Zašto je „Sluškinjina priča“ toliko relevantna i dan-danas?

Bela kapa širokog oboda i crveni ogrtač su postali simbol iste stvari: opresije žena. Roman iz 1985. godine autorke Margaret Atvud nam je urezao ovu sliku u dušu opisom distopijskog društva u bliskoj budućnosti u kom su žene primorane na reproduktivno ropstvo kako bi nosile decu elitnih članova zajednice – a njihove pokornost i poniznost naglašene su upravo tom uniformom. Tokom više od trideset godina ta slika se pojavljivala na omotu ove knjige širom sveta, na posterima za filmsku verziju iz 1990. godine, u reklami za televizijsku seriju iz 2017. godine, čak i na ženama u stvarnom životu koje su protestvovale zbog  ograničavanja reproduktivnih prava.



Sluškinja koju najčešće viđamo na ovim slikama, iako nikada sa sigurnošću to ne znamo, zove se Fredovica, i ona je narator priče. Kao sluškinja u republici Galad ona se mora rutinski potčiniti ritualnom seksualnom činu sa svojim komandatom, Fredom. (Njeno ime je izvedeno od toga da je „ona koja pripada Fredu“.) Ona je jedna od žena koje su još uvek plodne i pod okriljem službe reproduktivnosti jer su mnoge žene vladajuće klase označene kao neplodne zbog izloženosti ekološkim toksinima. Pre nego što je državni udar svrgnuo sa vlasti vladu SAD kako bi se stvorila nova teokratska država Galad, ona je bila udata za čoveka po imenu Luk i imala malu kćerku.

Atvudova je koncipirala roman kao „spekulativnu fikciju“, delo u kome se zamišljena budućnost odvija bez prisustva naprednih tehnologija u odnosu na sadašnjost. Drugim rečima, kako sama autorka kaže: „Naučna fantastika je puna čudovišta i svemirskih letelica; spekulativna fikcija bi se zaista mogla dogoditi.“ Svaki aspekt knjige je inspirisan stvarnim društvenim i političkim događajima koji su se odigrali ranih osamdesetih godina, kada je roman i napisan.

Upravo zbog tih činjenica, autorkin roman ima jeziv prizvuk sadašnjosti i to od objavljivanja pa do svakog reizdanja ili adaptacija koje su usledile.

Kada je knjiga predstavljena publici 1985. godine, Atvudova je na intervjue o „Sluškinjinoj priči“ nosila isečke iz novina kako bi ukazala na to da su neki zapleti njenog romana „prethodili“ događajima koji su se odigrali u stvarnom životu. Knjiga je oslikavala kako je politika SAD prigrlila konzervativizam od trenutka kada je Ronald Regan izabran za predsednika, kao i jačanje uticaja hrišćanskih pokreta i njihovih moćnih lobističkih organizacija poput Moral Majority (Moralna većina), Focus on the Family (Fokus na porodicu) i Christian Coalition (Hrišćanska koalicija) – da ne pominjemo uspon televanđelizma. Serena Džoj, junakinja „Sluškinjine priče“, bivša je televanđelistkinja koja praktikuje teokratsku politiku, zbog koje je na kraju, kao i sve žene, prinuđena  na život vezan isključivo za kuću. Atvudova o Sereni Džoj piše sledeće: „Ona više ne drži govore. Ostala je bez reči. Ostaje u svom domu ali joj to ne leži. Koliko besna mora biti, sada kada je drže za njenu reč.“

Iako je Atvudova Kanađanka i piše o budućnosti – Džojs Kerol Outs je u The New York Review of Books spekulisala kako se radnja romana odigrava u 2005. godini – sama tvrdi kako je izričito ciljala na stanje u Americi osamdesetih, rast političke moći hrišćanskih fundamentalista, ekološke pretnje i atak na reproduktivna prava žena. Povratna reakcija u vezi sa pravima na abortus u SAD tog doba uključivala je i naširoko distribuirani propagandni video pod nazivom „The Silent Scream“ (Nemi krik), učestalost bombaških napada i podmetanja požara na klinikama za abortus i predlog zakona o zaštiti ljudskih prava fetusa. Reganova administracija je takođe čvrsto stajala iza izjava da će vlada SAD finansirati samo ona internacionalna udruženja za zaštitu zdravlja žena koja promovišu „prirodno“ zasnivanje porodice – tj. apstinenciju – u nerazvijenim zemljama. Kako je profesorka Njumen napisala u svom radu iz 2006. godine, objavljenom u publikaciji Univerziteta u Torontu: „Fredovica je, da sažmemo, fiktivni produkt feminizma sedamdesetih godina dvadesetog veka, i nalazi se u situaciji koja je fiktivna realizacija povratne reakcije žena koje su ujedinile snage početkom osamdesetih godina.“



