10 neobičnih detektiva svetske književnosti

Većina nas ima neku predstavu o tome kako bi trebalo da izgleda jedan detektiv. Dok nam je lik Šerloka Holmsa pružio sliku učenog detektiva džentlmena, petparački romani ranog dvadesetog veka upoznali su nas sa okorelim njuškalima sa šeširom na glavi i večito prisutnom cigaretom u uglu usana. Moderna televizija dala nam je policijske detektive koji se u rešavanju zločina oslanjaju na analize DNK, izoštravanje mutnih snimaka sigurnosnih kamera, a po potrebi i na razne tehnike mučenja. U svetu detektivske fikcije, međutim, izbor je daleko raznovrsniji nego što bi se moglo pretpostaviti.



10. Zenigata Heidži

Zenigata Heidži, feudalni policajac iz perioda Edo, kreacija je japanskog pisca i muzičkog kritičara Nomure Kodoa (1882–1963). On živi spartanskim životom i radi kao gojokiki, nisko rangirani pomoćnik došina (visokog policijskog zvaničnika) po imenu Sasano.

Pošto Zenigata Heidži nije samuraj, zabranjeno mu je da nosi mač ili bilo koje drugo oružje sa oštricom. Umesto toga on obično brzinom metka baca teške novčiće kako bi onesposobio protivnika ili koristi džute (jednu vrstu pendreka) da razoruža kriminalce bez prolivanja i kapi krvi. Verovatno nije potrebno posebno isticati da je drugi metod zasnovan na istorijskim činjenicama, dok je prvi ekstravagantna izmišljotina koja je doprinela efikasnijem definisaju ovog književnog lika.

Zenigatu Heidžija karakterišu sjajna sposobnost dedukcije i izražena humanost koja mu omogućava da, iako prezire njihove postupke, gaji i izvesno saosećanje prema kriminalcima. Odanost običnom čoveku važnija mu je od pokornosti visokorangiranom samuraju, koga često kritikuje i smatra nesposobnim, uprkos svim njegovim uspesima.

Heidži nije savršen lik. Mnogo puši i sklon je opijanju. Za zločine saznaje od saradnika Hačigora, japanske verzije doktora Votsona, koji ga redovno snabdeva najnovijim tračevima i glasinama sa ulice.

Zenigata Heidži kasnije je postao popularan lik tzv. džidai-geki, televizijskih istorijskih drama, u kojima je feudalna policija igrala ulogu sličnu onoj koju je u američkim vesternima imao šerif.

9. Papa LaBas

U romanima afroameričkog pisca Išmaela Rida „Mambo džambo“ (1972) i „Poslednji dani Lujzijana Reda“ (1974), Papa LaBas je privatni detektiv koji sebe opisuje kao „detektiva amatera metafizičkog domena“. On živi u Njujorku i koristi se „huduom“ kako bi rešavao zločine.

Njegovo radno mesto je katedrala Mambo džambo, „fabrika u kojoj se može nabaviti nakit, crnačke astrološke karte, trave, napici, sveće, talismani.“ „Ljudi veruju u njegove moći. Videli su ga kao obara čašu sa stola zureći u njenom pravcu, čuli kako ispunjava sobu zvucima šumskih životinja.“ Papa LaBas je markantna pojava „u salonskom kaputu, sa cilindrom, zatamnjenim naočarima i štapom“.

Ime LaBas je aluzija na haićanskog loa (duha) Papa Legbu, potomka zapadnoafričkog božanstva Ešua/Elegbare, koji u toj tradiciji istovremeno deluje i kao bog šaljivdžija i kao glasnik.

Neki kritičari smatraju da lik Papa LaBasa predstavlja Ridovu kritiku zapadnjačkog racionalizma kao jedinog izvora istine. Oni prvu knjigu sa ovim protagonistom nazivaju „antidetektivskom pričom“ koja u prvi plan, umesto rešenja slučaja, gura misteriju kao takvu.

Inspiracija za roman potekla je iz Ridove filozofije „neohudua“, prozne estetike koja podseća na džez i podrazumeva upotrebu više zapleta i stilova, kao i buntovnički odnos prema tradiciji.

8. Inspektor O

Džejms Čerč je pseudonim bivšeg operativca CIA, kome je tridesetogodišnje iskustvo obaveštajca u Istočnoj Aziji poslužilo kao inspiracija za serijal romana o inspektoru O. Prva knjiga objavljena je 2006. pod naslovom „Leš u Korju“.

