Povod: Zbirka priča „
Gutači vatre“, originalnih metafora, maštovitih zapleta i vrcavog jezika, koji dobro kamufliraju ne uvek vrcave i vedre teme.
Kako su nastajale priče iz zbirke „Gutači vatre“?
Zbirka „Gutači vatre“ nastala je gotovo iz nehata, iz potrebe da se narojene misli prevedu u priče, a te priče onda poslažu u zbirku neodređene dužine i žanra, koja će se s vremenom profilisati i, posle nemilosrdnog skraćivanja, poprimiti formu kakvu sada ima. Počela sam da ih pišem negde početkom prve pandemijske godine, kad se tle svakodnevice na kakvu smo navikli preko noći primirilo i kad je oko mene najzad zavladala ona vrsta tišine koja mi omogućava da poslušam vlastite misli, dam mašti na volju i po praznom ekranu poređam reči koje će, nadam se, imati odjeka i kod drugih, ne samo kod mene.
Zašto ste ih objedinili baš pod tim imenom i ko su junaci Vaše zbirke, kakav je njihov svet?
Naslov mi je, kako to često biva, izmicao – nijedna priča, čini mi se, ne objedinjuje sentiment cele zbirke, gde ima i ljubavi i horora, i futuristike i trilera. No u jednoj se priči pominje gutačica vatre, što mi se učinilo prigodnim – junaci koji promiču ovom knjigom u svom životu nehotično i nevoljko gutaju vatru i nastavljaju dalje, malo oprljeni, ali nesagorivi. Oni, zapravo, ne liče ni na junake ni na junakinje u doslovnom smislu te reči – to je neki običan svet u našem običnom gradu u ova klimava vremena, sa svojim nespektakularnim radostima, tugama i životnim izborima koji su često upitni, ali kojih se ne odriču. Iako ponekad zatečeni kad život krene da se valja ka njima bez zastoja i najave, ostaju postojani, neustrašeni i uporni, sa smislom za humor netaknutim čak i u sasvim neduhovitim životnim situacijama.
Rekli ste jednom prilikom da će se čitaoci uz Vaše priče osećati sigurno, ušuškano i prepoznato. Šta ove priče čini takvima?
Istina, mogu samo da se nadam da će se većina čitalaca tako osećati. Ne odaberemo uvek knjigu u kojoj smo na sigurnom. Desi se da vas knjiga izda, prenerazi somnabulnim obrtom, trgne taman kad se opustite, i to ne na dobar način. Izneveri vas ponekad početak, ponekad sredina ili kraj, a ponekad svaki red koji ste prilježno pročitali nadajući se da vas čeka rasplet koji daje smisao svim ranijim nejasnoćama. S druge strane, nema ništa slađe nego kad su reči pisca eho onog što sami mislite i osećate, makar to bio i eho iz daljine. Prijatno je i dobrodošlo u čitanju se osetiti kao kod kuće, s prijateljem kog ne poznajete, a koji poznaje vas. To je kao neko zavereničko rukovanje posredstvom pisane reči, saradnički pakt, lepo znanje da niste sami. Ili širom otvorena vrata priče u kojoj ste uvek dobrodošli a da se nikad ne najavite.
Autor: Maja Šarić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 27