pošto sam predstavnik triler žanra, mogu slobodno reći da u okviru tog žanra više ništa nije „lako“. Davno je prošlo vreme hardboilled petparačkih krimića i trash roto-romana. Naravno, uvek ima loših i dobrih knjiga. U svakom žanru. Ali granica između žanrovske i mejnstrim književnosti davno je izjednačena. Skandinavski pisci trilera postavili su veoma visoke lestvice, pa su mnogi savremeni trileri često veoma ozbiljna literatura koja na dubokouman način sažima razne društvene i filozofske probleme. A i mejnstrim pisci bi dosta toga mogli da nauče od žanrovskih kolega. Prvenstveno koliko su naracija i dobro izgrađena i vođena radnja još uvek krucijalno važni za književnost.

Postoji li razlika između pisca i književnika?

Ako sam već rekao da je biti pisac prvenstveno stanje duha, onda bi književnik možda moglo biti zvanje. Kad već imaš puno objavljenih knjiga, referenci, možda i nagrada. Ali, generalno, iluzorna mi je bilo kakva podela između ova dva pojma.

Da li se suočavate sa spisateljskom blokadom i kako je pobeđujete?

Sklon sam verovanju da je i to iluzoran pojam. Kad god sam sebe uspevao da nateram da sednem za Word i napišem prvu rečenicu, vrata bi se otvarala i magija bi počinjala. A shvatio bih da sam imao problem sa lenjošću i nedostatkom motivacije. Ništa bolje ne razbija spisateljsku blokadu od samog pisanja.

Šta uočavate kao najveću grešku koju danas prave mladi autori?

Svi bi odmah u Lagunu. OK, shvatam to. Ni ja nisam bio ništa bolji. I tako je to u svim poslovima i delatnostima. Svi naši fudbaleri prvo bi odmah da igraju u Zvezdi ili Partizanu. Niko ne bi prvo da se kali u seljačkim klubovima iz beton liga. Kad savetujem mlade kolege pisce, uvek pisanje volim da upoređujem sa sportom. Biti uspešan skup je mnogobrojnih neuspeha koji su izgradili vaše strpljenje, vaš pobednički mentalitet. Nemojte se stideti svojih skromnih početaka. Budite uporni, marljivi, vredni i maksimalno posvećeni. Budite svoji, ono što vi jeste. I tada ćete već biti veliki, bez obzira na to koliko je mali klub u kojem igrate. A kad se karte jednom poslože i dođe vaše vreme, zaigraćete i u najvećim klubovima.

Da li možete da ponudite savet mladim autorima i autorkama, kao i onima koji bi tek trebalo da se bave pisanjem?

Kao prvo, mnogo piši. Kao drugo, još više briši. I kao treće: najviše od svega čitaj. I tako ukrug. Bezbroj puta to ponavljaj, do besvesti. I ne zaboravi da pisati znači biti slobodan čovek. A to retko koja aktivnost danas može da ti ponudi. Zato je pisanje privilegija koja te može mnogo usrećiti i duhovno ispuniti.

Autor: Milan Aranđelović
Izvor: Bookvar