O je genijalni inspektor severnokorejske policije koji se svim snagama trudi da rešava zločine u korumpiranom, paranoičnom, kafkijanskom društvu u kome živi. Čerč je romane opisao kao pokušaj da se prikaže kako je jedno inteligentno, racionalno ljudsko biće primorano da se ponaša i postupa u zemlji kao što je Severna Koreja – iako O u toku svojih istraga na svakom koraku nailazi na prepreke u vidu nedostatka sredstava i birokratije totalitarnog režima, on u prvom romanu ipak najviše vremena provodi u potrazi za pristojnom šoljom čaja.

„Bilo je važno uklopiti lik u stvarnost Severne Koreje“, objasnio je pisac u intervjuu Indipendentu. „Bilo je važno prikazati ljudsku stranu situacije i iskustvo stvarnih ljudi koji se suočavaju sa stvarnim problemima, uz dodatni pritisak života u represivnom sistemu.“

Većina zločina koje O istražuje povezani su sa komplikovanim zaverama, intrigama, političkim zbivanjima i severnokorejskom istorijom. Jedna od priča, recimo, počinje pljačkom banke koja verovatno ima veze sa pokušajem puča i ubistvom žene jednog diplomate u Pakistanu, da bi na kraju sve bilo povezano sa velikom gladi u Severnoj Koreji tokom devedesetih godina 20. veka. Iako se ime porodice Kim nijednom ne pojavljuje, njihovo prisustvo je neizbežna konstanta koja, poput sablasti, neprekidno lebdi nad glavama stanovništva i pominje se isključivo kao „centar“.

Čerč se ne odriče pseudonima, jer mu on omogućava da slobodno putuje u Severnu Koreju i proučava tamošnju svakodnevicu. U intervjuu je izjavio: „Bilo je onih koji su mi govorili da ću, ako me uhapse, saznati mnogo toga o tehnikama ispitivanja. To nije moja namera. Prilikom pisanja, oslanjam se delom na maštu, a delom rekonstruišem svoja znanja o načinu funkcionisanja tamošnjih vlasti. I sâm sam dugo radio u birokratiji i mogu vam reći da Severna Koreja nije jedinstven slučaj.“



7. Lord Darsi

Iako je sredinom 20. veka Rendal Geret smatran jednim od najboljih autora naučne fantastike svoje generacije, danas je njegovo ime praktično zaboravljeno.

Geretova najpopularnija kreacija bio je Lord Darsi, okultni detektiv iz paralelne stvarnosti u kojoj Ričard Lavlje Srce nije umro 1199, već je uspeo da izgradi moćno anglo-francusko carstvo, koje je pod vođstvom dinastije Plantageneta opstalo sve do 20. veka. Lord Darsi u tom svetu uživa zaštitu normandijskog vojvode i u rešavanju misterija oslanja se na zakone magije, na isti način na koji se Šerlok Holms koristi zakonima dedukcije.

Legenda kaže da je ovaj lik rezultat opklade između Isaka Asimova i Gereta. Asimov je bio ubeđen da nije moguće napisati priču smeštenu u svet naučne fantastike ili fantazije, u kojoj bi detektiv postupao po pravilima „fer-pleja“. Smatrao je da bi protagonista pre ili kasnije morao da se posluži nekom naprednom tehnologijom ili magijskim artefaktom kako bi rešio slučaj. Geret se nije slagao i kako bi dokazao da je u pravu, stvorio je fantastični svet u kome su zakoni magije jasno definisani i primenjuju se rigidno, uz ozbiljna ograničenja.

Glavni forenzički čarobnjak Šon OʼLohlin obično pomaže detektivu tako što na uobičajeni način, bez upotrebe magije, utvrđuje kada je zločin počinjen. Lord Darsi se u toku istrage oslanja na magiju i alhemiju, ali je pri donošenju zaključaka primoran da se služi analitičkim i deduktivnim sredstvima. To je verovatno bio razlog zbog koga su ove priče objavljivane i u časopisima posvećenim naučnoj fantastici, u kojima inače nema mesta za čistu fantastiku.

6. Omar Jusef Sirhan

Velški novinar Met Ris, nekadašnji šef jerusalimske redakcije magazina Tajm, proveo je skoro celu deceniju proučavajući izraelsko-palestinski konflikt i toj temi je posvetio knjigu pod naslovom „Kainovo polje: Vera, bratoubistvo i strah na Bliskom istoku“. Svoje bogato iskustvo iskoristio je kako bi kreirao lik palestinskog detektiva Omara Jusefa Sirhana. Sirhan se prvi put pojavljuje u knjizi „Ubistva u Vitlejemu“ iz 2006. godine, za kojom su usledile još tri avanture.