Puritanci i javna politika

O romanu „Sluškinjina priča“ se uvek govori kao o nekoj vrsti feminističkog upozorenja i takođe se interpretira kao komentar na seksizam zastupljen u Knjizi Postanja. Ali ponešto što Atvudova opisuje nije samo spekulacija na temu krajnjeg ishoda jačanja političkog uticaja religijskih organizacija u SAD već je zasnovano na događajima koje su se već negde odigrali. Atvudova navodi da je delom bila inspirisana obuzetošću Nikolaja Čaušeskua stopom rađanja u Rumuniji što je dovelo do policijskih pritvora trudnih žena, zabrane abortusa i kontrole rađanja. Ideja da se deca iz niže klase „poklanjaju“ višoj klasi je došla iz Argentine, gde je vojni savez preuzeo vlast 1976. godine da bi nakon toga skoro 500 dece „nestalo“ kako bi bili dodeljena odabranim vođama.

Pa ipak, glavna nit romana je američko puritanstvo – Atvudova je naglasila vezu između onoga što se dešavalo u SAD osamdesetih i dolaska puritanskih doseljenika u Novu Englesku u 17. veku. „Nacije nikada ne stvaraju naizgled radikalne oblike vladavine na temeljima koji već tamo nisu postavljeni“, napisala je Atvudova 2012. godine u časopisu The Guardian. „Duboki temelji SAD – tako su tekle moje misli – nisu zasnovani na osamnaestovekovnim prosvetiteljskim strukturama republike, govorima o jednakosti i razdvajanjem crkve i države, već na bezosećajnoj puritanskoj teokratiji Nove Engleske sedamnaestog veka – sa izraženim predrasudama prema ženama – kojoj je samo potreban kratak period društvenog haosa da bi se ponovo nametnula.“ Sam Regan je govorio o svom snu da Amerika bude poput „blistavog grada na vrhu brda“, preuzevši izraz kojim su puritanci opisivali koloniju u Masačusets zalivu.



Zauvek relevantna?

Roman Atvudove je naišao na topao prijem i kod kritike i kod čitalaca, ali је zato filmska adaptacija, koja je usledila nakon četiri godine, bila promašaj. Poteškoće na koje su producenti nailazili ukazivale su na relevantnost priče: većina filmskih studija nije htela da uzme u obzir proizvodnju i prikazivanje filma koji se toliko bavio ženama, a i mnoge velike glumice su se pribojavale radikalne građe. Filmska adaptacija romana iz 1990. godine je naizmenično ozbiljna i erotizovana verzija, koja je proćerdala talente glumačkih zvezda – Nataše Ričardson i Fej Danavej. Nemački režiser Folker Šlendorf je imao zamisao da ovo književno delo pretoči u erotski triler, što je očito bilo pogrešno tumačenje originalnog štiva. Ričardsonova u ulozi Fredovice ne samo da je lišena svoje borbenosti – scenario je izbegavao unutarnje monologe, ukinuvši tako važnost problema na koje je knjiga ukazivala – već je delovala kao objekat. Recenzije su uglavnom bile negativne, i film nije dobro prošao na blagajnama, zaradivši samo 5 miliona u odnosu na uloženih 13 miliona dolara.

