Zbog čega su knjige za decu važne? Evo odgovora

Čitajući dobru knjigu, mlada osoba se po prvi put susreće sa umetnošću i dizajnom, pronalazi povod da učvrsti vezu sa roditeljima, sredstvo da nauči neke lične i sociološke pouke, a ovih dana, to je verovatno i poslednji trag štampanog materijala, jer će se buduće generacije sa mastila na papiru potpuno okrenuti pikselima na ekranu. Istoričar dečje literature Leonard Markus postavio je  pre nekoliko godina izložbu u organizaciji Njujorške gradske biblioteke, prikladnog naziva „Od A do Š: Zbog čega su knjige za decu važne“ („The ABC of It: Why Children’s Books Matter“). Cilj izložbe bio je da istakne značaj štiva za decu u umetnosti, kulturi i sveukupnom stvaralaštvu.



„Rečeno mi je da ću imati pristup svim specijalnim zbirkama biblioteke, i da ću imati odrešene ruke“, napisao mi je Markus u mejlu. „Imao sam osećaj da su mi predali ključeve carstva.“  

„Obično o bajkama razmišljamo kao o čistoj fantaziji – pričama koje nas vode daleko od ovog sveta“, navodi Markus govoreći o političkom podtekstu ovih knjiga. „Međutim, krajem XIX i početkom XX veka, Vilijem Batler Jejts i Džejms Stivens su u Irskoj održavali tradiciju irskih mitova i priča, kako u vreme britanske dominacije njihovi savremenici, stari i mladi, ne bi izgubili dodir sa svojim kulturološkim nasleđem.“ Do sredine XX veka, razvili su se strogi standardi, pravila i tabui, koji su izazivali pobunu. U delu postavke koji se bavi zabranjivanim i cenzurisanim knjigama koji je Markus nazvao „Dizanje buke“, autor izložbe je predstavio istoriju debate o delima „koja su dospela na zabranjenu teritoriju“, a koja traje više od 150 godina. Roman „Haklberi Fin“ je u početku bio zabranjen zbog vulgarnosti, a nešto kasnije zbog reči „crnja“ koja se pojavljuje u knjizi. Knjiga „Pipi Duga Čarapa“ u mnogim zemljama je izazvala kontroverzu jer je neobuzdana junakinja predstavljala loš primer za decu. Slikovnica „The Rabbits’ Wedding“ Garta Vilijamsa, o belom zecu koji se venčava sa crnim zecom, pedesetih godina XX veka izazvala je gnev u duboko podeljenoj Alabami. Džudi Blum je otvoreno pisala o seksualnosti i verskim nedoumicama u knjizi „Bože, da l’si tu? Ja sam, Margaret.“

Izložba je takođe pokazala da knjige koje su deci važne nisu uvek one za koje odrasli smatraju da bi trebalo da im budu važne. Markus citira Edvarda Štratemajera, pisca i preduzetnika s početka XX veka, zaslužnog za serijale „The Bobbsey Twins“, „The Hardy Boys“, „Nency Drew“ i druge komercijalne uspehe. U hvalospevu iz časopisa Fortjun navodi se da je izdavaštvo knjiga za decu bilo mrtvo more pre pojave Štratemajera koji je dokazao da i to može da bude unosan posao, „a to je postigao štampajući jednu za drugom knjige koje je kritika tog vremena ocenjivala kao osrednje, ali koje su deca obožavala“, kaže Markus.

„Prve dečije knjige bile su ozbiljne i sa jasno određenom svrhom“, kaže Markus. „Pisane su kako bi prenele moralnu pouku i deci su se obraćale s visine. Ovakav pristup je odgovarao grupama sa fundamentalističkim pogledom na život – na primer, puritancima – kojima je bilo potrebno da se neke osnovne životne lekcije što ranije prenesu mladima. Ali, do sredine XVI veka počele su da se pojavljuju i drugačije knjige za decu. Pod uticajem Džona Loka i njegovih zapažanja o tome kako deca uče i sazrevaju, nove knjige za decu izražavale su veću svesnost o onome što decu interesuje i za šta su sposobna.“

„Puritanci su verovali da su deca rođena grešna“, kaže Markus, navodeći primer. „Deca su morala da što je pre moguće nauče da čitaju Bibliju! Ali filozof prosvetiteljstva, Džon Lok, verovao je da deca uopšte nisu grešna, i da su im potrebne razigrane knjige sa puno ilustracija. Njegove ideje, koje datiraju još od kraja XVII veka, i danas predstavljaju uputstvo na osnovu kojeg procenjujemo dobru dečju knjigu.“

Posmatranu kao vlasništvo, decu je trebalo hraniti i dresirati. Ali kako su odrasli počeli da ih doživljavaju kao mlade ljude, knjige koje su im namenjene menjale su se od čisto didaktičkih do fantastičnih. „Radoznalost je smatrana vrlinom, a ne grehom“, kaže Markus. „Humor je prepoznat kao ključan za privlačenje pažnje deteta. Veoma se vodilo računa o sposobnosti deteta da održi pažnju. Ilustracije su naglašavane i učinjene još zanimljivijim. Do sredine XVII veka, nekolicina pisaca i umetnika, poput Edvarda Lira i Luisa Kerola shvataju da ta razigranost treba da bude cilj dečje knjige i da će nepoštovanje prema svetu odraslih biti nepresušan izvor veselja u tim knjigama.“

Eksplozija kreativnosti dogodila se krajem XIX i početkom XX veka. Nastajali su novi klasici, od jednostavnih slikovnica namenjenih novopečenim čitaocima, preko knjiga kao što je „Mačak sa šeširom“ do realistične fikcije za tinejdžere, i najnovijih grafičkih romana za predtinejdžerski uzrast, za tinejdžere i mlađe čitaoce. „Negativna strana svega toga“, kaže Markus, „bila je to što je došlo do komercijalizacije i globalizacije izdavaštva, koja je dovela do određene sklonosti ka uglađenosti i opštim mestima; do slikovnica koje izgledaju kao reklame; do romana fantastike koji više podsećaju na scenarije holivudskih filmova, što se nadaju da će postati.“

Prema tome, listi razloga zbog kojih su knjige za decu važne, treba dodati način na koji su one odražavale vreme u kom su nastajale. „One su poruka u boci koju svaka generacija pusti niz vodu za narednu generaciju“, navodi Markus, „svedočanstvo o njihovim nadama i snovima.“

Autor: Stiven Heler
Izvor:  theatlantic.com
Prevod: Maja Horvat