Kao nastavnik istorije i arapski nacionalista, obučen u dobro skrojeno odelo, sa bledoroze cipelama i ljubičastom aktovkom, Sirhan je uistinu neobičan izbor za detektiva. On se u svojim istragama oslanja na inteligenciju i moralne stavove, a kada je suočen sa opasnijim protivnikom – na pretnje osvetom svog klana. Pripadnost klanu Sirhan, čiji su članovi pripadnici Hamasa, Fataha i drugih palestinskih organizacija, predstavlja odličan štit od neugodnih situacija.

Ris je dobio brojne pohvale za verodostojno pripovedanje jedinstvenih priča iz Palestine. Izraelci u njegovim romanima ne igraju značajnu ulogu i nisu predmet Sirhanovih istraga. Autor se pokazao kao odličan poznavalac palestinske kulture i jezika, kao i kompleksnih političko-istorijskih problema i odnosa u regionu.

5. Džim Či i i Džo Liphorn

Pisac Toni Hilerman rođen je 1925. godine u Oklahomi. Kao predstavnik druge generacije nemačkih imigranata u toj državi, detinjstvo je proveo družeći se i pohađajući školu sa brojnim pripadnicima plemena Potavatomi i Seminole. Po okončanju vojne službe u Drugom svetskom ratu radio je kao novinar i urednik, a 1970. godine objavio je svoj prvi roman iz serijala o Navaho Indijancima, „Put blagoslova“. U njemu upoznajemo Džoa Liphorna, iskusnog Navaho detektiva ciničnog pogleda na svet.

Lik mladog idealiste Džima Čija predstavio je u romanu „Narod tame“ 1980. Liphorn i Či udružuju snage u romanu „Skinvokeri“ iz 1986. Ceo serijal se sastoji od 16 knjiga o avanturama Navaho detektiva.

Kroz njihove likove predstavljena su dva različita pristupa kulturi plemena kome pripadaju. Či otvoreno prihvata snagu tradicionalnog pevanja i rituala i priprema se da postane jatali (vrač), kako bi pomogao opstanku svog naroda. Liphorn, koji je studirao arheologiju i proučavao policijske procedure, poštuje kulturu predaka, ali nastupa iz pozicije skeptika.

Iako Liphorn ne veruje u veštice, iskustvo sa čovekom koji je ubio tri „skinvokera“ (ljudi koji se mogu preobraziti u životinje) mu govori da verovanje u natprirodne pojave može izazvati ozbiljne probleme. Dihotomija između tradicionalnog odnosa prema svetu i racionalnog detektivskog pristupa prisutna je u svih 16 romana.

Tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, Hilerman je često kritikovan zbog stava da su pripadnici drugih zajednica najveća pretnja starosedelačkoj kulturi. Drugi su ga pak optuživali da je prisvojio Navaho tradicije zarad ličnog bogaćenja.

Ipak, vremenom se pokazalo da su romani veoma popularni među Navaho Indijancima, a kasnije se saznalo i da je pisac deo profita redovno donirao rezervatima, ali nije želeo da o tome javno govori. Plemenski savet Navaho nacije dodelio mu je 1987. godine priznanje kao posebnom prijatelju plemena.

Navaho tajms izveštavao je o slučajevima da su obožavaoci romana, pripadnici drugih rasa, posećivali policijske stanice u rezrvatima u potrazi za Liphornom i Čijem, potpuno nesvesni činjenice da se radi o izmišljenim likovima.



4. Emil Tišbajn

Dečji roman „Emil i detektivi“ autora Eriha Kestnera objavljen je u Vajmarskoj Nemačkoj 1929. godine. Prati avanture Emila Tišbajna, desetogodišnjaka koga je majka poslala da živi kod rođaka u Berlin. U vozu Emilu kradu novac, a umesto da se obrati policiji, on uz pomoć druge dece kreće u potragu za lopovom.

Izgradivši složenu mrežu špijuna i kurira i oslanjajući se na telefonsku komunikaciju, deca hvataju počinioca. Roman je za tren oka dostigao status klasika širom Evrope i poslužio kao inspiracija za slična dela, poput serijala „Pet prijatelja“ i „Tajna sedmorka“ Inid Blajton.

Filmska verzija knjige pojavila se 1930. godine. Kritičari su Kestneru uputili brojne pohvale za uvođenje novog tipa dečje literature koja je decu shvatala ozbiljno, poklanjala pažnju njihovim vrlinama i probudila interesovanje za žanr dečje detektivske priče. Jedan kritičar je oduševljeno tvrdio da je roman primer „demokratizacije nemačkog građanskog života“ i da prikazuje Berlin kao „grad u kome cvetaju ljudske slobode“, što je samo deceniju kasnije delovalo kao gorka ironija.

