„
Borba do pobede“ nije samo ispovest čoveka koji je snagom sopstvene volje i istrajnosti uspeo da savlada izrazito redak, sinovijalni vid sarkoma, nego je, u skladu sa podnaslovom, posredi „knjiga za sve one kojima je teško“. Zbog tog razloga, autor ne koristi termin „bolest“ isključivo da bi označio kancer nego i sve moguće poteškoće i patnje, a pojam „rak“ ne upotrebljava „samo u doslovnom značenju konkretne bolesti, već kao oznaku za sve ono što mutira i izjeda vas u tami“. Retka su ali i nezanemarljiva mesta u knjizi gde autor ne daje savete samo pojedincima kakvi su ukratko opisani u tek citiranom parčetu teksta, nego i obrće perspektivu te, praktično, sugeriše zdravima ili onima koji su ozdravili kako da pomognu nekom obolelom.
Višestruko univerzalizovan pristup kakav je opisan u prvom pasusu ovog teksta automatski uvećava mogućnost identifikovanja šire publike s knjigom (čemu služe i autorovo obraćanje čitaocu u drugom licu množine, a ponekad čak i jednine). U skladu sa rečenom širinom postupka jeste i metaforičko-poredbeni dijapazon kojim
Srđan Krstić opisuje bolest, a koji zadire, između ostalog, u sferu ličnog poput iskustava iz snova glavnog junaka, ali i u primenu onomastike, kao i militarističke, istorijske, političko-ideološke, biblijske, geografske, filmske ili sportske terminologije.
Osim što je koristan priručnik sa elementima književnog dela, „Borba do pobede“ je i svojevrsna slika epohe osamdesetih u Sjedinjenim Državama i Jugoslaviji, kada je pripovedač bolovao i lečio se u pomenutim zemljama. Takav pristup pruža priliku i za upoređivanje završnih decenija prethodnog sa prvima ovog veka, koje je najplastičnije prikazano upravo kroz neformalne portrete ondašnjeg i sadašnjeg zdravstvenog sistema. „Borba do pobede“ je i pobočna kritika medicinskog sistema – ne samo zvaničnog, nego i alternativnog lečenja – ali i kulta zdravih, za šta je autor dobio građu takođe kroz primere iz vlastitog iskustva.
Postoje i zanimljivi, koliko god mučni, paradoksi na koje Srđan Krstić autor fino ukazuje: na primer, bez obzira na to koliko ozbiljna bolest bila posredi, od jednog trenutka terapija prestaje da služi ozdravljenju; naprotiv. Ili: koliko god da čovek koji želi da ozdravi mora da voljom, borbom i upornošću bude ekstreman, u mnogim drugim aspektima je za njegovo stanje ključno da bude umeren. Ili, iz knjige a posebno iz njenog petog od sedam poglavlja (
Šta kažu ostali?) proishodi da zdrava osoba praktično ne može da razume probleme bolesne, i
vice versa, pa makar među njima posredi bio izrazito blizak odnos. Iz nekog ugla se ispostavlja da i jedni, i drugi, kako bi se očuvali, moraju biti sebični (pri čemu se u slučaju obolelog radi o zdravom egoizmu). Krstić ipak ne ostaje na kritici već, u želji da pomogne, za svako zamršeno pitanje pokušava da ponudi potkrepljen pozitivni orijentir. Bez obzira na to što u pojedinim trenucima namerno ne štedi čitaoca jer smatra da je jedan od neophodnih metoda za ozdravljenje imenovati makar i najneprijatnije istine, autor je i fleksibilan, na primer u smislu da smatra da bi za lečenje, generalno, optimalna bila neka vrsta kombinacije klasične i alternativne medicine.
Autor: Domagoj Petrović