10 činjenica koje treba da znate o Fjodoru Dostojevskom

Ako ste pročitali bar jedno delo ovog pisca, sigurno ste shvatili da iza romana stoji jedan komplikovan i fascinantan čovek. Njegove knjige na jedinstven, specifično ruski način otvaraju živote likova, i ostavljaju čitaocu da o njima sudi i da ih analizira. Svaki put kada pročitate neku njegovu knjigu imaćete više životnog iskustva. A sada, da malo preokrenemo stvari. Nećemo analizirati likove, već čoveka koji ih je stvorio.

Imao je samo 25 godina kada je objavio prvi roman.
Dostojevski je imao dobru osnovu jer je poticao iz plemićke porodice i obrazovanje je bilo sastavni deo njegove mladosti. Međutim, on nije učio za pisca; školovao se za vojnog inženjera, iako mu nije išlo. Okrenuo se književnosti i pre nego što je odustao od studija, i počeo da prevodi francuska dela na ruski jezik. 1845. godine kada je napunio dvadeset pet godina, ipak je odlučio da se potpuno posveti pisanju. Za njegov prvi roman „Jadni ljudi“ kažu da je prvi socijalni roman u ruskoj književnosti.

Napisao je jedan od prvih egzistencijalističkih romana 1864. godine.
Kada je danski filozof Seren Kjerkegor napisao tekstove koji čine temelj egzistencijalizma kao pravca u filozofiji, Dostojevskom nije trebalo mnogo vremena da napiše roman „Zapisi iz podzemlja“, za koji se smatra da je jedan od prvih koji se bavi problemom egzistencijalizma. Osnovna ideja ovog pravca je da pojedinci stvaraju osnovu filozofskog razmišljanja i da je svaki pojedinac dužan da sam podari svrhu svom životu. Sigurno vam već pada na pamet nekoliko romana koji se bave ovom problematikom: „Proces“, „Stranac“, „Čekajući Godoa“, ali je ceo ovaj pravac začeo Dostojevski „Zapisima iz podzemlja“.

Bio je osuđen na smrt.
Četrdesetih godina devetnaestog veka Dostojevski je bio član književnog kružoka čiji je krajnji cilj bio reforma društva. Čitali su zabranjene knjige i diskutovali o potencijalnim promenama – ukidanje cenzure i kmetstva – u vreme kada su te promene bile zastrašujuće za ljude na vlasti, imajući u vidu tadašnju situaciju u Evropi. Kada su ih uhvatili, istog momenta su poslati u zatvor sa maksimalnim obezbeđenjem i osuđeni na smrt. Pred samo izvršenje smrtne kazne, stigao je glasnik sa porukom od cara. Umesto da ga ubiju, Dostojevskog su poslali u Sibir, gde je osuđen na osam godina teškog rada.

Njegovi roditelji su negovali ljubav koju je gajio prema književnosti.
Kao što smo već spomenuli, roditelji Dostojevskog su bili imućni i obrazovanje njihove dece je bio prioritet. Dostojevski je imao samo tri godine kada su mu unajmili dadilju koja mu je čitala bajke pred spavanje, a njegova majka je uz pomoć Biblije počela da ga uči da čita i piše kada je imao četiri godine. Posvećenost književnosti koja je trajala celog njegovog života je potekla iz navika koje su mu usadili roditelji. Mnogi velikani književnosti su imali istu osnovu kao i Dostojevski, ne samo Aleksandar Puškin, koji se smatra ocem ruske književnosti, već i druge književne ikone poput Servantesa, Getea i Homera.

Imao je epilepsiju.
Iako je u to vreme imao mnogo zdraviji um od mnogih, to se nije moglo reći za njegovo telo. Bio je bolešljiv, i to je došlo do izražaja u vojnoj školi, jer su drugi mladići bili mnogo zdraviji od njega. Epileptični napadi su počeli 1839. godine kada je imao osamnaest godina. Dok je služio kaznu u Sibiru napadi su postajali sve češći, i iako je trebalo da služi vojsku po povratku iz Sibira, veoma brzo su ga poslali kući zbog lošeg zdravlja. Uspevao je da živi ispunjenim životom uprkos bolesti, međutim, kada je ostario stanje mu se pogoršalo i došlo je do dodatnih komplikacija, što je dovelo do njegove smrti 1881. godine. Umro je u pedeset devetoj godini života.