3. Hano Stifenis

Majkl Gregorio je pseudonim iza koga se krije spisateljski dvojac Danijela de Gregorio i njen suprug Majkl Džejkob. Oni su zajedničkim snagama stvorili lik Hana Stifenisa, pruskog seoskog sudije iz doba Napoleonovih osvajanja, koji istražuje i rešava čitav niz neobičnih zločina.

U njihovom prvencu pod naslovom „Kritika zločinačkog uma“, Stifenis istražuje seriju misterioznih ubistava u Kenigsbergu, koja stanovništvo smatra delom đavola. Stifenis se za pomoć obraća filozofu Imanuelu Kantu. U kasnijim romanima, iskusni pruski istražitelj se suočava sa posledicama francuske okupacije, hvata ubicu na obalama Baltika i smiruje panični strah od vampira među stanovništvom.

Par navodi da je izbor Pruske kao pozornice na kojoj se odvija radnja njihovih romana bio jedna vrsta omaža lepoti i bogatstvu kulture koja više ne postoji. Grad Kenigsberg, u kome se odvija radnja prvog romana, danas se zove Kalinjingrad i baza je za ruske nuklearne podmornice. Iako prilikom pisanja veliku pažnju posvećuju istraživanju istorijskih činjenica, autori priznaju da se u znatnoj meri oslanjaju na maštu: „Naša Pruska je litererna fantazija, inspirisana bajkama braće Grim.“

2. Elijas Kontreras i Hektor Belaskoaran Šejn

Radnja meksičkog detektivskog trilera „Muertos incómodos“ odigrava se u Čijapasu, najsiromašnijem regionu Meksika i domu pokreta Zapatista. Elijas Kontreras je pripadnik pokreta, ali i policijski detektiv zadužen za istragu nekoliko slučajeva nestalih osoba. On je narator romana, uprkos činjenici da je mrtav.

Kontrerasu se u istrazi priključuje surovi jednooki privatni detektiv po imenu Hektor Belaskoaran Šejn. Roman obiluje filozofskim i političkim digresijama, a radnja je smeštena u živopisno i pomalo zbunjujuće okruženje u kome upoznajemo mnoštvo nesvakidašnjih likova, od kojih neki poseduju natprirodne sposobnosti. Rezutat je detektivska priča sa izraženim elementima magičnog realizma, koja nas upoznaje sa političkim prilikama i nasilnom prošlošću Meksika.

Knjiga je plod saradnje Paka Ignasija Taiba II i Potkomandanta Markosa. Taibo je meksički pisac krimi romana, poreklom iz Španije, tvorac serijala o Hektoru Belaskoaranu Šejnu. Potkomandant Markos je poznat kao autor više političkih polemika i smatra se da je to pseudonim Rafaela Visentea, osnivača Zapatističke vojske nacionalnog oslobođenja. Markos se u javnosti  pojavljuje isključivo sa maskom i sa sobom nosi deformisanog petla koji je, po njegovim rečima, simbol ugnjetenog naroda.



1. Boni

Australijski pisac Artur Apfild je u periodu između dvadesetih i šezdesetih godina 20. veka napisao niz romana o avanturama detektiva Napoleona Bonaparte „Bonija“. Bonija je, kao napušteno dete Aboridžinke i belca, prihvatila i odgajila religiozna misionarka i dala mu ime po „rođenom vođi, moćnom, tajanstvenom i uspešnom Napoleonu Bonaparti“.

Završivši školovanje, Boni se vraća narodu svoje majke, koji ga posle rituala inicijacije prihvataju kao člana plemena. Pošto je pomogao u rešavanju jednog ubistva u unutrašnjosti, on odlučuje da se pridruži kvinslendskoj policiji i s vremenom napreduje do ranga inspektora.

Boni se često oseća kao autsajder iako je prihvaćen i od Aboridžina i od belačke zajednice koja nije svesna njegovog porekla. To ga u izvesnoj meri izoluje od obe strane, ali mu istovremeno omogućava da se slobodno kreće i u jednoj i u drugoj sredini, rešavajući zagonetke i misterije koje drugi ne mogu. Njegova sposobnost dedukcije zasniva se na tradicionalnim aboridžinskim veštinama čitanja terena i tragova koje su za sobom ostavile vremenske prilike, životinje i ljudi.

Jedna australijska produkcijska kompanija je 1970. pokušala da knjige pretoči u televizijsku seriju, tvrdeći kako ovaj književni lik predstavlja oličenje australijskog društva. Serija je uskoro postala predmet oštre kritike aboridžinskih udruženja, jer je umesto Aboridžina za ulogu Bonija izabran beli novozelandski glumac kome je ten bio potamnjen šminkom.

Autor: Dejvid Tormsen
Izvor: 10bestenliste.com
Prevela: Jelena Tanasković