Od tada pa do danas, „Sluškinjina priča“ je inspirisala mnoge adaptacije i slična dela slabijeg odjeka. Pozorišna adaptacija je napravljena na Tufts univerzitetu i bila na turneji u Velikoj Britaniji. Opera Pola Rudersa je premijerno izvedena u Kopenhagenu 2000. godine, a onda i u Nacionalnoj operi Engleske u Londonu 2003. godine kao i u Kanadskom operskom društvu 2004/2005. godine. Kraljevska baletska trupa u Vinipegu je izvela svoju verziju ove priče 2013. godine.

Međutim, tek nakon premijernog prikazivanja „Sluškinjine priče“ na Hulu kanalu, kao televizijske adaptacije u vidu serije, delo je zadobilo priznanje kao delo pop kulture. Producenti serije su izmenili neke detalje kako bi seriju smestili u sadašnje vreme, uključujući moderne smernice poput Ubera, Tindera, kapućina i Craigslist koji se pojavljuju u sećanjima Fredovice na život pre Galada. Ali serija je dobila jeziviji prizvuk zahvaljujući ogromnom preokretu u politici SAD nastalom posle pobede Donalda Trampa na predsedničkim izborima, koji je preuzeo funkciju samo tri meseca pre premijere serije. Glavne zapaljive teme u knjizi i u seriji su iznenada postale moguće: vlada donosi ratni zakon nakon napada islamskih ekstremista, režim sistematski isključuje gej populaciju, sistem daje prvenstvo prokreaciji (i pokoravanju žena). „Kako je samo sablasno proročanska činjenica da je republiku Galad osnovala grupa hrišćanskih fundamentalista, odbačena od strane preterano liberalnog, bezbožnog i promiskuitetnog društva, i smaknula predsednika, izrešetala članove Kongresa, objavila državnu uzbunu i za to okrivila ’islamske fanatike’“, napisala je Džojs Kerol Outs u retrospektivnom osvrtu na „Sluškinjinu priču“ 2006. godine. „Kao i u Orvelovom romanu '1984', republika učvršćuje svoju vlast i snagu održavanjem neprekidnih ratova sa demonizovanim 'neprijateljima'.“

Sve je ovo posledica strahovanja od Trampovih autoritativnih tendencija i antigej i antiabortus stavova njegovog zamenika. Uniforme sluškinja su postale učestala pojava čak i na protestima protiv zakona o ograničavanju reproduktivne slobode žena. „Ženski marš“, inspirisan Trampovom inauguracijom, ličio je na scenu iz TV serije, scenu sećanja na proteste žena zbog umanjenja njihovih prava.

Kako je počelo emitovanje druge sezone serije, priča je ponovo, i još više, dobila na važnosti, pošto se u međuvremenu pojavio #metoo pokret, pa dok Fredovica pronalazi načine da povrati snagu u opresivnom režimu i uživa u tim trenucima što direktno podseća na žene koje pronalaze snagu u autentičnim pričama proisteklih iz #metoo i #timesup pokreta. Naravno, to nije slučajnost; producenti serije „Sluškinjina priča“ bili su vrlo svesni promena u ženskim pokretima dok su pravili novu sezonu.

Od objavljivanja knjige, najviše citirana fraza iz „Sluškinjine priče“ je ona koju je urezala Fredovičina prethodnica, pretpostavljamo, na ormaru njene sobe: Nolite te bastardes carborundorum. Ne dozvoli da te đubrad samelje. Postala je feministički protestni poklič koje su mnoge istetovirale na svojim telima. „Oni koji žele da budu u centru pažnje će obući sluškinjinu uniformu za Noć veštica, kao i oni koji idu u protestne šetnje – i jedno i drugo ukazuje na dvosmislenost uniforme“, napisala je Atvudova za Guardian. „Da li je to zabava ili kobno političko proročanstvo? Može li biti i jedno i drugo? Ništa od ovog nisam očekivala dok sam pisala knjigu.“

Čini se da su poruke i ikonografija „Sluškinjine priče“ izuzetno primenljive na sadašnjicu. Opet, izgleda da se paralele mogu povući iz decenije u deceniju. Da li ćemo činiti isto kada se pojavi naredna adaptacija, recimo za trideset godina?

Autor: Dženifer K. Armstrong
Izvor: bbc.com
Foto: TitiNicola via Wikipedia Commons under Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 International license.
Prevod: Aleksandra Branković