Na Frankfurtskom sajmu knjiga 1959. godine, veliku pažnju je privukao debitantski roman do tada slabo poznatog autora. Nemačka književna javnost bila je zatečena mešavinom detinjaste naivnosti i perfidne zlobe, majstorstvom pripovedanja i nehajnim kršenjem tabua u priči o omalenom monstrumu po imenu Oskar Macerat. Objavljen je „Limeni doboš“ Gintera Grasa, roman toliko kontroverzan da je među nemačkim književnim kritičarima naišao „i na glasno odobravanje i na otvoren prezir“. U novembru 1959, Hans Magnus Encensberger je proročkim glasom predviđao povratak Nemačke u vrh svetske literature.
Podeljena nacija
Encensberger je bio u pravu: „Limeni doboš“ je katapultirao Grasa u redove najistaknutijih nemačkih pisaca 20. veka, rame uz rame sa Alfredom Deblinom i Tomasom Manom. Knjiga je istovremeno izazvala i politički skandal neočekivanih razmera: religiozna javnost i pripadnici vojske izašli su na barikade, nazivajući je „bogohulnom“ i „opasnom po mlade“. Kada je Grasu trebalo uručiti Književnu nagradu grada Bremena, bremenski senat je uložio veto. Sentorka zadužena za obrazovanje naglasila je kako bi bilo nezamislivo dati nagradu knjizi koja će se uskoro naći na Indeksu [Saveznog odeljenja za medije štetne po decu, prim. prev]. Odluka je izazvala talas protesta. Na adresu senata stigla su i pisma brojnih ogorčenih pisaca. „Limeni doboš“ postao je političko pitanje.
Dobošom protiv ćutanja
Šta je to tako loše u priči o Oskaru Maceratu koji sa tri godine donosi odluku da više ne raste, koji glasom razbija stakla i uz pomoć limenog doboša upravlja voljom drugih ljudi? U priči koja počinje 1899. godine na polju krompira u Kašubiji, a završava se 1955. u ustanovi za mentalno obolele? Između tih datuma leži više od pet decenija nemačke istorije. Priča se odvija u vreme Prvog svetskog rata i Vajmarske republike, govori o vremenu nacionalsocijalizma i o ustanovljenju savezne republike, koja je dugo odbijala da se suoči sa nacističkom prošlošću.
Ginter Gras piše protiv represije, Oskar Macerat udara u svoj doboš ne bi li nadjačao ćutanje. Patuljak iz svoje bolničke sobe razigranom detinjastom naivnošću razotkriva posleratno licemerje nekadašnjih članova nacističke partije. On ocu vraća partijsku značku baš u trenutku kada ga ispituju ruski vojnici i postaje simbol nemačke sitne buržoazije u posleratnom periodu – sušta suprotnost herojskom divu Heraklu, sa kojim su Nemci voleli da se porede. Inteligentna odrasla osoba donosi odluku da ostane dete kako bi izbegla odgovornost, iako je i sama kriva za nekoliko smrti. Oskar tek nakon rata nastavlja da raste, ali ostaje ozbiljno deformisan. Odbijanje da se suoči sa stvarnošću ostavilo je svoj trag.
Licemerje na stubu srama
Oskar je istovremeno i lupa pod kojom Gras neumorno ispituje i zavodljivu prirodu i nesposobnost predstavnika Vajmara i potonje nacističke vlasti. On izbliza analizira njihove slabosti do najmučnijih detalja, poput smrti Oskarove majke Agnes ili neobuzdane seksualnosti njegove maćehe Marije. Osvrće se i na brzu reintegraciju javnih službenika i ratnih zločinaca iz ere nacizma: vođa pozorišne trupe, Bebra, ostaje u poslu i po završetku rata, desetar Lankes, koji je naredio ubistvo nekoliko časnih sestara u Normandiji, postaje umetnik čuven po slikanju – časnih sestara.
Ovo izoštravanje slike do granica perverznog, sigurno je bilo šokantno. Kao prvo, u posleratnoj nemačkoj književnosti do tada nije bilo tako moćnog glasa, rešenog da raskrsti sa tabuima, a kao drugo, poruka romana bila je jasno adresirana. Gras je „Limenim dobošem“ pozvao Nemce da se suoče sa individualnom krivicom. Oskarova poruka nije bila upućena nekolicini pripadnika, već celom nemačkom narodu, koji je stao iza nacionalsocijalizma i svih njegovih užasnih dela.
Nobelova nagrada za književnost
Delima drugih nemačkih pisaca te godine nije posvećena tolika pažnja. Hajnrih Bel je 1959. objavio jedno od svojih glavnih dela „Bilijar u pola deset“, a mladi Uve Jonson se predstavio javnosti svojim „Nagađanjima o Jakovu“, ali zvuk „Limenog doboša“ čuo se daleko izvan granica i uspeo da vrati međunarodni kredibilitet nemačkoj književnosti. Ova knjiga predstavljala je „renesansu nemačkog romana 20. veka“, naglasila je Švedska akademija prilikom dodele Nobelove nagrade za književnost Grasu, četrdeset godina nakon njenog objavljivanja.
„Limeni doboš“ zacementirao je Grasovu reputaciju i među njegovim kolegama iz drugih zemalja: Salman Ruždi, Džon Irving, Nadin Gordimer, Kenzaburo Oe i drugi, tvrde kako je mali Oskar Macerat sa svojim dečjim dobošem bio motivacija i inspiracija njihovom stvaralaštvu. „'Limeni doboš' je najznačajniji roman jednog živog pisca“, izjavio je Irving 1982, ali on u nastavku konstatuje da čak ni Grasu nije pošlo za rukom da prevaziđe svoj prvi roman.
Slava i prokletstvo
Sam Gras je više puta osudio potcenjivanje njegovog celokupnog opusa i isključivo poklanjanje pažnje „Limenom dobošu“. Naposletku, ovaj pisac bio je autor više izuzetno značajnih i često komentarisanih dela kao što su završna knjiga Gdanjske trilogije „Mačka i miš“, „Pseće godine“, „Lumbur“, kao i njegovo poluautobiografsko delo „Ljušteći luk“, koje je 2006. dospelo na naslovne strane zbog Grasovog priznanja da je bio član jedinice SS-a. Uprkos svemu, ime Gintera Grasa ostaće zauvek neraskidivo vezano za njegov prvi roman i Oskara Macerata.
Autor: Jan Elert
Izvor: ndr.de
Prevela: Jelena Tanasković