Bio je izvor inspiracije mnogim piscima.
Baš kao što se Dostojevski divio velikanima koji su pisali kada je on bio dete, isto tako su mnogi pisci čitajući njegova dela učili od njega i dobili inspiraciju da i sami stvaraju i postanu svetski poznati pisci. Franc Kafka ga smatra „najbližim rodom“, i u njegovim delima se jasno vidi uticaj Dostojevskog. Mnogi su ga smatrali idolom, pogotovo majstori proze poput Ernesta Hemingveja i Džejmsa Džojsa, a Niče i Frojd su bili fascinirani njegovom sposobnošću da kroz svoje romane uvek provuče najkompleksnije i najmračnije probleme ljudske psihologije.

Car Aleksandar II ga je zamolio da podučava njegove sinove.
Kada se probio kao pisac, Dostojevski je uživao veliku slavu, a njegova dela su čitali podjednako i Rusi i ostatak Evrope. Često je putovao u zapadnu Evropu, najčešće u Nemačku, u banju Bad Ems u kojoj se lečio. Kada se jednom prilikom vratio u Rusiju, car Aleksandar II ga je pozvao da dođe da mu pročita odlomak neobjavljenog romana na kojem je tada radio, i pošto je bio zadovoljan, zatražio je od Dostojevskog da podučava njegove sinove. Ovo je bila najbolja prilika za Dostojevskog, jer mu je omogućila da upozna mnoštvo važnih figura i da ostvari veze sa poznatim ljudima koji su mu kasnije postali prijatelji.

Bio je počasni član odbora Međunarodnog udruženja književnika i umetnika.
Kako mu se zdravlje pogoršavalo, njegova slava je bila sve veća. 1879. godina je bila posebno teška za njega, jer mu je tada umro sin Aljoša, ali je iste godine dobio mnoga priznanja, uključujući i počasno mesto u odboru Međunarodnog udruženja književnika i umetnika. Ovim priznanjem je ušao u društvo velikanima kao što su: Viktor Igo, Lav Tolstoj, Ralf Valdo Emerson, Henri Longfelou, Alfred Tenison i mnogi drugi. Viktor Igo je ovo udruženje osnovao 1878. godine sa ciljem da zaštiti prava pisaca i drugih umetnika, i ono i dan-danas postoji.

Imao je buran ljubavni život.
Dostojevski se dvaput ženio (prva supruga mu je preminula 1864. godine), ali tu se ne završavaju njegovi ljubavni poduhvati. Prvu ljubavnu aferu je imao kao slobodan momak, sa ženom koju je na kraju zaprosio, ali ga je ona odbila. Naredne dve afere je imao dok je bio u braku sa prvom suprugom; prva ljubavnica je bila glumica u komedijama, a druga je bila žena koju je voleo uprkos njenom egoizmu. Sve afere su prestale kada je upozano svoju drugu suprugu, Anu Grigorjevnu, koja je radila za njega kao stenograf kada je pisao „Kockara“. Udala se za njega kada je imala dvadeset jednu godinu, a on je umro kada je imala trideset pet, i posle njegove smrti se nije preudala.
 
Bio je opčinjen pravoslavnim hrišćanstvom.
Osim psihologije ljudi, Dostojevskog je zanimala i religija, posebno rusko pravoslavno hrišćanstvo. Odrastao je kao pravoslavac, ali je njegova vera počela da bledi kada je saznao stvari o crkvi koje mu se nisu svidele, a to se desilo u kampu u Sibiru gde je bio osuđen da radi. Ostao je veran Hristu, iako se njegov sistem verovanja menjao. Iako pominje religiju u nekoliko knjiga, nikada eksplicitno ne izražava lično mišljenje o veri i crkvi, i time ostavlja otvorenu temu za analiziranje.
 
Izvor: theculturetrip.com